Ove nedelje je u Ukrajini održana istorijska poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Berlinu. Koja je njena istorijskost za nas? U izjavama datim tokom sastanka francuskog lidera sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom. Zato što se lavovski deo njih tiče Ukrajine i njene žestoke borbe protiv ruske agresije.
Dakle, Makron je još jednom potvrdio svoju nameru da pošalje francuske vojnike u Ukrajinu u slučaju nužde. U sluиaju иime? Ovde nema jasnog odgovora. Francuski predsednik i dalje drži Kremlj u situaciji strateške neizvesnosti. „Naravno, ne želim da Putin misli da se to neće dogoditi ni pod kojim uslovima“, rekao je on.
Šolc, s druge strane, ne planira da pošalje trupe Bundesvehra u Ukrajinu „ni pod kojim uslovima“. Ipak, ne daj Bože, neko to tumači kao najnoviji Drang nach Osten. On je ponovio da NATO ne traži konfrontaciju sa Rusijom i da neće učiniti ništa što bi Alijansu učini strankom sukoba.
Oko čega su se strane složile? Pre svega, to je da se Ukrajina održi koliko god je potrebno. Zato što je Zapad konačno otkrio tu tajnu da ako Putin zaista pojede Ukrajinu, to će biti prvo parče koje će samo smanjiti njegov imperijalistički apetit. Zbog toga su i Makron i Šolc jasno naveli da Rusiji ne bi trebalo dozvoliti da pobedi ni pod kojim uslovima.
Ali иuli smo to i ranije. I upravo prelazimo na istorijske izjave koje su odletele sa usana Makrona, i što je najvažnije – Šolca. Na kraju, obojica su dali naređenje da se upotrebi oružje koje su Francuska i Nemačka obezbedile Ukrajini za gađanje ciljeva na teritoriji Rusije. Međutim, uz određene uslove. Francuski predsednik je rekao da Ukrajina može da „neutrališe“ ciljeve u Rusiji „sa kojih su ispaljene rakete, ali ne i druge civilne ili vojne ciljeve“. Nemačka kancelarka je dodala da Ukrajina može da koristi obezbeđeno oružje „u okviru međunarodnog prava“. Međutim, čini se da Šolcovo stanje nije restriktivno, jer nije zabranjeno bilo kojim međunarodnim pravom da se brani od agresije napadom na bilo kakve opravdane ciljeve na teritoriji agresora. „Opravdane mete“, naravno, ne znače civili, koji nikada nisu bili predmet interesa Oružanih snaga Ukrajine.
Evo šta je Majkl Klark, bivši direktor tink-tenka, imao da kaže Royal United Services Institute, U komentaru za TV i radio kompaniju Dojče vele: „Veoma je teško utvrditi pravni osnov za bilo kakve zabrane Ukrajini da ne koristi zapadno oružje na priznatoj teritoriji Rusije. Prema članu 51 Povelje UN, Ukrajina ima pravo da se brani, uključujući napad na teritoriju napadača.“
Poslanik Jehor Čenev, šef stalne delegacije Ukrajine u Parlamentarnoj skupštini NATO-a, rekao je u komentaru za Politiko da je za Ukrajinu dobijanje dozvole da napadne Rusiju zapadnim oružjem „pitanje opstanka i naše odbrane“. „Tražimo dozvolu da uzvratimo i napadnemo legitimne vojne ciljeve u Rusiji“, rekao je on.
Egzistencijalni značaj omogućavanja našim zapadnim partnerima da pogode strateške ciljeve na teritoriji Rusije pokazala je majski ruska ofanziva u regionu Karkiva. „Pošto smo imali svu obaveštajnu službu, videvši gde koncentrišu svoje trupe, njihovu opremu, nismo imali priliku da pokrenemo preventivni štrajk kako bismo ih sprečili da pređu granicu. Morali smo da reagujemo tek kada su prešli granicu, a zbog toga smo izgubili nekoliko sela i ljudi“, objasnio je Čenev.
Istovremeno, Karkiv ofanziva Rusa primorala je Zapad da brzo i radikalno promeni svoj stav po tom pitanju. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg naveo je pravo Ukrajine da pogađa vojne ciljeve na teritoriji Rusije uz pomoć isporučenog zapadnog naoružanja. „Vreme je da saveznici razmotre da li treba da ukinu neka ograničenja koja su uveli za upotrebu oružja koje su dostavili Ukrajini. Ukrajina ima pravo da se brani. I to uključuje napade na legitimne vojne ciljeve na teritoriji Rusije“, rekao je Stoltenberg u intervjuu listu Ekonomista. Hosep Borel, visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku, prepoznao je napade Oružanih snaga Ukrajine na objekte na teritoriji Rusije kao opravdane. „To je apsolutno legalno sa stanovišta međunarodnog prava, sve dok su nanete proporcionalno“, rekao je Borel.
Kao rezultat toga, zemlje NATO-a počele su da ukidaju ovu smešnu zabranu jednu po jednu. Velika Britanija je u početku sankcionisala uništavanje vojnih objekata u Rusiji oružjem koje je obezbedila. Pre svega, projektili Olujna senka. Potom su Švedska, Finska, baltičke zemlje, Holandija, Poljska, Češka Republika i Kanada dale sve od sebe. I tako, kao što smo već napomenuli, Francuska i Nemačka su se pridružile listi. Tako da možemo granatiranja ruske teritorije FrancuzaNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i SKALP (koji su analozi Olujne senke). Još uvek nije jasno kako Nemci treba da pucaju na Rusiju. Imamo veliku nadu da će Šolc na kraju odlučiti da nam obezbedi moćne i dalekometne rakete BIK, što bi rešilo mnoge probleme sa razbijanjem logistike ruskih okupatora. I kao što je čuveni američki general iz Prvog svetskog rata, Džon Peršing, tvrdio: „Pešadija dobija bitke, logistika pobeđuje u ratovima“.
Žalosno je što se italijanski premijer Đorđija Meloni, koji je do sada tako žestoko podržavao Ukrajinu, oštro protivio davanju takve dozvole. Iako njena zabrana neće imati praktične posledice, s obzirom da nam Italija ionako nije dala dalekometno oružje.
Ali otpor Sjedinjenih Država nam izaziva mnogo tuge. Jer ako ispalimo rakete ATACAMS Barem mete na relativno bliskoj udaljenosti od granica – aerodromi, skladišta, komandna mesta, transportna čvorišta itd. – tada najverovatnije ne bi bilo ofanzive Karkiva. A sa ostalim vojnim operacijama u istočnoj Ukrajini, Rusi bi imali ozbiljne probleme.
Rešavanje ovog pitanja sa Belom kućom je krivično odloženo. I ima иudnih ljuljaљka. Državni sekretar Entoni Blinken je tokom posete Kijevu, odgovarajući na pitanje o dozvoljavanju upotrebe američkog oružja za napad na rusku teritoriju, rekao: „Sama Ukrajina odlučuje kako će voditi ovaj rat, odbrambeni rat, rat koji Ukrajina vodi da bi odbranila svoj suverenitet, svoju teritoriju“. Iako napominje da Vašington ne ohrabruje takve akcije.
Šta je to? Dozvolu? Izgleda tako, mada veoma oprezno. Međutim, kasnije se oglasio portparol Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Kirbi i rekao: „U ovom trenutku nema promene u našoj politici, ne ohrabrujemo niti dozvoljavamo upotrebu američkog oružja za napade unutar Rusije.“
Štaviše, Vašington čak preti Ukrajini prstom zbog pogađanja naizgled legitimnih ciljeva na teritoriji Rusije sopstvenim oružjem. Ranije je Bela kuća izrazila nezadovoljstvo činjenicom da uništavamo ruske rafinerije nafte. Iako su ti kompleksi ti kompleksi ti koji obezbeđuju gorivo ruskim oklopnim vozilima, koja napreduju u pravcima Donetsk i Karkiv. Potom je zabrinutost Vašingtona izazvana ukrajinskim napadima bespilotnim letelicama na dve ruske radarske instalacije (Voronjež-M u Orsku, region Orenburga, i radar u Krasnodaru Krai). Zato što su ova postrojenja povezana sa ruskim sistemom za rano upozoravanje na nuklearnu pretnju. I da Rusija te napade navodno doživljava kao napad na objekte nuklearnog sistema, pa samim tim i da reaguje atomskim oružjem. Ali, kao što vidimo, nijedan atomski odgovor se nikada nije dogodio.
Generalno gledano, situacija sa uspostavljanjem nekih „crvenih linija“ od strane Rusije je veoma zanimljiva i poučna. Kremlj je tada naveo da će oštro odgovoriti Zapadu na nabavku bilo kakvog oružja Ukrajini. Kada je Zapad „skupio neverovatnu hrabrost“ i snabdeo se nekim oružjem, Kremlj nije imao drugog izbora nego da se povuče i povuče još jednu „crvenu liniju“, koja je sada obezbedila odmazdu za snabdevanje teškim naoružanjem, to jest artiljerijom. Zapadni artiljerijski sistemi su veж stigli. Linija se pomerila malo više na višestruke lansirne raketne sisteme, zatim na udare na Krim, zatim na nabavku tenkova, zatim na nabavku raketa dugog dometa, zatim na avione. I s vremena na vreme, ruske „crvene linije“ su pređene, i nijedan obećani fatalni odgovor nije na vidiku. Dakle, možda je vreme da Zapad shvati da odgovora neće biti, jer nema ničeg posebnog u tome kako i sa čime.
I izgleda da je Vašington konačno počeo da shvata ovo. Američki predsednik Džo Bajden dugo se opirao da dozvoli Ukrajini da napadne američkim oružjem na teritoriji Rusije iz straha da bi to moglo da eskalira u direktnu konfrontaciju sa nuklearno naoružanim protivnikom. Američka administracija još uvek raspravlja o ovom pitanju, ali je sve bliža pozitivnom odgovoru. Ovo je navedeno u novinama The New York Times, pozivajući se na svoje izvore u Beloj kući. „Predsednik Bajden se približava onome što bi se moglo ispostaviti kao jedna od njegovih najvažnijih odluka u ratu u Ukrajini: ukidanje zabrane upotrebe američkog oružja na teritoriji Rusije“, piše list.
Neki Bajdenovi savetnici tvrde da je, po njihovom mišljenju, promena stava američkog lidera po tom pitanju neizbežna. Međutim, oni veruju da će, ako se predsednik predomisli, verovatno postojati stroga ograničenja kako će Ukrajinci moći da koriste oružje koje obezbeđuju Amerikanci. Očigledno je da će dozvola biti data samo za napade na vojne objekte koji se nalaze direktno u blizini ukrajinsko-ruske granice. Istovremeno, Bajden će verovatno zadržati zabranui upotrebu američkog oružja za napad duboko u rusku teritoriju ili kritičnu infrastrukturu.
Pa, neka bude bar tako za sada. Na taj način će biti pređena sledeća „crvena linija“, a zatim i sledeća.
