Pre ruske invazije na Ukrajinu, više od 70 hiljada stanovnika živelo je u Bakhmutu. Skrasiti se ovde možda nije bio vrhunac snova Ukrajinaca (posle kolapsa SSSR-a, ukrajinsko stanovništvo je migriralo u centar zemlje), ali je grad, uprkos tome, nudio posao i bio poznat po proizvodnji popularnog penušavog vina. Krajem januara 2023. u njemu je ostalo oko osam hiljada stanovnika. Većina je proterana ruskim artiljerijskim granatiranjem koje je počelo u maju prethodne godine. Ostali su bili ubeđeni urbanim bitkama. Zbog njih su nestali struja, voda i grejanje. Takođe nije bilo komunikacije sa spoljnim svetom. Internet je bio dostupan samo sa Starlink-om, isključivo za upotrebu od strane ukrajinske vojske.
Zadatak zarobljavanja grada preuzeo je Vagner PMC, koji je kustos i osnovao biznismen Jevgenij Prigožin, koji je blizak Kremlju. Privatna vojska je morala da dokaže svoju superiornost nad nepažljivo vođenim, neefikasnim oružanim snagama „starih generala“ poput Valerija Gerasimova. Prigožin je optimistično pretpostavio da će na tanjir dovesti Vladimira Putina Bakhmuta, kao jedno od jela koje je poslužio ruskim VIP-ovima u svojim restoranima u Sankt Peterburgu pre rata. Posle višemesečnih borbi – u januaru – Pao je Soledar, grad koji se nalazi na 10 km od Bakhmuta. Bakhmut je u februaru još uvek bio u ukrajinskim rukama, iako su prilazni putevi iz Kostiantinivke i Verkhniy Yar-a već bili nadomak ruske artiljerije.
Sam Soledar se danas teško može nazvati gradom. Na slikama izviđačke bespilotne letelice „Mađar“, oficira jedinice ukrajinske vojske u Bakhmutu, snimljene krajem januara, video sam more ruševina isprepletenih perjanim dimom. Video sam Bakhmuta svojim očima. Njen istočni deo, na drugoj strani reke Bakmutke, skoro je potpuno uništen. Bolje je u centru ili na putu za Konstantinovku. Istina, zgrade su ovde takođe oštećene, ali čak i zimi je bilo moguće preživeti tako što će se grejati sa seckanim nameštajem ili drvećem posečenim na nekadašnjem igralištu. Sredinom januara, itinerantni trgovci su se još uvek pojavljivali ovde, prodajući hranu sa tezgi. Upravo u tim delovima grada živeli su stariji, tačnije živeli, koji nisu imali novca i nisu imali gde da odu, ili koga jednostavno nije bilo briga koja zastava se vijori iznad gradske skupštine. Predstavnici administracije lojalni kijevske vlasti takođe su ostali – jer su morali. A „konobari“, to je pitanje, oni koji su čekali „ruski svet“.
Urbicide
Ako kao polaznu tačku uzmemo doktrinu američkog generala Dejvida Petreusa, koji je komandovao američkim trupama u Iraku na početku 2007/2008, onda je Vagner PMC, kada je pokušavao da zauzme Bakhmut na poslednjem mestu, bio zabrinut oko toga da li će lokalno stanovništvo želeti novi poredak. Amerikanac koji je izvukao američku vojsku iz mire iračke mržnje prema okupatorima prepoznao je da nijednom zemljom ne može da se upravlja bez bar ravnodušnosti lokalnog stanovništva. Vagnerovi plaćenici, kao i Vladimir Putin, koji im je izdao naređenja, izgleda da se pridržavaju suprotnog principa: samo srca i umovi „konobara“, to jest oni koji su već ubeđeni, mogu da se kontrolišu, a samo moć legitimisana nasiljem ima smisla. Ostalo nije bitno.
Baš kao što su ratoborni u sukobima na Balkanu nastavili od pretpostavke da je nemoguće upravljati multinacionalnim republikama i da je jedini način uspostavljanja granica etničko čišćenje, tako i Rusi nastavljaju od činjenice da je kontrola osvojenih gradova u Donbasu – Sievierodonetsk, Lisičansku ili Soledaru, a u budućnosti, verovatno Bakhmut – moguća posle njihove programske depopulacije. Ostaće samo oni koji veruju u „ruski svet“ ili stariji koji nisu sposobni za emigraciju.
Činjenica da je ovo obavezna doktrina, a ne spontani postupci privatnih vojski ili redovnih oružanih snaga, dokaz je publikacije distribuirane u Rusiji koju su uredili ruski politikolozi Aleksandar Lavrov i Ruslan Pukhov sa elokventnim naslovom „Rat među zidovima“. Krajem decembra 2022. objavio ga je moskovski Centar za analizu strategija i tehnologija. Knjiga pokušava da opiše efikasne metode opsedanja gradova i njihovog uzimajući ih pod kontrolu, uključujući informaciono ratovanje, ili bolje rečeno politiku informacionog terora protiv lokalnog stanovništva. U prvom delu publikacije autori predstavljaju istorijsku skicu metoda opsade gradova koji datiraju iz Drugog svetskog rata, kao i analizu logike gradova tvrđave, čiji je uzoran primer Tvrđava Pozna. U sledećim poglavljima autori gledaju bitke Vukovara, Alepa, Gete ili Raqqe. Odvojena poglavlja posvećena su dva napada na Grozni, kao i bitkama za Donetsk, Luhansk i Debaltseve, nakon čega nesmetano prelaze na invaziju 2022. godine. Publikacija iznosi nedvosmislenu tezu: posle poraza u blizini Kijeva, iz kojih su se povukli 2. aprila, i neuspešne opsade Karkiva, koja je okončana 13. maja, Rusi i dalje veruju da taktika opkođenja ima smisla. I to bez obzira naOdnos njihovih stanovnika prema Rusiji. U slučaju Bakhmuta i Soledara, oni sugerišu da se sa višestrukom vojnom superiornošću može zbačiti proukrajinska populacija i, zajedno sa „konobarima“, izgraditi nova realnost. U ratu među zidovima autori se vraćaju terminu koji definiše takvu taktiku. Govorimo o urbicidima, terminu koji je pomenut devedesetih godina i odnosi se na masakre u Mostaru i Sarajevu, a ranije, šezdesetih godina prošlog veka, funkcionisao je u naučnofantastičnoj literaturi Majkla Murkoka. Termin je izveden iz kombinacije dve latinske reči – urbs (grad) i occido (za ubijanje). Stoga, pro-kremljski politikolozi dozvoljavaju uništavanje čitavih aglomeracija kako bi se ostvarili vojni ciljevi. Nasuprot Petraeus doktrini, ne postoji ni najmanja želja da se pridobije naklonost lokalnog stanovništva. Jednostavno rečeno, osam hiljada stanovnika Bakhmuta je dovoljno da tamo izgradi Novorosiju.
To je politika koju su Rusi ranije vodili u odnosu na mnogo veжi Karkiv. Do povlačenja sredinom maja sistematski su granatirala Saltivku, stambenu četvrt u severoistočnom delu grada sa skoro pola miliona stanovnika. Vojska i teritorijalna odbrana krili su se u velikim visoko podignutim zgradama, čekajući ruske mehanizovane trupe sa raketama NLAW i Džavelin u svojim rukama. Bombardovanje nepreciznim sistemima Grada ili Tornada nije imalo pravi uspeh i vojni smisao. Čak ni sravnjenje cele Saltivke na zemlju (tehnički moguće samo nuklearnim oružjem) ne bi povećalo šanse za hvatanje Karkiva. Rezultat ruskih akcija bila je evakuacija civilnog stanovništva i uništavanje infrastrukture. I to je verovatno bio glavni cilj Rusa, što je potvrđeno i u knjizi „Rat među zidovima“. Moguće je da Rusi nisu planirali da počine ratni zločin kao takav, već su samo nastojali da depopuliraju Saltivku kako bi omogućili njenu efikasnu okupaciju. Iz mojih razgovora sa stanovnicima Severne Saltivke krajem marta i početkom aprila prošle godine postalo je jasno da su oni koji su ostali oni koji nemaju gde i kako da pobegnu (najstariji, bolesni i nemoćni), i oni koji su čekali „ruski svet“. Kao љto je bilo kasnije u Bakhmutu. Saltivkin urbicid je trebalo da bude uvod u preuzimanje kontrole nad svim Karkivom.
Od prvog dana invazije Rusi nisu računali na simpatije čak ni stanovništva ravnodušnog prema Ukrajini. Pretpostavili su da će proukrajinski deo stanovništva otići, biti uništen ili, kao u slučaju Marijupolj, preseljen u Rusiju. Proukrajinske vođe su na crnoj listi, kako mi je rekao u intervjuu za Dziennik Gazeta Prawna (DGP) pisac i jedan od vođa otpora Karkiva, Serhij Zadan, početkom aprila 2022. Štaviše, tokom opsade Karkiva, Rusi nisu ni uzmu u obzir bezbednost i zabrinutost „konobara“, koji su u to vreme činili izrazitu manjinu. Smatrali su da je ovaj faktor u najboljem slučaju tercijarno pitanje.
To potvrđuju podaci prikupljeni posle njihovog odlaska iz Karkiva sredinom maja. Jevhen Pasenov iz stambenog odeljenja lokalne administracije, u intervjuu za Dojče vele, procenio je da je uništeno više od četiri hiljade kuća, od kojih je trećina direktno pogođena. U severnoj Saltivki, bilo je beskorisno tražiti netaknutu stambenu zgradu. Nova vlada je želela da se legitimiše silom, o šta je dokazano veličinom kontingenta Rosgvardije, koji je privučen gradom, i pedi vagonima (kamionima za prevoz zatvorenika), uz pomoć kojeg je bilo planirano da deportuje neprijateljsko stanovništvo. Duhovni autoritet je trebalo da bude zasnovan na teroru. U tom smislu, napad na Karkiva može se smatrati napadom udžbenika, izvedenim u skladu sa narativom „Rata među zidovima“.
Mit o divljacima u Buhi
Kritičan primer represije nad civilima bio je Bucha. Među pridržavačima antropoloških teza, mnogi veruju da je grad terorisao divljačka horda vojnog osoblja iz Azije, koje, zapravo, nije znalo u koje svrhe su počinili nasilje. Međutim, ako to posmatramo sa stanovišta urbicida, možemo videti da je to bilo planirano ubistvo, a ne delo počinjeno u stanju afekta. Očigledno postoji komponenta šansi u masakru u Buhi, ubistva su se dogodila nasumice i bez svrhe, jer je inteligencija Rusa bila užasna. Međutim, razgovori sa stanovnicima odmah po oslobođenju grada ukazuju da je, bar u početku, masakr imao određeni fokus.
„Pre svega, tražili su ljude koji su na neki način povezani sa vojskom i agencijama za sprovođenje zakona. Rusi su pitali gde se kriju ljudi povezani sa teritorijalnom odbranom. Oni su takođe zatražili specifična imena, jasno mašeći da su povezana sa Službom bezbednosti Ukrajine. Radilo se o eliminisanju onoga što su doživeli kao pretnju“, rekao je jedan od stanovnika Buhe. U aprilu, Oleksandr Markushyn, gradonačelnik susednog grada Irpin, koji Rusi smatraju kapijom za Kijev, takođe je govorio o tome u jednom intervjuu, odlomcima iz kojihOh, objavio sam u izdanju Dziennik Gazeta Prawna.
U samoj Buči, najupečatljiviji slučaj napuštanja borbe za srca i umove bilo je ubistvo ukrajinskog političara Oleksandr Ržavskog, naklonjenog Rusiji. Rođen je u regionu Donetsk i bio je pro-kremljski kandidat za predsednika Ukrajine 2004. Učestvovao je u izbornoj prevari protiv prozapadnog Viktora Juščenka. Tvrdio je da će, ako postane šef države, vratiti isti poredak u Ukrajini kao Vladimir Putin u Rusiji. 27. marta 2022. u Buhi su ga ubili vojnici 64. motorizovane puščane brigade.
Iz „Rata među zidovima“ postaje jasno da Rusi vide uništenje neprijateljskih gradova kao proces. Primer je Grozni, koji je dva puta jurišao sa ogromnim gubicima za kopnene snage Ruske Federacije. Međutim, operacija izvedena krajem 1994. Udarnu grupu činilo je 38 hiljada vojnika. Kontingent od 6-10 hiljada ljudi učestvovao je u napadu. Čečenske trupe procenjene su na 5.000-15.000 boraca. Napadu je prethodilo višenedeljno bombardovanje, zbog čega je bilo nemoguće pridobiti simpatije stanovnika Groznog. Aslan Maskhadov, koji je komandovao odbranom, odlučio je da se brani uz pomoć manevarske taktike – ne da izgradi nijednu liniju otpora, već da napadne i nestane (slično ukrajinskoj taktici, već u mnogo manjem obimu i bez upotrebe savremenog oružja). Prvi ruski udar pomoću oklopnih stubova u centru (sličan napadu na Kijev i Karkiv u februaru 2022. godine) bio je potpuni promašaj. Tokom prva 72 sata napada, Rusi su izgubili oko 80 odsto osoblja 131. Početkom januara 1995. godine Grozni je podsećao na ono što znamo iz Vokzalne ulice u Buhi – deponiju spaljenih oklopnih vozila.
Drugi pristup je bio drugačiji. Strateške zgrade u gradu u početku su zauzimale male jurišne jedinice, a tek kasnije veće grupe počele su da čiste tu oblast. To je propraćeno artiljerijskom paljbom i vazdušnim napadima. Istovremeno, Rusi su zatvorili prsten oko Groznog. Opkoljeni grad je pao 13.
Drugi napad na Grozni krajem 1999. Međutim, važnije od analize umetnosti rata je pitanje šta je Rusija želela da postigne u smislu lokalnog stanovništva u to vreme. Zato što je borba za moć nad dušama ponovo bila na poslednjem mestu. To je potvrđeno priznanjem Groznog 2003. Međutim, za Ruse to nije bilo važno, s obzirom da je osnova njihove moći bila i jeste teror. Čak i nakon što je Ramzan Kadirov, lojalan Kremlju, obnovio grad i sipao milijarde u čečensku prestonicu, vlada se oslanjala na represivni aparat kadirskog klana.
Takav stav – za sada od osvajanja srca i umova lokalnog stanovništva – postoji od samog početka invazije na Ukrajinu. Bez toga je nemoguće racionalno objasniti bombardovanje sela Mala Rohan u blizini Karkiva, u kojem žive etnički Rusi, sa kompleksima TOS-1M koji pucaju iz termobaričkih raketa. Takođe je teško objasniti značenje terorisanja iste etničke grupe posle okupacije sela, kao što su mi lokalni Rusi koji tamo žive rekli u aprilu, posle oslobođenja sela od strane ukrajinskih trupa. Prisetili su se da su morali da nose bele trake za ruke dok ih ne izbace iz svojih domova. Oni su takođe opisali pljačkanje stanovništva koje je imalo rođake sa druge strane granice – u Ruskoj Federaciji – i čiji su stavovi prema Ukrajini bili prilično negativni.
Za očekivati je da će produžena ofanziva, mučeništvo i terorizacija gradova – čak i sa velikim brojem žrtava na ruskoj strani – dovesti do ishoda sličnog onom koji je postignut u čečenskoj prestonici. U minimalnoj verziji, urbicid će učiniti grad nenastanjivim, kao, na primer, Soledar, Lysychansk ili sada fantomski Mariupol. Maksimalna opcija (posle godina okupacije) je da se omogući stalna instalacija elita koje sarađuju sa Rusijom.
Upečatljiv primer je učešće Sirije i Rusije u zarobljavanju gradova od strane snaga lojalnih Bašaru al Asadu. Ključna bitka ovog rata, koja je prevagnula u korist diktatora, bila je opsada jednog od najmnogoljudnijih i najvećih gradova u Siriji, Alepa, koji je trajao od jula 2012. do decembra 2016. godine. Bez ruskih taktičkih aviona i nedeljnih vazdušnih napada usmerenih pre svega na civilne ciljeve (bolnice i naseljena područja), vladine snage ne bi bile u stanju da slome otpor demokratske koalicije. Odlučujuća ofanziva pokrenuta je 15. novembra 2016. uz učešće ruskih planera. Do sredine decembra iste godine, vladine trupe kontrolisale su ceo grad. Kao što je tada izjavio visoki komesar Ujedinjenih nacija,Prema zeid Ra’ad al-Husseinu, u istočnom Alepu (kao i u Bucha ili Izyum), posle pobede vladinih snaga, došlo je do redovnog lova na stanovnike pod maskom potrage za vođama pobunjenika. To je navodno uradila iračka milicija Harakat Hezbolah al Nujaba u saradnji sa sirijskom vojskom. Iz Huseinovog kabineta je rečeno da je sredinom decembra 2016. godine za nekoliko dana u pitanju više od 80 ljudi, u sklopu „čišćenja“ grada. Međutim, čak i pre nego što su sirijske i ruske trupe ušle u Alep, grad je sravnjen sa zemljom.
A u obližnjoj Palmiri, Rusi su testirali upotrebu privatnih armija ujedinjenih u Vagner PMC-u, koji je u januaru i martu 2017. upali u napušteni grad, slično ukrajinskim gradovima Bakhmutu ili Soledaru. U vreme kada je svet umoran od višegodišnjeg rata u Siriji, urbicid je sproveden skoro u najčistiji oblik.
I u Alepu i u Palmiri, Rusi su vežbali taktiku koju su potom koristili u ukrajinskim uslovima.
Avganistan – Stvaranje fikcije
Zapadno shvatanje bitke za srca i umove radikalno se razlikuje od ruskog, što je primereno operacijama NATO-a i SAD u Avganistanu. Za razliku od Rusije, zapadni svet nije mogao da priušti da odustane od pokušaja pregovora sa lokalnim stanovništvom. Na kraju sve, neuspeh u postizanju sporazuma značio bi otpor i, shodno tome, vojne žrtve. To bi zauzvrat dovelo do smanjenja popularnosti rata među stanovništvom. Tokom ratova u Iraku i Avganistanu, Sjedinjene Države i koalicija unutar NATO-a bili su vođeni anketama i javnim osećanjima. Igra nije uključivala teror velikih razmera ili artiljerijski baraž neprekidnog bombardovanja. Posle svrgavanja talibanskog režima 2001. Vojna vremena 6. jula 2016, na vrhuncu rata sa talibanima, u maju 2011, sa do 100.000 američkih vojnika stacioniranih u Avganistanu), došlo je vreme da se obnovi ili uspostavi demokratski poredak po uzoru na liberalne demokratije. Posle 2007.
SAD su uložile milijarde dolara u obnovu Avganistana. Izgradnja škole od nule u okrugu Žiro, delu provincije Gazni, gde živi pleme Paštun Tarakai, bila je simbolična. Bezbednost u toj oblasti bila je odgovornost Poljaka, koji su bili stacionirani u modernoj vojnoj bazi Žiro. Posle 2007, pored čisto vojnog prisustva, ćelija civilno-vojne saradnje delovala je u oblastima koje kontrolišu nato trupe (CIMIC). Zvanične ciljeve ove strukture vojska je definisala na sledeći način: „da se smanji negativan uticaj koji civilno okruženje može imati na trenutnu operaciju, kao i da se uspostavi i održi potpuna saradnja između oružanih snaga, lokalnog stanovništva i ne-vojnih institucija. U planiranju, pripremi i sprovođenju operacija, komandanti na svim nivoima moraju da razmotre sve aspekte civilne sredine koji bi mogli da utiču na sprovođenje operacija.“ To je teorija.
2009. sam gledao kao CIMIC u Žiruu je pomogao da se obnovi lokalna škola. Oni su angažovali nastavnika da osmisli nastavni program koji odgovara lokalnim uslovima, ali su takođe uzeli u obzir „progresivna“ pitanja kao što je pohađanje škole za devojčice (što je bilo protiv pravila koja su promovisali talibani). Posle višednevnog rada, nastavniku su odrubljene glave militanti zbog saradnje sa NATO-om. Prvi put je to saopšteno u takozvanom noćnom pismu – letcima, koji su bili vid komunikacije između talibana i stanovništva (tajno su ih distribuirali po selima i proglašavali sveštenicima koji su mogli da čitaju, ili najobrazovanijom osobom u okrugu). Tek posle ovih pretnji, ubistvo je počinjeno. Ista sudbina zadiћe drugog nastavnika koji je radio u љkoli. Posle toga više nije bilo ljudi spremnih da rade u toj instituciji, koja je obnovljena uz pomoć NATO-a. Vojnici intervjuisani u bazi Žiro nisu objasnili zašto koalicione snage nisu bile u stanju da garantuju bezbednost i kontinuitet nastave u objektu koji se nalazi na 2 km od baze.
Međutim, predstavnici vojske i diplomatije nezvanično su priznali da je u toj oblasti postojala paralelna država pod vođstvom talibana, koja je imala podršku lokalnog stanovništva. Sama je naplatila porez. Imao je svoj pravosudni sistem po šerijatskom zakonu. Vežbao je duhovnu i vojnu moć. U stvari, bio je efektivniji od struktura koje je nametnuo NATO. U Alijansi, uključujući poljske vojnike, lokalno stanovništvo je videlo problem, a ne rešenje. Paštunci su platili porez talibanima i brojali dane dok zapadne trupe nisu otišle. Škole ili preduzeća otvorena uz pomoć NATO-a dugoročno nisu bila održiva.
„Tokom okupacije snaga NATO-a, preduzeća su plaćala porez državi plus neophodan mito i porez od talibanaNakon što su talibani preuzeli vlast, on ih plaća samo“, rekao mi je u novembru 2021. godine za izveštaj o talibanskom sistemu vlasti nakon njihovog povratka, objavljen u DGP, Mohammad Yunus Mohmand, potpredsednik Avganistanske privredne komore, koja zastupa interese talibana. Bez obzira koliko će zapadni kontingent pod Hindu Kušom biti jak i na koliko milijardi dolara će biti potrošeno CIMIC, izvan Kabula, koji je relativno progresivan i kosmopolitski po standardima centralne Azije, nije bilo šanse da se uvode norme vezane za standarde liberalne demokratije. Tokom prisustva NATO-a i američkih trupa u avganistanskoj provinciji i bez ugnjetavanja talibana, ovde su prevladale ultrakonzervativne moralne norme proizašle iz šerijatskog zakona. Dve godine pre povlačenja američkih trupa tokom predsedničkih izbora 2019. godine, 18 godina od raspoređivanja zapadnih trupa, i dalje je bilo izbornih prevara. Dopisnici Asošiejted pres Rahim Fajz i Keti Ganon napisali su u poruci datiranom 28. septembra 2019. godine, o rasprostranjenom fenomenu nepotpunih biračkih spiskova, razbijenom biometrijskom sistemu identifikacije (koji je bio od ogromnog značaja u slučaju nepismenih birača), onemogućen namerno da utiče na ishod, odnosno članove komisije neprijateljske prema biračima. Tokom izbora, više od milion od 2,8 miliona glasova koliko je glasalo odbačeno je zbog nepravilnosti, o šta je agencija Frans pres izvestila u decembru 2019. godine, pozivajući se na Havu Alam Nuristanija, predstavnika Nezavisne izborne komisije. Novoizabrani predsednik Ašraf Gani pobegao je u Ujedinjene Arapske Emirate u avgustu 2021. godine kada su talibanske trupe počele da se približavaju Kabulu, ponevši sa sobom značajnu količinu gotovine, prema procenama avganistanskog ambasadora u Tadžikistanu Mohameda Zahira Agbara, prenosi Rojters BBC u avgustu 2021. bilo je više od 160 miliona dolara; Sam Gani je demantovao te tvrdnje.
Izbori 2014. su takođe namešteni, što je potvrđeno u zvaničnom izveštaju posmatrača EU (Grupa za procenu izbora Evropske unije EU EAT). U dokumentu „Konačni izveštaj o predsedničkim izborima održanim 5. i 14. juna 2014. godine“ navodi se da su falsifikati bili „sistemski“. Šef posmatračke grupe Tijs Berman, kojeg je RFE/RL citirao u decembru 2014, rekao je da su „razvoj demokratije i poverenje u izborne institucije pretrpeli težak udarac kao rezultat velikih prevara“. Dva od osam miliona glasova bila su, prema izveštaju, „problematična“. Berman se žalio da Nezavisna izborna komisija nije predstavila svoje zaključke o rezultatima revizije izbornog procesa.
Za sve vreme njihovog prisustva u Avganistanu, Amerikanci su potrošili dva triliona dolara. Ovo je zbir vojne potrošnje i podrške avganistanskoj vladi. Ovu cifru je najavio predsednik Džo Bajden posle povlačenja američkih trupa iz Kabula u avgustu 2021. godine, pozivajući se na proračune Univerziteta Braun. Ova količina nije pretvorena u potpuno posedovanje duša. Ili, kako su ga opisali komandanti NATO-a, „osvajanje srca i umova“. Pre povlačenja zapadnih trupa, ovu frazu su oficiri NATO-a ponovili kao mantru. Ta fraza je skovana na Samitu Alijanse u Rigi 2006. Zvanično se zvala Međunarodne bezbednosne snage za podršku u Avganistanu (ISAF). Nezvanično, to je beskrajni rat.
Međutim, pre nego što su SAD odlučile da se evakuišu iz Kabula, veliki deo propagandnih napora u borbi za vlast nad dušama osujećen je napadima dronovima na vođe pobunjenika. Ova taktika je izgledala „higijenski“ samo na prvi pogled. U praksi, većina žrtava bespilotnih letelica bili su civili. Godine 2009, kada je Barak Obama, koji je smatran progresivnim, prihvatio Nobelovu nagradu za mir u prvoj godini svog predsednikovanja, već je imao više napada bespilotnim letelicama nego što je republikanac Džordž Buš imao u svoja dva mandata (to je 2017. izračunao konzorcijum Biroa za istraživačko novinarstvo). Procedura, kako je nazvana, selektivne likvidacije delovala je još upitnije sa pravne tačke gledišta od programa rendicija letova koji je sproveden posle 11. Dispoziciju Matriks – listu meta koje su napali američki dronovi – odredio je šef CIA i odobrio ga je predsednik SAD. Iz današnje perspektive, jasno je da to nije poboljšalo američki uspehNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Zbog brojnih sporova, SAD su čak pronašle način da prikriju broj civilnih žrtava u ovom postupku, kao što je zabeleženo u tekstu „Proces iza ciljanih ubistava“ (Proces iza ciljanog ubijanja) u novinama The Washington Post od 23. oktobra 2012. Statistički, svaki čovek vojnog uzrasta koji je bio u društvu osobe na ciljnoj listi smatran je neprijateljem SAD u vreme racije. Ako raketa Paklena vatra pao tokom avganistanskog venčanja (okupljaju se do nekoliko stotina ljudi i traju nekoliko dana) i poginulo je, na primer, 200 ljudi, od kojih su 150 bili ljudi vojne starosti, zatim, prema američkoj statistici, samo 50 takvih žrtava može se smatrati civilima. A иinjenica da ostali nisu bili umeљani u pobunjenike morala je da dokaћe avganistanska strana.
Uloga bespilotnih letelica u stvaranju gneva protiv zapadnih snaga u Avganistanu još uvek je potcenjena. Napadi u zemljama u kojima su izvedeni, bilo od strane zvaničnih vlada ili pobunjeničkih grupa (Avganistan, Irak, Jemen ili Pakistan), još uvek se smatraju delom američkog ugnjetavanja.
Kvazi posedovanje duљa. Kolaps mita
Rusija nije učila iz beskrajnih ratova koje vode SAD. Uprkos ogromnoj vojnoj superiornosti i obaveštajnoj potrošnji, odlučila je da pokrene invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. Posle nedelju dana rata, postalo je jasno da su državne vlasti ostati u Kijevu i da nameravaju da se brane. Da su Volodymyr Zelensky i njegova pratnja pobegli u Lviv ili inostranstvo, prestonica bi zaista postala dostupna Rusima. Međutim, to se nije desilo. Putinove trupe su u teškoj poziciji. Njihov protivnik nije bio – kao u Siriji ili Avganistanu – pobunjenici u sandalama, već su profesionalne trupe očvrsnule u Donbasu od 2014. Invazija na Ukrajinu propraćena je specifičnim modelom „seljaštva“ – kultom sile i zatvorskom subkulturom. Sve se, međutim, ispostavilo kao izmišljotina. Preteranim, praznim gestom. Inspirisani pop kulturom mačizma, Rusi nisu osvojili nijedan važan grad. Govoreći o etosu kriminalnog šansona, privatne vojske Jevgenija Prigožina, u najboljem slučaju, uspele su da zauzmu sekundarna naselja u Donbasu. Video snimci sa čekićima koje su vagneli koristili da razbiju glave izdajnicima nisu doveli do vojnog uspeha. Kao i govori u telegramu Prigožina, koji tečno govori fenju (zatvorski jezik), nisu bili uspešni.
Amerikanci su u svojim dvadesetogodišnjim ratovima u Iraku i Avganistanu pretili svom svetskom rukovodstvu. Rusija, oborena u Ukrajini, sada gubi potencijal da održi hegemoniju na postsovjetskom prostoru. Ispostavilo se da je njena projekcija moći izmišljotina, čak i više od bankrotstva neokonzervativnih ideja koje predviđaju razvoj demokratije na Bliskom istoku i u centralnoj Aziji.
U oba slučaja, očigledna snaga merena podelama nije dala očekivane rezultate. To nije dovelo do podrške „projekta“ lokalnog stanovništva. Rusi su postigli više kada su organizovali separatizam na Donbasu i Krimu uz pomoć svojih specijalnih službi i malih jedinica specijalnih snaga. Na taj način su stvorili polu-državne formacije – „DPR“ i „LPR“. Oni su postigli više kada su se oslanjali na uzgoj lojalnih političkih snaga i njihovo učešće u parlamentarnoj igri. To je bio slučaj u Moldaviji sve do 2022. godine, kada su se oslanjali na bivšeg predsednika i lidera pro-Kremljske socijalističke partije Igora Dodona, bankara povezanog sa njim, Ilana Šora, ili angažovanog oligarha i makroa s početka devedesetih, Vladu Plahotniuča. Takođe je korisno za njih da održe korektne odnose sa manjinom Gagauz u zemlji, koja sada ucenjuje prozapadne vlasti u Kišinjevu potencijalnim separatizmom. Kada su oslobodili redovan rat – bez obzira na terminologiju u kojoj tvrde da je invazija samo „specijalna operacija“ – oni su u njemu zaglibljeni. U Siriji je to moglo da potraje godinama jer su žrtve uglavnom bile na strani lokalne vojske i grupa koje je podržavaju. U Ukrajini je situacija potpuno drugačija, jer su dnevni gubici među ruskim vojnicima u stotinama.
Tako je i među Amerikancima. Nijedan od dugih ratova – ni u Avganistanu ni u Iraku – nije okončan jasnim vojnim rezultatom. Relativna stabilnost Avganistana osigurana je od strane SAD samo usvajanjem onoga što talibani zovu Paštun tepih: uticaj zakrpa na lokalne talibanske lidere iz Khosta, Kandahara, Mazar-i-Sharifa ili Wardaka i Ghaznija. Ostavili su Irak kao poluurušenu državu, ali ne u stanju trajnog građanskog rata. A ta relativna „bezbednost“ je rezultat povlačenja američkih trupa, a ne povećanja američkog kontingenta. Američke trupe bile su deo problema u Iraku i Avganistanu, a ne rešenja. Njihov broj je samo direktno proporcionalanNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i Paradoksalno, Rusija je, uprkos ogromnim gubicima, u boljoj poziciji od Ukrajine, pošto ne mora da uzima u obzir mišljenja svojih građana. Međutim, čak ni to nije dovoljno da bi se „specijalna operacija“ smatrala uspešnom.
Kako je Włodzimierz Bonczkowski, jedan od glavnih poljskih eksperata za Rusiju, napisao u svom eseju „Primedbe o prirodi ruske moći“ (Uwagi o istocie siły rosyjskiej), „U proteklih dvesta godina Rusija je vodila dug niz ratova, koji su trajali ukupno 128 godina. Od tog broja, ratovi usmereni na proširenje granica Rusije trajali su ukupno 101 godinu. Odbrambeni ratovi vodili su se ukupno samo četiri i po godine. Ovi podaci, podržani tabelom teritorijalnog razvoja Rusije, sugerišu da su ruski ratovi agresije najada adekvatna manifestacija njene moći, a analiza tih ratova mora nužno da nas dovede do identifikacije onih elemenata koji će koncentrisati suštinski sadržaj moći Moskve. Međutim, ako analiziramo ruske ratove agresije, videćemo da je Moskva imala tendenciju da osvaja nacije bilo u stanju potpune dezintegracije ili onih koje su pružale mali otpor.
To jest, kada je vojna sila bila od tercijarnog znaиaja.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Siła militarna a rząd dusz
