U totalitarnoj Rusiji politički život ne bi postojao bez YouTube i ruski servis za razmenu instant poruka Telegram. Protivljenje Putinu, čak i pre nego što je konačno izbačen iz zemlje, praktično nije imalo pristup tradicionalnim medijima, sa mogućim izuzetkom licenciranog kvaziliberalnog radija Ekho Moskvy. U pozadini sve češćih razgovora o činjenici da Telegram pod kontrolom službi Kremlja, YouTube ostaje gotovo jedina platforma za efikasnu komunikaciju sa građanima. To u praksi primorava pripadnike ruske opozicije da transformišu svoje organizacije u firme specijalizovane za medijsku i filmsku produkciju.
Lider na ovim prostorima već dugi niz godina je Antikorupcijska fondacija Alekseja Navaljnog (FBK), koja oblikuje politiku oko istraživačkih dokumentaraca kao što su „On nije dimon za vas“ o korupciji bivšeg predsednika Dmitrija Medvedeva ili čuvene „Putinove palate“, koja je emitovana posle pritvora Navaljnog i koji je, od danas, posmatran na YouTube 132 miliona korisnika.
Njihov poslednji hit YouTube „To više nije ni potok ni film. Ovog puta je to serija od tri epizode „Izdajice“ („Izdajnici“). Marija Pevčik, šefica odeljenja za istrage FBK i kanala YouTube „Popularna politika“ koju poseduju je pisac i moderator serije. Ona ga skromno opisuje kao novi žanr bez imena. Prema njenim rečima, ovo je krst između novinarske istrage, dokumentarnog filma i pravog zločina. Ovo je žanrovsko otkrovenje objavljeno na YouTube u epizodama od 16. aprila do 1. maja 2024. godine, ukupan broj pregleda koji se približava 20 miliona, šokirao je Ruse više od dešavanja na frontu ili ostavke Sergeja Šojgua.
Serija „Izdajnici“ priča priču o devedesetim u Rusiji i, pokazujući evoluciju političkog sistema, rekonstruiše Putinov put ka vrhuncu moći. Film o događajima od pre više od dve decenije izazvao je snažan talas ogorčenja i komentara u Rusiji i među Rusima van zemlje, koja je sada u ratnom stanju i rastućoj ekonomskoj i socijalnoj krizi. Nešto o ovom dokumentarnom snimku i dobro poznatim činjenicama iz devedesetih, koje je ispričala usamljena žena u mračnoj sobi, ispostavilo se toliko pravovremenim da samo lenji ruski publicista nije smatrao da je neophodno komentarisati seriju filmova. Pitanje je, љta je to?
Volja Navaljnog
Od samog početka, serija je promovisana kao implementacija političke volje Alekseja Navaljnog. U seriji intervjua, Pevčik je govorila o tome koliko su vremena ona i Aleksej proveli zajedno, govoreći o značaju devedesetih za modernu Rusiju i Putinizam. Prema Navaljnom, pitanje odmazde sa novijom istorijom bilo je centralno za politički program koji je njegova pratnja gradila za „Lepu Rusiju budućnosti“ koja je trebalo da dođe posle pada Putina. To je bila ideja koja stoji iza objavljivanja čuvenog teksta Navaljnog pod nazivom „Moj strah i gnušanje“ prošlog avgusta. Navaljni ga je napisao iz zatvora, tokom beskrajnog sistematskog mučenja od strane uprave kolonije. Priznaje da je mržnja sastavni deo njegovog života u zatvoru, ali to nije mržnja prema čuvarima, sudijama, agentima FSB-a, pa čak ni Putinu. U to vreme, Navaljna mržnja, koju je javno priznao, ličila je na mržnju deteta koje, u naletu besa, govori majci da je mrzi. Zato što Navaljni u zatvoru mrzi one koje je nekada voleo, za koje je stajao i borio se. Takođe mrzi sebe što je jednom voleo sve te ljude.
Da, Navaljni mrzi one koji su prodali ili proćerdali šansu devedesetih: Jeljcina i njegovu porodicu i Anatolija Čabaisa, odgovorne za Putinovo pojavljivanje, autore Ustava, i one koji nisu uspeli da reformišu pravosuđe. Mrzi „slobodne medije“ i „demokratsko društvo“ koje je ukralo izbore 1996. Navaljni zaključuje: „Ono što sam pisao o devedesetim nisu istorijske vežbe, ni refleksija i ne besmisleno kukanje. To je najvažnije i najhitnije pitanje političke strategije svih pristalica evropskog puta i demokratskog razvoja.“ Ova omražena litanija ruskih devedesetih je gotovo gotov scenario za seriju, koji je Marija Pevčik napisala posle njegove smrti.
Napad na Jeljcina, ukradeni izbori i Putin iz konoplje
Politička istraga serije počinje početkom devedesetih godina prošlog veka, kada Boris Jeljcin, vozeći se u vladinoj limuzini, primećuje praznu zgradu u Jesenjoj ulici i naređuje da se ona obnovi. Gledalac saznaje da se, pored Jeljcinove porodice, ljudi iz njegove najbliže porodice usele u zgradu jedan po jedan.Među njima je i nepoznati novinar Valentin Jumašev. Ovaj naizgled nevini niz serije otvara rezonovanje usmereno na rane izvore korupcije nove vlade, obložene nejasnim vezama, transakcijama, medijskim manipulacijama i drugim sumnjivim praksama. Ove niti su neizbežne bez figura kao što su Boris Berezovski, Mihail Khodorkovsky, Roman Abramovič ili Petr Aven. Zahvaljujući njima, sećamo se privatizacije iza kulisa, koja je bila ogromna prevara ljudi bliskih Jeljcinu. Takođe vidimo Berezovskog, kroz dosluh sa Kremljom, izgradnju medijske imperije oko ort kanala, a zatim pomaganje Abramoviču da preuzme kontrolu nad Sibneftom kako bi rekapitalizovali kanal. Sve se to dešava pod Jeljcinovim nadzorom i motivisano je pripremom terena za izbore 1996.
Ovi izbori označavaju prekretnicu u ruskoj istoriji. Jeljcin je već imao brojne greške, kao na neki način kada je dirigovao vojnim bendom u Berlinu dok je bio pijan. Bolestan je i praktiиno se ne moћe izabrati. Čečenski rat se nastavlja, a ekonomija je u krizi. Protiv ove pozadine, Genadij Zjuganov i njegova Komunistička partija Ruske Federacije, naslednik Komunističke partije Sovjetskog Saveza, dobijaju na snazi. U ovo vreme rodila se još jedna zavera oligarha, koju je predvodio Berezovski, ali ovog puta sa ciljem da se Jeljcin pogura na izborima i privatizuje dragulje u kruni opadajuće postsovjetne ekonomije. Pojavila se ideja o šemi „krediti u zamenu za akcije“ (kolateralna aukcija), koju je pokrenuo Čabais. Tako su 1995. moćna preduzeća, uključujući Lukoil, Jukos, Norilsk Nikl, Surgutneftegaz, itd., prodata za skoro ništa.
U kontekstu Jukosa, jedan od glavnih opozicionara Kremlja danas se pojavljuje kao lopov: Mihail Kudorkovski. Kupio je akcije kompanije na nameštenoj aukciji, koju je, tokom toga, organizovala banka u njegovom vlasništvu. Drugim rečima, prema zapletu TV serije „Izdajnici“, Kudorkovski je od sebe kupio državnog naftnog giganta za ništa.
Strahujući od povratka na vlast za komuniste, Berezovski, Khodorkovsky i Gusinsky se ujedinjuju da izaberu jeljcinskog predsednika po svaku cenu i u sopstvenom interesu. Na raspolaganju im je novac i dva najveća TV kanala ORT i NTV. Počinje brutalna predizborna kampanja. Jeljcin je prikazan svuda, podržavaju ga kupljene pop zvezde predvođene Ala Pugačevom, a Zjuganov je napadnut masivnim crnim PR-om. Jeljcin pobeđuje u drugom krugu, doživeo je srčani udar i može da govori samo 45 sekundi. Prema Pevčikovim rečima, izbori 1996. Oligarsi pobeđuju, a „Porodica“ – Jeljcinova porodica i pratnja – neformalno dolaze na vlast.
U međuvremenu, u Sankt Peterburgu, Anatolij Sobčak gubi izbore, a njegov štićenik, izvesni Putin, je bez posla. Zahvaljujući poznanicima, posao dobija u Moskvi, gde se uzdiže kroz redove predsedničke administracije, dok konačno ne bude imenovan za šefa FSB- a. Godina je 1998, a kriza se nastavlja. Putin pokazuje da je dobar menadžer i štiti ljude bliske „Porodici“ od aktivnosti istražnog aparata. To je verovatno utvrdilo činjenicu da je 1999. godine Jeljcin najavio da će nastaviti svoj rad i imenovao Putina za premijera. Predizborna kampanja zapravo počinje nizom terorističkih napada, na pozadini o kojima premijerove kategorične fraze o nemilosrdnoj borbi protiv neprijatelja ne mogu ali da se dopadnu uplašenom narodu. Putina podržava i Berezovski. U poslednjim trenucima 1999.
Šta je autor hteo da kaže
Teško da se može tvrditi da je Pevčik okrenuo znanje iz devedesetih u Rusiji naglavačke. Korupcija Jeljcina i njegova pratnja, lopovska privatizacija, uticaj oligarhije na vlast i medije – sve je to dobro poznata priča, nikakve nove činjenice se ne otkrivaju niti predstavljaju širu javnost u „Izdajnicima“. Zato plasman akcenta i procena autora, podtekst koji je priči dao narator koji sedi u kadru, može dati uspon kontroverzi.
Kritika pada na autora serije sa svih strana. Jevgenija Albats, ikonična opoziciona novinarka koja se trenutno nalazi u egzilu u Sjedinjenim Državama, počinje sa profesionalnim nedostacima. Prema njenom mišljenju, „Izdajnicima“ nedostaju stručni glasovi (možda i sama Albats?) da objasne kako se sve zaista dogodilo. Pored toga, ivica kritika usmerena je pre svega na način na koji je predstavljena Jeljcinova uloga, što navodno odaje utisak da FBK saoseća sa Zjuganovim i komunistima. Mnogi komentatori objašnjavaju da je manipulacija izborima imala za cilj upravo sprečavanje povratka u SSSR i da ih možda zato treba smatrati opravdanim u tom kontekstu.
U sličnoj veni, ali idući dalje, komentatori optužuju ljude Navaljnog da koriste Putinovu retoriku da kritikuju stenu iz devedesetihi Jeljcin. A ovde se spor tiče definisanih detalja. Može li se za Jeljcina da se kaže da je korumpiran ako je samo sebi i svojim prijateljima dao parče zemlje? Šta to znači protiv pozadine palate koju je Putin izgradio za sebe? Ako je Jeljcin dozvolio korupciju, to je bilo zarad samo jednog cilja – borbe protiv povratka komunističkog zla. Pevčikh se hrabro brani tokom bezbroj intervjua i tvrdi to na svoj način: ja sam objektivan, jer nisam bio tamo, a vi ste, navodno stručnjaci, bili deo ovog koruptivnog dogovora. Šta znači da Jeljcin nije korumpiran? Zašto izmišljati nove reči ako su njegovi postupci iscrpno opisani rečju korupcija? Debata koja okružuje seriju često se razlaћe na manje detalje dok se strane svaрaju, kao na primer da li je fraza koju koristi narator bila citat ili samo njeno tumaиenje.
Glas uvređenih na suđenju u seriji
Otkrivajući ton „Izdajnika“ izazvao je reakciju živih likova filma, koji predstavljaju logor antagonista istinske demokratije koja se nije dogodila. Ovde je glavni argument vreme, tačnije nevreme. U specijalnoj video polemici, Khodorkovsky otvoreno kaže: zašto govoriti o korupciji od pre 25 godina kada je rat ispred prozora? Ako svu krivicu za zlo svaljujemo na Jeljcina i njegove oligarhe, onda neće biti ničega za šta bismo krivili Putinov tim. On apeluje da se ne zamagljuje odgovornost i trenutni ciljevi, to je pitanje okončanja rata. U ovom trenutku, snimak bombardovanja ukrajinskih gradova pojavljuje se na snimku Kudorkovskog. Ali onda Khodorkovsky dozvoljava sebi da bude uvučen u polemiku oko događaja prikazanih u seriji. On razmišlja o tome da li je optužba da je Jeljcin odgovarao kući istinita i objašnjava neke detalje Berezovskog u ORT-u. Sve ovo može izgledati kao smešne sitnice, ali Khodorkovsky svoj govor ne završava osmehom, sugerišući da se diskurzivna bitka oko Izdajnika ne vodi samo o utvrđivanju istorijske istine. Khodorkovsky pominje privatizaciju Sibnefta (a ne Jukosa) i optužuje da Pevčik ima razumevanja za Abramoviča u tom kontekstu, da ga ona belo ispere. U ovom trenutku, on sam napada FBK. Jer, ako Navaljni saoseća sa oligarsima kao što je Abramovič, to znači da ih skandal sa pismom podrške Mihailu Fridmanu ništa nije naučio, a oni i dalje računaju na podelu unutar elita.
Khodorkovsky misli na skandal, čiji je heroj bio Pevčikov kolega Leonid Volkov. Uprkos svemu, u proleće 2023. ispostavilo se da je Volkov jednom rukom pozvao na sankcije Protiv Putinovih sledbenika, a sa drugom potpisao pisma telima Evropske unije u odbranu sankcionisanih ruskih oligarha. Khodorkovsky ne dozvoljava samom autoru kada kaže: Šta ste uradili u borbi protiv Putina? Jesi li iљao pod metke ili si iљao u zatvor? Ne, živeo si tiho od grantova i tatinog novca. Na kraju svega, nije tajna da je otac Marije Pevčikh sam nejasno privatizovao nekoliko pansiona u Kubanu, što je omogućilo Mariji da studira na prestižnoj Londonskoj školi ekonomije. Zbog toga Kudorkovski pribegava napadu ne na narativ o samim „Izdajnicima“, već na kredibilitet autora filma.
Tenzije izazvane serijom Fondacije za borbu protiv korupcije dobro su ilustrovane poređenjem koje koristi Kudorkovski. Bivši oligarh smatra da dokumentarna serija, u kojoj on, kao direktan učesnik događaja, nije dobio pravo da govori, podseća na suđenje na kojem ga je Putinov režim osudio na 10 godina zatvora. Kudorkovski završava svoj komentar „Izdajnicima“ visokom kalibarskom političkom pretnjom, navodeći da će učiniti sve da oni koji sude bez slušanja druge strane nikada ne budu imali priliku da sude na pravim suđenjima.
Serije o budućnosti
Uspaničena reakcija Kudorkovskog na seriju, koju je snimila pratnja Navaljnog, dokazuje da se uopšte ne radi o prepravljanju istorije, već o pisanju političke budućnosti Rusije. Jevgenij Čičvarkin, poznati ruski biznismen koji je pobegao u London i odatle sada prikuplja novac za ukrajinsku vojsku, smatra da je „Izdajnici“ film sa kojim su autori želeli da upišu podršku siromašnih ljudi koji imaju pravo da se osećaju prevarenim onim što su doživeli u prelaznoj eri devedesetih. Čičvarkinova definicija da je ovo politički film je tačna, ali greši u vezi nečeg drugog.
Pevčik i FBK se ne oslanjaju na prevarene i uvređene, već na sve one koji će birati u budućnosti. Radi se o obliku celokupnog budućeg političkog polja post-Putina Rusije. Pevčik se uopšte ne krije od ovoga. Kada govori o Čabaisu, koji je tiho napustio Rusiju posle početka punog rata i putuje po svetu držeći pridike svojim reformskim planovima, ona otvoreno pita publiku: da li bi ovom čoveku ikada trebalo dozvoliti da se vrati?Da li da odemo u Rusiju i ponovo počnemo da reformišemo sve za sebe? Njen odgovor je odokativno ne. Drugim rečima, Pevčik tvrdi da svi oni koji su devedesetih bili uključeni u stvaranje sistema iz kojeg je rasla Putinova era treba da budu isključeni iz buduće politike u Rusiji. Možda je tačno da je Dmitrij Bajkov, poznati pisac koji je takođe u izgnanstvu, rekao da su zapravo sve elite želele da dovedu nekoga kao što je Putin na vlast, i u tom smislu on je bio neka vrsta sistemske nužnosti. Sada se čini da FBK govori istu stvar: pošto su sve elite devedesetih zapravo stvorile kvalitetan sistem koji se sada pretvorio u Putinov totalitarizam, svaki heroj tog vremena nosi neizbrisivu stigmu stigme kood odgovornosti. Oni koji su tada bili premladi, ili se čak još nisu rodili, ne žele da ko-kreatori Putinizma imaju šta da kažu u „Lepoj Rusiji budućnosti“. „Izdajnici“ su preteča lustracije koju sprovodi FBK, koristeći alate koji su joj na raspolaganju, već filmsku produkciju i publiku YouTube.
Stoga, ogroman odgovor izdajnicima nije posledica istorijskih netačnosti, preteranog tumačenja narativa ili lošeg tajminga. Ovo je početak političke borbe oko toga ko će imati pravo da se bavi politikom u Rusiji bez Putina/Rusije posle Putina, i ko će biti izbačen iz nje. Fondacija za borbu protiv korupcije i ljudi koji su se ujedinili oko Julije Navalnaje, koja je preuzela kormilo slučaja koji je pokrenuo njen pokojni suprug, testiraju se u ulozi sudija i spremni su da krenu u sukob sa opozicionim establišmentom, „uprljanim“ Putinizmom. Stoga, ljudi poput Kudorkovskog nemaju drugog izbora nego da vode žestoku borbu protiv njih.
Najbolje političko tumačenje serije i reakcija na njega mogu se naći u navaljnom tekstu „Moj strah i gnušanje“: „Tek kada ogromnu većinu u ruskoj opoziciji čine oni koji ni pod kojim uslovima ne prihvataju nameštene izbore, pogrešna suđenja i korupciju, onda ćemo moći na pravi način da se rešimo šanse koja će se sigurno ponovo pojaviti.“
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Rosyjska opozycja kłóci się o historię
