9. maj je glavni dan u istoriji Rusije, odbrojavanje koje počinje „blagoslovenim“ Brežnjevim vremenima. Od 1965, kada je „veteran Velikog patriotskog rata“, politički instruktor Leonid Brežnjev, postajući prvi sekretar Centralnog komiteta CPSU, nije smislio ništa bolje nego da opsceno oživi sećanje na najstrašniji rat u istoriji čovečanstva.
Ni praznik „Velike oktobarske socijalističke revolucije“ u sovjetsko vreme, ni Dan Rusije u postsovjetska vremena nisu postali glavni praznici te zemlje. (Šta da kažemo o „majskim“ praznicima ili Danu nacionalnog jedinstva – bivši su bili samo odličan izgovor za poljoprivredne radove u dahama tokom dužeg vikenda, drugi je dao uspon nacionalističkim/neonacističkim „ruskim maršovima“.) Samo je „Dan pobede“, kako je poznato iz pesme Davida Tukhmanova, mirisao na barut.
Uzgred, u ovoj pesmi, nastaloj već u vreme „razvijenog socijalizma“, to jest u duboko kritičnim vremenima pokojnog Brežnjeva, iako je naglašeno da je ovaj dan praznik, dodat je ključ „sa suzama u očima“. A mi čiji su baba i deda (a možda čak i roditelji) dotakli taj rat bili smo dobro upoznati sa glavnim sloganom posleratnog Sovjetskog Saveza: „Sve dok nema rata.“ Naravno, u tom sloganu je bilo određenih propagandističkih nota, jer se SSSR tih vremena aktivno „borio za mir“ – ali je ova pozicija našla i odgovor u narodnoj svesti.
Našao sam ga, jer su oni koji su preživeli rat (a sa njim i masovna represija druge polovine tridesetih, i Holodomor 1946/47) razumeli šta znači ova reč od pet slova. Dakle, hteli to u kancelarijama na Trgu Staraja u Moskvi ili ne, zaista su bili ujedinjeni u tom pravcu – Komunistička partija i nestranačko stanovništvo najveće zemlje na svetu.
Međutim, posle „turbulentnih“ devedesetih, koje su se predvidljivo završile povratkom na vlast Komiteta za državnu bezbednost u pošti ove zemlje, prefarbanim u Federalnu službu bezbednosti, situacija je počela da se menja. Pacifistička osećanja među mlađim delom društva i nostalgična sećanja među pravim veteranima Drugog svetskog rata zamenjena su drugim ideolozima koji su bili više u skladu sa agresivnim raspoloženjima tadašnjih (sadašnjih) vlasti Kremlja.
Na primer, činjenica da bi se sama Rusija izborila sa „nemačkim fašističkim osvajačima“, bez pomoći Ukrajine i drugih sada nezavisnih država. Ili skeptičan odnos prema kolosalnoj pomoći u formatu Lend-Lease – koja je išla što dalje do najapsurdnije izjave guvernerke Vladimira Regiona Ruske Federacije Svetlane Orlove da „Amerikanci još nisu platili Lend-Lease“.
A glavna fraza, meme fraza, u modernoj terminologiji, bila je slogan „Možemo to ponovo da uradimo“. To je koncentrisana ideologija Putinove Rusije, agresivne i arogantne pod-imperije, koja, kao i njeni mentalni „roditelji“ – Sovjetski Savez i Veliki nemački Rajh – mogu postojati samo u uslovima stalne potrage gde bi drugo proširila svoju teritoriju.
Ovaj slogan, kao i „Sve dok nema rata“, takođe su postali popularni. Pre svega zato što su oni koji su znali šta je rat već umrli (ili tiho umrli u svojim krevetima, ne idući na parade). A nove generacije, koje su izneli ne humanistički filmovi Leonida Bajkova ili pravo remek-delo Stanislava Rostockog „Zore ovde su tihe“, već kriminalno-ksenofobična dilogija Oleksija Balabanova o njegovom „bratu“ Danili Bagrov, gledali su svet potpuno drugačijim očima. (Uzgred, kako je kasnije rekao i sam Rostotski, film zasnovan na romanu Borisa Vasilijeva snimljen je ne u čast velike pobede, ne o grandioznoj trijumfu, već u znak sećanja na medicinsku sestru koja ga je spasila, mladog borca, od smrti. kakvu lepotu je taj rat uništavao).
Militaristički slogan je toliko apelovao na Ruse – i vlasti i obične građane – iz drugog razloga. To se nije moglo dokazati, kao ni opovrgnuti. Pa, kako da potegneš svoje reči? Osim Putinove izjave od 16. decembra 2010. godine, kada je on, tada formalni premijer Ruske Federacije, izjavio da bi „svakako pobedili“. Precrtajući istoriju jedinstvenih arktičkih konvoja koji su sve transportovani u SSSR, od aviona do gulaša, i strašne sudbine hiljada, desetina, stotina hiljada onih koje su zvali „crne košulje“ – onih Ukrajinaca koji su mobilisani u levo-bankovnoj Ukrajini 1943. godine i zapravo bačeni na klanje tokom prelaska Dnjepera. Dnipro, koji je, prema rečima očevidaca, bio crven od krvi. ukrajinske krvi…
A onda je doљao rat. Ne onaj iz Donbasa, koji mnogi nisu primetili čak ni u Ukrajini, već veliki, punih razmera. I godinu dana kasnije, u maju 2023, Ispostavilo seda se slogan „Možemo ponovo“ sve manje koristi u ruskom društvu. I zaљto se to desilo?
Zato što je ovaj trenutni rat pokazao čega se tačno Kremlj plašio.Veжina. To je pokazalo da bez ukrajinskih ljudi i američkog oružja Rusi ne mogu ništa da ponove. Ne samo da zarobe Berlin ili čak Kijev, već čak i da stignu do administrativnih granica regiona Donetsk i Luhansk. Nemoguće je ne setiti se da je negde u takvom vremenskom periodu – dve godine i nekoliko meseci rata – sovjetska vojska oslobodila teritoriju Donbasa od nemačke vojske, a prvo je izgubila posle napada Trećeg rajha neočekivano od strane tadašnjeg rukovodstva Kremlja.
Ovog puta, sve je bilo u rukama Kremlja. Pripremali su se onako kako su želeli. Napali su kad su hteli. A sada su daleko od potpunog „oslobođenja“ takozvanog „DPR-a“ kao što su bili 24. februara 2022. godine. Jer ne mogu to ponovo da urade. Ne postoji niљta.
I zbog toga propagandna mantra postepeno jenjava, sudarajući se sa surovom vojnom realnošću. Predvidivo, ispostavilo se da je mit čim su imali priliku (koju su sami stvorili) da ga testiraju u objektivnoj stvarnosti.
Uzgred, ovo nije niљta novo. Ako već govorimo o sovjetskoj kinematografiji, onda vredi pomenuti da su u tridesetim prošlog veka snimljeni potpuno različiti filmovi o ratu (tada još uvek budućnosti). Godine 1938. pojavio se propagandni film „Ako sutra bude rat“, čiji je naslov dobila pesma istoimenog filma braće Pokras. Pesma koja je imala sledeću rečenicu – „I na neprijateljskoj zemlji pobedićemo neprijatelja sa malo krvi, moćnim udarcem.“
I tri godine kasnije, doљlo je isto „sutra“. I ispostavilo se da neprijatelj može biti poražen – ali krvlju koja nikada nije bila (i, nadamo se, nikada neće biti) u istoriji planete Zemlje. Tako je taj film bezbedno zaboravljen, jer je debitovao – poput aktuelnog slogana ruskih imperijalista „Možemo to ponovo“ – po surovoj stvarnosti.
Nisu uspeli sa malo krvi, niti uopšte mogu da je ponove. Zato su utihnuli. Po mogućstvu zauvek. Tako da slogan civilizovanog sveta – „Nikad više“ – konačno pobeđuje. I poslednji deo carske prošlosti izgubio je potpuno i neopozivo.
