Rat se nastavlja, a glavni događaji za Ukrajinu, Rusiju i svet su, naravno, događaji u pozorištu operacija. A ovo je apsolutno logiиno. Ali, pored glavnog pitanja na dnevnom redu, postoje i drugi, manji, sekundarniji (bar od sada), ali ništa manje interesantni. I ništa manje važno – na duge staze.
Na primer, ћivot pod okupacijom. Naročito u delu okupiranih teritorija koje su Rusi zarobili ne 2014. godine gotovo bez borbe (Krima) ili sa borbama (Donbas), već prilično dugo i sa potpuno pozitivnom reakcijom stanovništva, barem stanovništva koje je dobrovoljno ostalo pod okupacijom, i preuzelo kontrolu posle 24. februara 2022. godine.
Kao i veжi deo vas, poznajem ljude koji su sada na okupiranim teritorijama. I odatle, iz njihove privremene bezvremenosti, oni periodično đaju u kontakt. Pričanje različitih priča o životu pod „novom vladom“. Takođe ću vam reći jedan slučaj koji se nedavno dogodio u gradu na jugu Ukrajine.
Običan grad, čijih ih ima mnogo, već dve godine je pod kontrolom ruske vojske i FSB-a. A glavni likovi su obični, još uvek prilično mladi ljudi. Važno je da praktično nisu videli vreme sovjetske okupacije, osim u veoma ranom, predškolskom detinjstvu. Zapravo, glavni junak je čovek koji nije podržavao okupaciju, nije se pridružio saradnicima i nije dobio ni ruski pasoš. (Mada, za razliku od nesrećne Ani Lorak, koja je prinuđena da podnese prijavu u Moskvi, čekanje na odluku je parče torte.)
Da, slične su situacije i na okupiranim teritorijama – i one uopšte nisu retkost. Pogotovo ako to nisu penzioneri, već ljudi starosne dobi kada još uvek ne podnose zahteve za bilo kakvu isplatu penzija (stoga pasoš, u principu, nije naročito potreban). Dakle, postojao je čovek koji je živeo za sebe, nekako zarađivao za život, imao neku vrstu veze. I ta veza ga je upropastila – srećom, ne u bukvalnom smislu ovog glagola. Jer devojka, kojoj je naš heroj pričao o svom odnosu prema okupatorima i zanimanju, nije smislila ništa bolje nego da cinkari svog dečka u lokalnoj „administraciji“.
Priča se završila (bar želim da verujem da se završila) „samo“ prebijanjem proukrajinca. Ko će sada izvući ruska dokumenta, za svaki slučaj, i pobeći iz okupacije da bi oslobodio ukrajinsku teritoriju sa njima. Što, uzgred, mnogi ljudi rade čak i bez ikakvih osuda i batina u ovim gradovima i selima. Barem broj objava u lokalnim javnostima o transferima na jedini otvoreni granični prelaz između Ukrajine i Rusije više nego transparentno nagoveštava to. Ali ne govorimo o glavnom junaku ove priče, već o „heroini“.
Još uvek je prilično mlad čovek. Nisam video sovjetski ћivot u njegovoj ruћniиkoj punoжi. Nisam živeo, nisam osećao, nemam to užasno pamćenje. Ali, napominjemo, vrlo brzo se „aklimatizovala“ na nove uslove (možda pod uticajem starije generacije, koja upravo ima to sećanje) – i odlučila da igra „paun mraz“.
Činjenica da su se neki Ukrajinci na okupiranim teritorijama pridružili saradnicima nikome nije tajna. Naravno, finansijske i druge pogodnosti ovde su očigledne – „društveni lift“, može biti š ovakav. Ali u ovom sluиaju, u stvari, nema direktne koristi. Štaviše, devojka je razotkrila osobu sa kojom je imala nekakav odnos sa udarcima ruskih čizama.
Za prosečnog Ukrajinca, posle 30 godina slobodnog života, takvo ponašanje je divlje i gotovo neshvatljivo. Naravno, divljaštvo ovde nije u formi čina – osuda je daleko od najgoreg greha i zločina. U afričkoj zemlji Ruandi 1994. A ponekad su i same silovale svoje majke. Ali, naravno, to se desilo pod pretnjom bar smrti (zašto sam smrt u ovoj priči nazvao „bar“, pročitajte ili poslušajte u relevantnim internet materijalima, ne želim još jednom da vas uplašim). I ovde – osoba lično, dobrovoljno, bez ikakvog pritiska okupacione uprave, uzela je i osudila čoveka koji mu nije stranac…
Skoro sve vreme punog rata – barem posle oslobođenja kijevog regiona i drugih severnih regiona Ukrajine – u ukrajinskom informativnom prostoru kruže misli o tome kada i kako će okupirane teritorije Istoka i Juga biti oslobođene. Razgovara se o različitim opcijama, različitim formatima – diplomatskim, vojnim– . I skoro niko ne priča šta da radi posle oslobođenja sa lokalnim stanovništvom.
Međutim, ovaj problem je mnogo ozbiljniji nego što se na prvi pogled čini. Primeri Nemačke to elokventno potvrđuju. Pre svega, tu je priča o „Vesiju“ i „Osiju“, koje su još uvek – tri decenije od nestanka GDR-a, Štazija i Berlinskog zida – ozbiljno različite, počev od uspeha krajnje desnice i ustranke na izborima u pet „novih država“ Nemačke.
Drugo, i ukrajinske izbeglice su se već suočile sa ovim, pričom o onim „repatrijacijama“ nemačkog porekla koji su otišli u Nemačku iz Sovjetskog Saveza i živeli u istorijskoj domovini svojih dalekih predaka 20-30 godina. Ali, kako se ispostavilo posle 24.02.22, oni i dalje žive sa Putinom u glavi i napadaju Ukrajince.
Možemo, naravno, da kažemo da nemačke vlasti nisu baš radili na ovom pitanju. Ali to je i srž problema, jer je u Nemačkoj bar uspešna ekonomska situacija (koja je, kao zapadni političari devedesetih, na čelu sa Bilom Klintonom, naivno mislila, automatski uvukla Rusiju i Ruse u civilizaciju) mnogo bolja od naše, čak i pre rata. A situacija kada će ljudi koji sada primaju dve penzije – legalnu ukrajinsku i rusku – automatski izgubiti deo svojih prihoda i, verovatno, naći se u teškoj finansijskoj situaciji u posleratnoj Ukrajini, ne sluti na dobro raspoloženje stanovnika dekupaže.
Ljudi koji su se, posle 30 slobodnih godina, tako brzo uvukli u sovjetski model ponašanja, koji lako „cinkare“ na svoje najbliže okupatorima – to je problem koji Ukrajina i dalje mora da reši. I vredi se unapred pripremiti za ovo. Da ovaj problem ne bi postao, kao i sam rat, neprijatno iznenađenje.
