Niko nije očekivao bilo kakve iznenadne poteze od Putina, koji je započeo svoj peti mandat na mestu predsednika, barem kada su u pitanju kadrovske stvari. Da, dozvoljene su manje rekonstrukcije, ali većina stručnjaka je bila ubeđena da će Mihail Mišustin ostati u premijernoj fotelji, a Sergej Šojgu će nastaviti da vodi Ministarstvo odbrane. Na kraju svega, ruski lider očajnički treba da demonstrira stabilnost Rusiji i svetu u ekonomiji i na bojnom polju.
Međutim, Putin je odlučio da iznenadi sve – da smeni Šojgua, prebacivši ga na sekundarnu funkciju sekretara Saveta bezbednosti, sklanjajući odatle svog dugoročnog saveznika Nikolaja Patruševa. A na Šojguovo mesto je potpuno neočekivano da svi stave Andreja Belousova, koji je do sada bio prvi zamenik šefa vlade Ruske Federacije.
Da, do sada su svi verovali da će Šojgu biti, ako ne i večiti ministar odbrane, onda ga barem zadržati do kraja rata sa Ukrajinom. Uspešno je bio na ovoj poziciji 12 godina, niko pre njega nije bio na čelu ruskog vojnog odeljenja toliko dugo. Šta znamo o njemu?
Šojgu potiče iz porodice naslednih tuvanskih nomadskih pastoralista. Međutim, njegov otac Kudžuget Šojgu uspeo je da probije stranačku liniju do određenih visina karijere – do sekretara Regionalnog komiteta CPSU Tuvana i zamenika predsednika Saveta ministara Autonomne Sovjetske Socijalističke Republike Tuvan. Smešna priča se desila sa njegovim imenom, činjenica je da je zapravo Šojgu bio njegovo lično ime, a Kudžuget njegovo prezime, ali prilikom izdazivanja pasoša, sovjetske birokrate su sve pomešale. I novopečeni Kuzhuget Sergeevich Shoigu je već odlučio da ništa ne menja, na kraju svega, zvanični dokument sa pečatom.
Tako je Sergej Kudžugetovič postao. Patronimić, koji svako okolo menja na svoj način, neki slučajno, neki namerno. Ili će ga zvati „Kožuedović“, pa „Khuzhenetovich“, ili čak potpuno nepristojno.
Ali pored prezimena, njegov otac je obezbedio Sergeju Kudžugetoviču prilično dobar početak za poletanje u karijeri. Takođe, naravno, uz partijsku liniju, jer je klasično obrazovanje dato budućem ministru tako-tako. I preko Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Šojgu je uspeo, kao i njegov otac, da uskoči u voz Nomenklatura, koji ga je odveo posle propasti SSSR-a, prvo do ministra za vanredne situacije, a potom i do ministra odbrane.
Neko vreme je postao drugi političar u zemlji, najbolji lični prijatelj Vladimira Putina, raseljavanje Dmitrija Medvedeva, koji je neočekivano zapao u nemi mesec. Od određenog trenutka, Putin i Šojgu su bili neizbežno zajedno, onda bi išli u lov, onda bi išli da lutaju po tajgi, onda bi posećivali šamane da bi dočarali budućnost, ili slali lekcije neprijateljima. Ukratko, pre samo nekoliko godina, niko u Rusiji ili inostranstvu nije sumnjao u Šojguovu snažnu poziciju i njegovu sposobnost da izdrži sve nedaće zajedno sa svojim pokroviteljem.
Sada, zapravo, posle Šojguove ostavke, mnogi analitičari ukazuju na jednu od glavnih snaga ovog političara, što mu je omogućilo da dugo ostane na površini – talenat za PR. U vreme kada je Šojgu bio na čelu Ministarstva za vanredne situacije pod predsednikom Borisom Jeljcinom, uspeo je vrlo povoljno da zastupa efektivnost svog odeljenja: često se pojavljivao na TV kanalima, davao mnoge intervjue i komentare, snimao stotine video snimaka kako su njegovi zamenici pomagali običnim Rusima, spasavali im živote i imovinu, i borili se, kako kažu, protiv elemenata. I tako je, malo po malo, uspeo da izgradi svoj imidž političara koji uživa neverovatno poverenje građana. Pored toga, Šojgu je imao savršeno političko čulo mirisa.
Priča se da je Šojgu takođe imao sve šanse da postane Jeljcinov politički naslednik. Zašto to nije uradio je misterija. U svakom slučaju, u vreme kada je prvi predsednik Rusije tražio dostojnog naslednika, šef Ministarstva za vanredne situacije Šojgu je imao nesrazmerno veću popularnost, priznanje i poverenje od Putina. Međutim, tadašnji šef FSB-a je bio taj koji je izabran. Jedini odgovor sugeriše sam sebe: KGB je uspešno povratio svoj uticaj u Rusiji. Prema tome, oni, a ne oligarsi, su stavili svog čoveka na presto.
I Putin, koji je već bio izabran za premijera, odlučio je da vredi iskoristiti sve opisane adute Šojgua, koristeći njegov potencijal, pa ga je u jesen 1999. pozvao na čelo novostvorenog izbornog bloka „Jedinstvo“ (drugo ime bloka je „Medved“). Blok je imao prilično dobar rezultat za stranačko-političku pridošlicu, izgubivši samo od teškaša – Komunističke partije Ruske Federacije koju predvodi Genadij Zjuganov. Putin je potom naložio Šojguu da napravi stranku Jedinstvena Rusija i, opet, bude na čelu njene izborne liste. Taj zadatak je uspešno ispunjen, sudeći po rezultatima izbora 1993.
U jednom trenutku, Sergej Šojgu je postao gotovo jedini političar iz Putinovog najužeg kruga koji je aktuelni ruski lider nasledio od Jeljcina. Putin je neko vreme nekako tolerisao sve ostale, sve dok nije ofolio sopstveni tim, što mu je omogućilo da potpuno odsečeNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Američkih Država, Očigledno je Šojgu nekako uspeo da dokaže novom gospodaru Rusije svoju potpunu lojalnost, političku efikasnost, doslednost i sposobnost da igra u timu.
Šojguovo pravo poletanje u karijeri, naravno, počelo je njegovim imenovanjem za ministra odbrane Rusije. Da vas podsetim da se to dogodilo u novembru 2012. godine, nakon što je Putin, pošto je sproveo uspešnu „predsedničku rekonstrukciju“ sa Medvedevim, započeo svoj treći mandat. Mnogi politički analitičari tvrdili su da je čak i tada Putinovo predsedavanje bilo neustavno. Međutim, ko bi to pomenuo kada je sada u petom mandatu i nema naročite probleme sa legitimitetom ni u Rusiji ni u svetu.
Ali sada priиamo o Љojguu. Na novoj funkciji, ponovo je uspeo da u potpunosti uključi svog PR genija. Još 2009. godine vojska je imala samo 40 posto podrške među Rusima, a 201. je vojsci već verovalo više od 60 posto (Putinu se tada verovalo čak i nešto manje).
Iako u samom vojnom okruženju, Šojgu uopšte nije bio naklonjen. Prvo, zato što je „neruski“ Tuvan, a nacionalizam među ruskim vojnicima je gotovo najveći u društvu. Drugo, zato što nije bio svoj, ni vojska (nije služio nijedan dan u vojsci, čak ni kao regrut), iako je stavljao maršalove fenjere. Čak mu je dat i ozloglašeni nadimak „kartonski maršal“.
Iako ovde vredi napomenuti da za vreme njegovog predsednikovanja, to jest 24 godine, Putin nikada nije stavio vojnog čoveka na čelo Ministarstva odbrane. Na primer, njen prvi ministar Sergej Ivanov došao je iz KGB-a. Drugi, Anatolij Serdjukov, bio je na čelu Federalne poreske službe pre nego što je preuzeo funkciju. Treći je Šojgu lično. A četvrti, Andrej Belousov, po obrazovanju je ekonomista, koji je do sada bio na čelu raznih ekonomskih i administrativnih struktura, a pre imenovanja bio je prvi zamenik šefa vlade Ruske Federacije.
Zašto? Znani ljudi tvrde da Putin ni pod kojim uslovima nije želeo da stavi na čelo odeljenja serviser koji bi mogao da zaradi autoritet u vojnom okruženju. Na kraju svega, onda bi postojala opasnost da ministar postane ambiciozan i nekontrolisan. Štaviše, moći će da podigne pobunu protiv Kremlja. A ako je vlasnik i šef Vagner PMC-a, Jevgenij Prigožin, umalo zauzeo Moskvu sa ograničenim snagama svoje kompanije, onda se može zamisliti šta bi autoritativni vojni lider mogao da postigne uz podršku ogorčenih vojnika i oficira, a bilo ih je mnogo na frontu.
Ali skočili smo predaleko napred, vratimo se Šojguu, na početku njegove vojne karijere. Dakle, Šojgu, kao ministar odbrane, sprovodi veoma uspešnu PR kampanju, povećavajući rejting vojske unutar Rusije, čineći da ceo svet veruje da su ruske oružane snage jedna od najmoćnijih, tako da ne treba ni da razmišljate o tome da se takmičite sa njima. Možda je zato operacija zauzimanja i aneksije Krima bila tako uspešna. NATO je bio ubeđen da nemaju šanse da spreče ruske vojnike da nisu uzimajući poluostrvo od Ukrajine.
To jest, u smislu sposobnosti blefa, rusko vojno odeljenje, sa Šojguom na čelu, nije imalo jednakost. Možda bi ta reputacija istrajala do danas da Rusija nije pokrenula pravu i otvorenu, a ne hibridnu invaziju na Ukrajinu. U Rusiji postoji prikladan izreka o vatrogascu: posao je odličan, ali kada dođe do požara, onda barem odustani. A ovaj požar je izbio 24. februara 2022. godine.
Sada se mnogi stručnjaci svađaju da li je Šojgu želeo ovaj rat, sam ga gurnuo Putina, ili ga se plašio kao vatra i svima je pokušavao svim nuždama da to spreči. Na osnovu stvarnog stanja stvari u ruskoj vojsci, koje je postalo jasno odmah posle potpune invazije, Rusija ni u kom slučaju nije smela da započne ovaj rat. Zato što su sva nepripremljenost, nemar, osmatraznost i korupcija došli do vrha. Iako je verovatno da je Sergej Kožugetovič lično verovao u sopstveni PR i odlučio da će hrabra ruska vojska moći da zauzme Kijev za tri dana.
Da, Šojgu je pokušao da nastavi svoju igru, promoviše sebe, laže, preuveličava svoje zasluge i umanjuje značaj gubitaka. Ali u uslovima stvarnih neprijateljstava, pokazivanje više nije bilo tako lako. A onda je još jedna osoba bliska Putinu počela da razotkriva pogrešne procene odeljenja – već pomenutog Jevgenija Prigožina. „Stvorenja smrde, šta to radite?“, „Šojgu, Gerasimov, gde je f***ing municija“ – ove Prigožine fraze, upućene Šojguu, postale su krilate u jesen 2022. Uzgred, Prigožina pobuna i njegov napad na Moskvu u junu 2023. još jednom su pokazali koliko Šojgu nije bio naklonjen vojsci. U svakom trenutku, deklarisani cilj pobune bio je da se u tom trenutku smeni ministar odbrane. I tokom kretanja vagnerske kolone, tokom zarobljavanja Rostov-on-Dona, ruska vojska se zapravo nije opirala pobunjenicima. A šta je sa Prigožinim razgovorom u zarobljenom Rostovu sa zamenikom načelnika Generalštaba Ruske vojske Vladimirom Aleksejevim. Da li se sećaš? Prigožin mu kaže da odlazi uhapsi Šojgua, a on nasmejano odgovara: „Odnesi ga!“
Zatim, u sukobu njegova dva favorita, Putin je morao da bira. I kladio se na predvidljiviji i sistematičniji Šojgu. I Prigožin je na kraju morao da umre neherojski.
Čini se da je sukob rešen, ali ostaci su, kako kažu, ostali. Da Putin nešto nije u redu protiv Šojgua postalo je jasno u aprilu, posle hapšenja zamenika ministra odbrane Timura Ivanova. Kroz ovo drugo su se odigrali ugovori za svu vojnu izgradnju, to jest ova pozicija nije bila samo korumpirana, već i super-duper korumpirana. Nije uzalud ivanov nazvan „Šojguov novčanik“, to jest ceo Šojgov klan je hranjen novcem koji je ukrao od vojske.
Iako je u to vreme još postojala nada da je ovo samo mala žrtva za Šojgua, da će on i dalje ostati na funkciji, jer je do sada ministar potpuno zadovoljio Putina. Dakle, Putin neće menjati konje na prelazu.
Međutim, Putin je sve iznenadio i promenio konje. Nisu svi – samo dva. Pored Šojgua, tu je i Patrušev. Štaviše, sudbina ovog drugog ostaje nepoznata, a toliko se pričalo o njegovom uticaju. Neka vrsta „ruskog kralja teorija zavere“ – profesor Valerij Solovej, isti onaj koji je tvrdio da je pravi Putin umro odavno, njegovo telo je čuvano u posebnom frižideru, tvrdio je da je Nikolaj Patrušev taj koji je preuzeo svu vlast u Rusiji. I uskoro жe legalizovati sebe kao punopravnog i jedinog vladara zemlje. Nije uspelo. Međutim, bar je uspeo da svog sina Dmitrija Patruševa odvuče kod potpredsednika vlade da se oprosti.
Ministarstvo odbrane, kao što je već pomenuto, vodio je Andrej Belousov. Šta možete da očekujete od toga? Iako je netačno postavljati pitanja na ovaj način. Ovde je već jasno: od njega se može očekivati samo lojalnost Putinu, ništa drugo. Prikladnije je pitati: zašto su ga stavili?
Na primer, možemo uzeti u obzir odgovor na ovo pitanje portparola Kremlja Dmitrija Peskova, koji je u razgovoru sa novinarima uveravao: „Što se tiče vojne komponente, ovo imenovanje ni na koji način neće promeniti trenutni koordinacioni sistem, vojna komponenta je uvek bila prerogativ načelnika Generalštaba, on će nastaviti svoje aktivnosti, nikakve promene se ne očekuju u tom pogledu“. Dalje objašnjavajući Putinovu logiku u vezi sa zamenom, Peskov je istakao da je „veoma važno uklopiti ekonomiju energetskog bloka u ekonomiju zemlje, uklopiti je tako da odgovara dinamici trenutnog trenutka“. „Danas je pobednik na bojnom polju onaj koji je otvoreniji za inovacije, otvoren za najbržu moguću implementaciju. Stoga je prirodno da je u ovoj fazi predsednik odlučio da Ministarstvo odbrane treba da vodi civil“, rekao je portparol Kremlja i dodao da to nije samo javna ličnost, već „osoba koja je veoma uspešno predvodila Ministarstvo ekonomskog razvoja Ruske Federacije“.
Belousov je bio na čelu Ministarstva za razvoj životne sredine od maja 2012. Potom je imenovan za pomoćnika predsednika Rusije za ekonomske poslove. Prema pisanju ruskih medija, Belousov je pokazao da je „žilav državnik“ koji veruje u „prsten neprijatelja“ oko Rusije.
Stoga se može pretpostaviti da Putin, imenovanjem Belousova, želi da pokaže da je spreman za dugu ratnu utakmicu, pošto je blickrig potpuno propao. Ali da li je stvarno spreman? Ovde ima mnogo sumnji, i sve naleće na kontra-pitanje: da li je Zapad spreman za dugu utakmicu? U poslednje vreme sve je više signala iz evropskih prestonica o ovoj spremnosti. Ako je to zaista slučaj, pobedićemo pre ili kasnije. Naravno, voleo bih to ranije.
A za Ukrajinu uopšte nije važno ko je tačno na čelu ruskog Ministarstva za ratne zločine – aktivnog kriminalca ili budućeg.
