U vreme kada su Adam i Eva živeli u raju i komunicirali sa Bogom, koristili su poljski. Svi jezici su izvedeni iz poljskog. Jedan je od najstarijih! Ako ne najstariji! Prvi ljudi su govorili poljski. Poljaci su najstariji ljudi. Kao naslednici Scythianaca, nasledili su političku moć nad svetom. Titula mira iz Libana prebačena je u Poljsku, a Poljaci moraju da ispune misiju u budućnosti: da oslobode Aziju i Afriku od nevernika…
Ne, ovo nije odlomak iz Protokola starešina Siona
Ponovno čitanje gore navedenih redova dovodi do ideje da je njihov autor poljska verzija Dena Brauna, teoretičara zavere. Ovo još više iznenađuje da ove reči i smele izjave koje sadrže pripadaju monahu rimokatoličkog monaškog poretka. Čak i više. Njihov autor je Doktor teologije, statusni pisac i kompozitor, hroničar, Franjevač Wojciech Dębolęcki (Wojciech Dębołęcki, 1585–1646). Studirao je u Krakovu, posetio Rim i Veneciju – posebno zbog obrazovnih potreba. Dembolęcki je bio učesnik jednog od nakrvavijih događaja u Evropi u to vreme – Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648). Na kraju se vratio u poljsko-litvanski Komonvelt i nastanio se u Kamianetsu, a kasnije i u Lvivu.
Iako su kritike o Wojciechu Dębolęcki i njegove aktivnosti različite, generalno on evocira simpatije. Dembolensky je osnovao zajednicu istoumih ljudi u Kamianetsu, koji su otkupali zatvorenike od turskog zarobljeništva. Teško je zamisliti dostojnije zanimanje u to vreme. U Lvivu je bio propovednik u franjevaиkoj centru, kasnije hroniиnik ovog reda i provincijalac. Dembolensky je pisao istorijska dela, sastavljao hronike i bio istaknuta ličnost.
Sastavni deo rada Wojciecha Dębolęcki je delo, prepričavanje ideja čijih je ideja bilo na početku članka. Ovaj tekst ima naslov Wywόd jednowładnego pastwa świata, i.e. „Povlačenje suverene države sveta“ (Varšava, 1633). Ovo je jedno od najpoznatijih dela Dembolenckog, koje mu je donelo priznanje. Delo je zapisano u duhu ideja sarmatizma, uobičajenog u to vreme. Ideja da elite poljsko-litvanskog Komonvelta potiиu od ratobornih Sarmatijanaca koji su ћiveli u severnom crnomorskoj oblasti. Dębolęcki je veoma čudan. Puna je autorskih fantazija i pseudo-istorijskih informacija koje su se tada rasitile.
Ništa posebno. Zar nije za nas
Sarmatizam je bio važan deo javnog života tog vremena. Književna dela, govori, a naročito panegiriks – nijedna od ovih oblasti nije bila potpuna bez Sarmatizma. Međutim, ovaj način razmišljanja ne treba potcenjivati. Te ideje nisu uvek imale komičan i kosmički izgled, jer smo sada skloni da sagledamo rad Wojciecha Dębolęcki. Idejama o sarmatizmu bavili su se elite i sveštenstvo. Može se podsetiti govora u Sejmu poznatog pravoslavnog senatora poljsko-litvanske komonvelta, Kijev voivode Adama Kysila (1600-1653). Godine 1641. izrazio je sledeće: „Naši preci, ruski Sarmatijanci, dobrovoljno su došli u Vašu Milost, poljske Sarmatijce… (…). Ne u zemlju, već sa zemljom, ne religijom, već religijom, ne titulama i razlikama, već titulama i razlikama – ovako smo došli u našu zajedničku Domovinu.“ U percepciji ovog političara, Sarmatijanci su „Rusi“ i „Poljaci“, a on je to rekao na zvaničnom nivou.
Sarmatizam je bio ideologija plemstva – nadnacionalna i društveno orijentisana. Poreklo ideja Sarmatizma već se može pratiti u delima hroničara Jana Długosza (Jan Długosz, 1415–1480). Ovaj koncept je rešavao Marcin Kromer (Marcin Kromer, 1512–1589), Marcin Bielski (Marcin Bielski, 1494–1575) i drugi autori. Sarmatizam je bio element samois identifikacije plemstva i magnata poljsko-litvanskog Komonvelta: Potocki, Zamoyski, Radyvylo, Wiśniowiecki, itd. Te ideje su takođe imale značajan uticaj na kulturu. Na primer, „Sarmatinski portret“.
Svakom prema ideologiji
U jednom trenutku, postojao je popularan mit o poreklu Kozaka. Prišli su mu autori koji su veličali Kozake, predstavljajući ih kao značajnu silu u poljsko-litvansko-litvanskim Komonveltima, nivou plemstva i naslednicima ruskih prinčeva. Mada, nisu sami. Vezu između Kozaka i Kazara/Kozaka napisao je poljski hroničar Maciej Stryjkowski (Maciej Stryjkowski, 1547–1593?), takve misli se nalaze u Dimitriju (Tuptalo), u „Kozačkoj hronici“. U preambuli „Paktovi i ustavi prava i sloboda Zaporožjanske vojske…“ (1710), poznatiji kao Ustav Pilipa Orlika, „Kozački narod“ je povezan sa „Kozar narodom“. Kazari su bili susedi Rusove i kontrolisane trgovine u regionu, imali su uticaj na istoriju naše zemlje. Međutim, i u teoriji Kozar-Kozaka i Sarmatijan-džentlmena, ideološki konstrukti dominiraju nad istorijskom pozadinom.
Kozaci i Kazari. Plemenitost poljsko-litvanskog Komonvelta i Sarmatijanaca. The Rus’ and the Sarmatian tribe of the Roxolani („Roxolania“ by Sebastian Klenovich, dela Stanislava Orikhovskog-Roksolana). Ovi trendovi su praksa vremena. Plemstvo na teritoriji moderne Mađarske u drevnim vremenima proisteklo je iz Huna. Bilo je prevara o prvim precima, osnivačima naroda: Rusu, Lajaku, Čehu, itd. Uvek, bez obzira na obrazovanje i položaj, ljudi su verovali u ideologije koje su ih dovodile u zabludu.
Sekta Svetog jednoroga
Wojciech Dębolęcki nije jedini autor čiji „teološki“ rad sadrži informacije o svesnim i motivisanim mačkama koje grade Babelsku kulu. Autor prve enciklopedije na našoj teritoriji smatra se monahom Društva Isusa Benedikta Čmielovskog (Benedykt Chmielowski, 1700–1763). Živeo je u ukrajinskoj zemlji poljsko-litvanske komonvelta, bio je povezan sa Lvivom i Lutskom. Njegova poslastica je objavljena u Lvivu Nowe Ateny (1745–1746). Tekst sadrži sve što je bilo poznato osobi tog vremena iz istorije, geografije, arhitekture, vojnih poslova itd. Međutim, postoji nijansa. Savremenom čitaocu, vaspitaom u duhu racionalizma, teško je da opaža Khmelovskog i njegov tekst.
U radu ovog monaha, pristup organizovanju informacija je neobičan za nas. Autor je na papir stavio sva znanja i ideje poznate čoveku svoga dana. U Novoj Atini postoje dokazi o rađanju ljudi sa životinjskim izgledom. Štaviše, to se navodno dogodilo u zemljama koje ni autor ni njegovi čitaoci nisu imali priliku da posete. Jednorog, feniks, pseća glava i levijatanska riba – da li postoje? Khmielovsky ne daje potvrdan odgovor. Umesto toga, on se pita gde da traži ruševine Babelove kule, stuba soli u koji se pretvorila žena biblijskog Lota, i gde je Raj. Benedikt Chmielowski i njegov rad je nešto neobično i egzotično, ne sasvim neshvatljivo, ne tako lako za opažanje.
Međutim, to ne znači da se ova tema ne može vratiti, razumeti i protumačiti. Čmielovski je privukao pažnju poljske spisateljice, dobitnice Nobelove nagrade za književnost Olge Tokarčuk. Postao je heroj njenog dela „Knjiga o Džejmsu“ (Księgi Jakubowe, 2014).
Carski otrov
Svaki gore pomenuti tekst ili ideju teško je doživeti osoba XXI veka bez pripreme. Ne možeš ih zvati ništa drugo osim gluposti, izmišljotina i gluposti. Ovo mišljenje deluje fer, jer ne verujemo u pouzdanost bilo kog od izraženih sistema. Smešni su, nelogični. Teško je prihvatiti da ljudi mogu da poveruju u tako nešto. Međutim, ne treba da budete previše kategorični i da osuđujete. Pre desetak godina, mnogi Ukrajinci su verovali u bajku o bratskim narodima. Verovali su da smo mi, Rusi i Belorusi, iz iste koleve i da smo povezani nekom vrstom uobičajenosti. Zar ova glupost nije smešna i neosnovana? Zar nije očigledno da je „ruski svet“ ista fantastična konstrukcija koja nema nikakve veze sa realnošću?
Drevni mitovi su doveli ljude u zabludu i blokirali racionalnu i empirijsku percepciju sveta oko sebe. Ispostavilo se da mitovi našeg vremena, koje su nametnuli imperijalni režimi, nisu samo otrovni, već i smrtonosni. Svi koji su verovali i još uvek veruju u basne o „jednom narodu“ i mutantu iz kolevke, svesno ili ne, ali se igraju zajedno sa neprijateljskom propagandom. Ove konstrukcije su bile i su oruрe u rukama neprijatelja. Ovo oruћje se иesto puca. Zato ne treba osuđivati ljude drevnih epoha zbog utopijskih ideja. To je stvar naše svesti o njihovom pogledu na svet. Neophodno je da stavimo stvari u svoje glave i rešimo se otrovnih i ubilačkih konstrukcija carske propagande. Pitanje je života i smrti.
Da ne bi postali žrtva i meta, Ukrajinci konačno moraju da napuste imperijalne propagandne ideologije. Oni koji su izvučeni iz kese za uši, truju svest i nemaju nikakve veze sa istorijskom realnošću. Oni samo pripremaju teren za buduće zločine Moskve.
