Dana 20. maja 2019. godine, po sunčano toplom danu, Volodymyr Zelensky je stigao u Verkhovnu Radu iz Ukrajine. Na ulici ga je dočekala gomila pristalica. Zelenski je ušao u zidove parlamenta, položio zakletvu i počeo da sprovodi svoja ovlašćenja. Verovatno, u to vreme, niko nije mogao ni da zamisli sa kakvim ogromnim izazovima će bivši komičar morati da se nosi. Istoričari će ubuduće davati pedantnu procenu aktivnosti predsednika Zelenskog. Sada je malo prerano za donošenje konačnih zaključaka. Šesti predsednik Ukrajine još uvek ima vremena da prilagodi svoj politički portret. Međutim, već je moguće identifikovati bar nekoliko glavnih grešaka koje je Volodymyr Zelensky napravio tokom svog mandata na mestu šefa države.
Netačna procena geopolitičke situacije i pretnje iz Rusije na početku kadidata
Čak i tokom predizborne kampanje, Volodymyr Zelensky je ponudio biračkom telu prilično naivnu, ali veoma atraktivnu tezu o mogućnosti brzog okončanja rata sa Rusijom. Glavna poruka vođe „Kvartala 95“ bila je sledeća: vojne operacije u Donbasu se nastavljaju, s obzirom da je za njih zainteresovana prethodna vlada na čelu sa Petrom Porošenkom. Kažu da stari političari profitiraju od rata, tako da ne prestaje. Ako je cilj postizanje pravog mira, konflikt će biti završen. I možete se sastati sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i nekako doći do dogovora.
Takva procena geopolitičke situacije bila je, u principu, pogrešna. Agresija Rusije na Ukrajinu nije počela zbog loših ukrajinskih političara. I zbog starog imperijalizma Moskve i nemogućnosti da se pomiri sa gubitkom kontrole nad Ukrajinom. Porošenko nije bio savršen predsednik i napravio je mnogo grešaka. Ali nije bilo u njegovoj moći da okonča rat i postigne pravi mir. Zato što druga strana apsolutno nije bila zainteresovana za takav razvoj događaja.
Zelenski nije odmah shvatio da Putinu nije potreban mir. Zaista je iskreno verovao da je moguće sastati se sa ruskim predsednikom, imati iskren razgovor i dogovoriti se oko svega. Šesti predsednik je u početku bio zarobljen iluzijama o pravim uzrocima ruske agresije i namerama Kremlja.
Nezadovoljavajuća priprema za novu fazu ruske agresije
Zapadni obaveštajci su 2021. počeli da izražavaju zabrinutost zbog mogućih priprema Rusije za potpunu invaziju na Ukrajinu. Krajem oktobra iste godine u medije su procurele informacije o pravcima štrajkova ruskih vojski. Zapad je otvoreno upozorio: Putin se sprema da napadne i natera Ukrajinu da kapitulira. Međutim, reakcija ukrajinskih vlasti na tako alarmantne signale bila je čudna.
Zelenskijev tim je tvrdoglavo odbio da primeti opasnu realnost. Pokušavajući da razuvere Ukrajince, vlasti su do poslednjeg dana uveravale da neće biti ruskog napada. Finansiranje Oružanih snaga Ukrajine i program modernog naoružanja nisu se susreli sa izazovima tog vremena. Zbog toga je ukrajinski raketni program u zastoju, a novo naoružanje stiglo je u izuzetno malim količinama. Nije bilo moguće uspostaviti proizvodnju sopstvene municije. Preduzeća vojno-industrijskog kompleksa nisu radila punim kapacitetom. To će u budućnosti učiniti Ukrajinu zavisnom od zaliha zapadnih saveznika.
UAH je 2021. godine izdvojeno 132 milijarde za program Velika gradnja. Istovremeno, vlasti iz nekog razloga nisu odlučile da izgrade utvrđenja na granici sa Rusijom, Krimom, Belorusijom i na mestima verovatnih pravaca glavnih štrajkova agresora. Iako su takvi postupci bili sasvim logični, s obzirom na stepen pretnje. Tvrdnja da bi to izazvalo paniku među Ukrajincima nije ubeđena.
Kao što je iskustvo pokazalo, ako bi Ukrajina počela da gradi moćna utvrđenja ubrzanim tempom u jesen 2021. godine, to bi moglo značajno da utiče na prirodu neprijateljstava i delimično poremeti planove Ruske Federacije. Čak je i odluka o izdvajanju dodatnih sredstava za Oružane snage Ukrajine u iznosu od 23 milijarde hrivnija doneta tek 23. februara, dan pre napada. I to više nije moglo da utiče na prirodu neprijateljstava.
Odbijanje sprovođenja stvarnih reformi
Birači koji su glasali za Zelenskog nadali su se njegovoj ne sistematskoj prirodi i nedostatku političkog iskustva. I zaista, ukrajinska politička elita je više puta razočarala Ukrajince. Zbog toga su mnogi povezali Zelenskog sa šansom da pokuša da restartuje sistem i sprovede prave reforme. Štaviše, film „Sluga naroda“ demonstrirao je ubedljivu i atraktivnu stvarnost i novi kvalitet rada vlade. Međutim, nade javnosti nisu bile predodređene da se ostvare.
Vlada Oleksija Hončaruka, koja se zvala „vlada tehnokrata“, ponašala se prilično nesigurno. Njegovi koraci u ekonomiji bili su haotični, lišeni jasne svrhe. Čak i pre pandemije koronavirusa, ekonomija je počela da usporava, a industrijska proizvodnja pada. Postalo je jasno da reči o reformama za nasOni nisu ista stvar.
Sledeća vlada Denisa Šmihala pokazuje rekordan broj mandata u izvršnoj vlasti. Međutim, on nema čemu da se pohvali u smislu reformi. Zemlja nije zabeležila ekonomski napredak, niti ponovno pokretanje carina, niti ponovno pokretanje i pročišćavanje pravosudnih i kriminalističkih agencija. Nema izuzetnih pomaka u borbi protiv korupcije. U stvari, dešava se ono što se dešavalo pre. Međutim, rat je značajno povećao cenu odustajanja od reformi.
Monopolizacija javne uprave i slaba kadrovska politika
Ubedljiva pobeda Volodimyra Zelenskog i njegove političke snage „Sluga naroda“ na izborima 2019. stvorila je jedinstvenu situaciju za Ukrajinu. Nikada ranije predsednik nije imao toliku punu moć i mogućnost da sam utiče na formiranje vlade i zakonodavni rad parlamenta. Sa jedne strane, visoka koncentracija vlasti može da bude efikasno sredstvo za implementaciju neophodnih reformi i potpuno ponovno pokretanje sistema zemlje. Neki „azijski tigrovi“ su prošli kroz takvu fazu i postigli neverovatan uspeh. Međutim, u ukrajinskoj realnosti to je dovelo do erozije sistema provera i ravnoteže i ograničavanja političke konkurencije.
Ravnoteža između izvršne i zakonodavne grane vlasti je poremećena. Kabinet predsednika je stekao previše moćne poluge uticaja i postao centar donošenja odluka u državi, delimično zamenjujući aktivnosti vlade i Verkhovne Rade. Naime, u Ukrajini je formirana predsednička država bez donošenja odgovarajućih izmena Ustava. Istovremeno, demokratske procedure su primetno degradirane.
Nažalost, Zelenskijev tim se oslanjao na zgodne poslušne izvođače, a ne na harizmatične nezavisne profesionalce. Politički nepotizam i povezanost kao faktor u imenovanju kadrova nigde nisu nestali. Kvalitet mnogih zvaničnika, od centralnih vlasti do regionalnih administracija, ostavlja mnogo toga za poželeti. To svakako ne doprinosi skaliranju naprednog vojnog iskustva, eliminisanju sovjetskih pristupa vojsci ili uspostavljanju vojno-industrijskog kompleksa. Nije iznenađujuće da zemlja s vremena na vreme svedoči skandalima visokog profila, a sociologija pokazuje slabo poverenje u većinu vladinih tela i korupciju naziva ključnim problemom u državi.
Odluka o kontraofanzivu za 2023. godinu i problemu visokokvalitetne komunikacije sa društvom
Posle uspešnih kontraofanzivnih akcija Oružanih snaga Ukrajine 2022. godine, Ukrajinci su verovali u skori poraz agresora. Ta osećanja su aktivno emitovana i rasejena od strane ukrajinskih vlasti. Šest meseci je postojala neka vrsta PR kampanje za ukrajinsku kontraofanziju. Kada je ofanziva počela, ispostavilo se da se neprijatelj za to savršeno i temeljno pripremio, a stvarne sposobnosti ukrajinske vojske bez moderne avijacije nisu bile dovoljno snažne da nanesu odlučujući poraz ruskim okupatorima.
Postoji mnogo fragmentarnih dokaza da nisu svi podržali kontraofanziju 2023. A ova odluka je viљe politiиka nego vojna. Prema trenutnim uslovima u prvoj polovini prošle godine, bilo bi ekspeditivnije da se koncentrišemo na izgradnju sopstvenih odbrambenih linija i povećanje vojne proizvodnje. Neuspeh kontraofanzivnih i značajnih gubitaka u pokušajima da se probiju ruska utvrđenja imao je veoma negativan uticaj na javno raspoloženje. Oni su takođe oslabili ukrajinske oružane snage.
Nažalost, komunikacija ukrajinskih vlasti sa društvom nije zasnovana na iskrenosti i iskrenosti. Promoviše uzajamno otuđenje. Optimističan teleton izaziva nepoverenje, pa čak i nerviranje. Predsednik pokušava da izbegne akutne probleme, očigledno zabrinut zbog svog rejtinga. Mada bi ispravna odluka bila da ih izrazimo i rešimo. Sposobnost da javno priznate svoje greške i da se izvinjavate društvu je korisna osobina. Pogotovo ako postoje pravi koraci posle toga.
