„Tu muku, taj pakleni rad se ne može opisati, nemoguće je zaboraviti. Sećanja muče dušu, muče srce. Svaki dan bio je ispunjen tragedijom svake osobe – deteta, žene ili starca“, prisetio se Fadime-Ščerfe Seitkhalilova, rođen 1924. Ovo Priиa Snimila ga je njena ćerka za lokalni krimski tatarski projekat. Međutim, Fadime žali što, iako se vratila u rodno selo u blizini Sudaka, „još uvek nema radosti, jer naša prava nisu vraćena, a mi i dalje živimo kao stranci na našoj zemlji, jer nemamo sopstvenu državnost“.
Osam godina kasnije, 18. maja, tokom zvaničnog obeležavanja Dana sećanja na žrtve krimskog tatarskog genocida, ukrajinski predsednik Petro Porošenko preneo je Fadime. Govoreći o sećanjima starica na tragediju deportacije, on nije pomenuo da je Ukrajina, koju na poluostrvu predstavljaju komunističke i postsovjetske partije, ostala maćeha krimskih Tatara, a ne majka.
„Ova mala grupa je pobedila sovjetsko čudovište“
Tokom specijalne operacije izvedene 18-20. maja 1944. godine, svi krimski Tatari deportovani su sa Krima u centralnu Aziju, Sibir i Ural. Prema zvaničnim podacima, ovde je 194.111 osoba. Mnogi od njih, skoro polovina, umrli su usput – neki od gladi i bolesti, neki kao posledica užasnih uslova života.
Alim Alijev, zamenik direktora Ukrajinskog instituta (državna institucija posvećena promovisanju ukrajinske kulture širom sveta) i osnivač književnog projekta Krimske smokve, rođen je u blizini Taškenta. Kaže da je od detinjstva čuo reč „sürgun“ – izgnanstvo. Njegova porodica se vratila na Krim kada je imao godinu dana. Zahvaljujuжi ovome, иuo je priиe o deportovanima.
– Moja baka je deportovana iz sela Büyük-Karalez (sada Chervonyi Mak) u blizini Bakhchisaraya. Dva dana pre deportacije, došla su dva vojnika, dok je moja baka pripremala večeru. Pozvala je te vojnike, koji su navodno sprovodili popis, došli su, jeli – a dva dana kasnije, u noći 18. maja, došli su da deportuju moju porodicu, dajući mi 15 minuta da se spremim. Svi su odvedeni na groblje. Moja baka je rekla da niko nije razumeo šta se dešava, i svi su mislili da će biti upucani. Nekim čudom, baka i njena rođaka uspele su da pobegnu iz mase i vrate se kući na neko vreme. Onda je moja baka ponela gramofon sa s njom. Oni su putovali tri nedelje u Uzbekistan, gde su pojačani u kasarnama. Živeli su kao zatvorenici, a do Staljinove smrti morali su da dođu i prijave se komandantu kako niko ne bi pobegao“, rekao je Alijev.
Posle Staljinove smrti, deportovani narodi su rehabilitovani. U 1957-1958, autonomija Kalmyksa, Chechensa, Ingusha, Karachaisa i Balkarsa je obnovljena i dozvoljeno im je da se vrate na svoje istorijske teritorije. Međutim, značajan broj potisnutih naroda, uključujući krimske Tatare (kao i Nemce, Meskhetian Turke, Grke i Korejce), nije vraćen niti im je dozvoljeno da se vrate u svoju istorijsku domovinu.
Kao odgovor na to, na mestima gde su deportovani krimski Tatari, pre svega u Uzbekistanu, pojavio se masovni pokret za povratak na Krim i obnovu njihovih prava. To su bile inicijativne grupe grassroots, koje su u početku uključivale mnoge komuniste, bivše vojnike sovjetske vojske ili partizane – kako bi se izbegle optužbe za „buržoaski nacionalizam“. Predstavnici pokreta masovno su uputili žalbe ili pisma centralnim i republičkim vlastima.
„Krimski Tatari su imali osećaj velike nepravde. Povratak na Krim bio je misija“, kaže Alijev. „Bilo je važno objasniti koja je svrha ove misije, zašto dečija domovina nije Uzbekistan, već Krim. Koliko se sećam iz statistike Uzbekistana, vratilo se 85 odsto krimskih Tatara. To je važan faktor: to je nacionalni pokret krimskih Tatara, koji je zapravo nastao posle Staljinove smrti i pojavio se među studentskom omladinom. Kretanje je bilo horizontalno.
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka inicijativne grupe pokreta delovale su na gotovo svim mestima gde su živeli krimski Tatari. Grupe su takođe platile advokatima da brane aktiviste na političkim suđenjima i objavile podzemnu literaturu. Bilo je legendarno sakupiti novac tokom tradicionalnog svadbenog plesa „hajtarma“ – denser je raširio ruke i preneo novac iz ruke u ruku u procesu vrtenja.
Sovjetska represija se, međutim, intenzivirala, ali je krimski tatarski pokret vešto koristio metode mirne građanske neposlušnosti – na primer, držao je akcije sa svojim zahtevima tokom proslave 1. maja ili… Lenjin, koji je potpisao uredbu o stvaranju krimske autonomije 1921.
„Ovo je nacija koja je apsolutno jedinstven primer borbe za ono što jeste pravo na postojanost, povratak u Domovinu, primer herojstva i nacionalnog jedinstva na globalnom nivou“, kaže profesorka Lariša Jakubova, šefica kateda Instituta za istoriju Nacionalne akademije nauka Ukrajine, istraživača juga i istoka Ukrajine. „Preživeti deportaciju i pobediti u borbi protiv Sovjetskog Saveza za povratak bio je presedan. Niko od deportovanih ljudi nije preživeo takvu represiju, ali je ta mala grupa izašla kao pobednik u borbi protiv sovjetskog čudovišta.
„Nismo mi imali problema sa identitetom, već postsovjetski Ukrajina“
Krajem osamdesetih godina, tempo nezavisnog povratka krimskih Tatara na Krim se povećao. Vlasti stvaraju prepreke blokiranjem mogućnosti registracije na poluostrvu, što će naknadno izazvati mnoge sukobe. Krimski Tatari, koji nemaju mogućnost legalnog boravka, počinju da stiču zemljište metodom „samonadevljanja“, odnosno samostalnim zauzimanjem neke zemlje ili slobodnog zemljišta.
Takođe je u ovom trenutku, prema rečima profesora Jakubova, otvoreno rasistički diskurs protiv krimskih Tatara, koji su rasejane od strane lokalnih vlasti, intenziviran.
„To se dešava već dve decenije ukrajinske nezavisnosti. Izaslanici Kremlja takođe su uspeli da uvuku lokalno ukrajinsko stanovništvo u ovu konfrontaciju. Diskriminacija krimskih Tatara bila je kamen temeljac politike rusifikacije na Krimu i korišćena je kao argument za jačanje ruskog prisustva. Rasistički diskurs o krimski Tatarima pokrenut je sasvim otvoreno i našao je svoje mesto u medijima. Došlo je do dugog sukoba između krimskih Tatara, koji su se vraćali iz izgnanstva, i meštana, koji su počeli da shvataju da u velikoj meri zauzimajući mesta prethodno deportovanih osoba. Iako je deportacija bila tabu tema, oni su to dobro znali iz porodične istorije. Izgrađena je i ocenjivanje društvenih grupa. Najviša je bila „velika ruska nacija“, zatim „bratski ukrajinski narod“, a potom i „divlji“ krimski Tatari, koje su ova dva „bratska“ naroda oslobodila i obezbedila miran život.
Često je kijevska politička elita „kupovala“ narativ krimskih komunista o krimski Tatarima. Ruska propaganda nastavila je da prikazuje krimske Tatare kao podmuklu naciju sa neosnovanim pretenzijama prema Krimu. „Ukrajinski političar je bio proizvod svoje zemlje i svoje ere: sve dok je ignorisao suštinu krimskog slučaja, nije razumeo suštinu ukrajinskog slučaja“, rekla je Jakubova. – Ti procesi su se odigrali sinhrono: pro-moskovske elite su se borile protiv nacionalnih elita. Krimska i ukrajinska pitanja su lakmus test svih političkih modela koji danas postoje u Ukrajini. Do 2014. godine, snage modernizacije u samim Ukrajincima bile su u uspavanom stanju. Svest o situaciji krimskih Tatara u Ukrajini pomogla im je da se probude.“
„Krimski Tatari nikada nisu imali problema sa identitetom“, dodaje Alijev, „osećali su se kao krimski Tatari i građani Ukrajine, ili čak Ukrajinci u političkom smislu. Ukrajina je bila ta koja je imala problema sa identitetom pre 2014. godine, bilo nam je važno da promenimo tu paradigmu – uključujući kroz kulturne i obrazovne projekte koji su pokazali dublje i zanimljivije procese ne samo za Krim, već i za Ukrajinu u celini“.
Prekretnica je bila februar 2014. i trenutak okupacije Krima – Krimi su bili ti koji su započeli pokret otpora protiv Rusa. Na poziv Mejlisa krimskog tatarskog naroda, hiljade ljudi okupilo se ispred zgrade Verkhovne Rade iz Autonomne Republike Krim 26. februara 2014. godine kako bi se suprotstavili ruskoj okupaciji. Kasnije će Ukrajina 26. februar proglasiti Danom otpora okupaciji Krima.
„U 2014. bilo je velikih pokušaja podmićivanja krimskih Tatara“, priseća se Alijev. „Ali zahvaljujući horizontalnim mehanizmima, ili ostrakizmu saradnika, krimska tatarska zajednica je preživela, iako je posle deset godina okupacije trebalo da bude u mnogo gorem stanju. Međutim, krimska tatarska zajednica opstaje pod okupacijom zahvaljujući negovanju njenih vrednosti i aktivnom položaju krimskih Tatara, koji su napustili Krim i komuniciraju sa krimske javnosti. Okupatori su pokušali da stvore proruske društveno-političke pokrete, ali danas ostaju marginalizovani, nivo odbijanja je i dalje visok.“
Prema Alijevim rečima, 2014. je promenila razmišljanje ukrajinske intelektualne elite. Krimski Tatari se više ne doživljavaju kao „stranci“ – postali su „njihovi drugi“.
„U proteklih deset godina Ukrajina je napravila ogroman korak napred u razumevanju krimskih Tatara. Do 2014. godine krimski Tatari su razumeli Ukrajinu i Ukrajince mnogo bolje nego obrnuto. Za krimske Tatare, element prosperiteta i opstanka na Krimu bila je demokratska Ukrajina, a najveće zlo na poluostrvu bili su komunisti. Čak je i autonomija koja je stvorena na početku nezavisnosti Ukrajine bila komunistička autonomija u svojoj suštini i formi. S druge strane, Krimski Tatari su tradicionalno uzeli odučešće u demokratskim i proevropskim pokretima, kao što je Narodni pokret Ukrajine, zatim stranka Viktora Juščenka „Naša Ukrajina“, itd.
„Ovaj Rubikon iz 2014. je razumljiv i uglavnom politički motivisan“, slaže se profesor Jakubova. – Čak ni ja lično, da nije bilo 2014. godine, verovatno se ne bih okrenuo konceptualizaciji istorije istočne Ukrajine, Donbasa ili Krima. To su bili regioni političkog sukoba u kojima je carskom i sovjetskom zaostavštinom vešto manipulisao Kremlj.“
Već 2014. godine, suočena sa pretnjom po život, Ukrajina je videla da je krimska tatarska zajednica ispostavila da je najdosledniji saveznik Ukrajinaca u očuvanju ukrajinskog suvereniteta na Krimsko poluostrvo.
„Nisu krimski Tatari bili drugačiji – Kijev je bio mlađi brat, pristalica politike Moskve“, rekla je Jakubova. Sama Ukrajina je bila u fazi post-totalitarne transformacije. Jasno je da smo čak i u fazi aktivne konfrontacije sa Rusijom već razvili novu osnovu za međusobno razumevanje. O tome dokazuje procenat krimskih Tatara koji su poginuli na frontu, koji su aktivni učesnici u otporu, koji ponovo treba da sačuvaju mir zarad nove Ukrajine u kojoj neće biti rasnih predrasuda. Ukrajina je shvatila da je to ogromna zemlja i svaki njen region je mala evropska zemlja, gde je izuzetno teško izgraditi harmoniju različitih interesa, ali mi to radimo tako da Ukrajinci, krimski Tatari, ukrajinski Jevreji i ukrajinski Rusi vide Ukrajinu kao pravi dom za sve“.
Krim je takođe Evropa
Krimski Tatari na okupiranom poluostrvu postali su nosioci ne samo ukrajinske, već i evropske ideje. Početkom maja, ukrajinski parlament pozvao je svet da prizna deportaciju krimskih Tatara 1944. To ne bi bio samo čin pravde prema starosedelačkom narodu Krima – to bi značilo i uključivanje samog Krima u evropski diskurs i istoriju.
„Moramo reći svetu o fantastičnom podvigu krimskih Tatara, o kojem svet ne zna ništa“, naglašava profesor Jakubova. „Miroljubive metode borbe krimskog tatarskog naroda čvrsto su utkane u etos modernog zapadnog diskursa, a krimski Tatari su samo idealan primer mirnog otpora, sa ogromnim prtljagom totalitarnog iskustva.“
Po njenom mišljenju, iskustvo Ukrajinaca i krimskih Tatara je jedinstveno iskustvo evropskih nacija. „To je nešto što zaslužuje ozbiljno proučavanje i odvojene analize. Pristanak na prenos dela okupiranih teritorija Rusiji je saglasnost na potpuno etničko istrebljenje, ali je takođe pristanak na dalje uništenje Evrope od strane Rusije“, naglašava istraživač.
Ona dodaje da mnoge zemlje i dalje „kupuju“ neokonijalni narativ Kremlja o „ruskom Krimu“ – iako je to de fakto postalo tako kao posledica deportacije krimskog tatarskog naroda i posleratne promene toponimije poluostrva. Ukrajinski istraživač Vakhtang Kipiani je 2017. godine objavio mapu Krima sa starim imenima mesta – do 70 odsto starih imena promenjeno je između 1946. i 1949. godine, a imena kao što su Ak-Džar (Sevastopolj) i Ak-Mesjit (Simferopol) uklonjena su još ranije.
„Video sam ovu mapu na ulazu u okupiranu Feodosiju“, priseća se Kipiani. „Ljudi su ga odmotali kao zastavu. Svaki grad, čak i Sevastopolj i Simferopolj, je označen kao ruski. Ono što sada možemo da uradimo je da kažemo ljudima da je toponimija Krima bila izuzetno iskrivljena posleratnim promenama.
„Smatramo da je privremena okupacija Krima najnovija ruska kolonizacija. Njen cilj je da krimske pretvori u ruske „podanike“, naglašava Alijev. „Nema sumnje da je krimska tatarska zajednica na okupiranom poluostrvu danas pod pritiskom straha i nepoverenja. Stara vremena se vraжaju. Dok sam odrastao u periodu nezavisne Ukrajine, ljudi se nisu plašili da govore o deportaciji, nije bilo cenzure. Moja generacija se već seća proslave 18. maja – roditelji, rođaci i prijatelji okupili su se na mitingu u Simferopolju, na glavnom trgu Na Krimu, kako bi odali počast žrtvama ovog sovjetskog zločina. Ove komemoracije su sada zabranjene i održavaju se na grobljima ili molitvenim sastancima. Na muslimanskim grobljima razbijeni su „bašaši“, već betonski nadgrobni spomenici. Posle toga, svastike se često nalaze na njima.“
„Krimska tatarska sredina je prilično specifična“, naglašava Alijev, „zato što je blizu ukrajinskog i evropskog konteksta, sa jedne strane, i muslimanskog i turskog konteksta, sa druge strane. Mislim da je na evropskom nivou važno posmatrati Krim ne kroz prizmu problema sa kojima se danas suočava, odnosno kršenja ljudskih prava ili prisustva ruske vojne baze, već sa stanovišta prilika koje se otvaraju posle de-okupacije. Ove prilike su istorija starosedelaca poluostrva koja datira iz davnina, njegova jedinstvena etnička struktura, kao i ogromna katastrofa tokom Drugog svetskog rata i rezultat dominacije totalitarizma. Pristanak na okupaciju Krima od strane Rusije bio bi nastavak Staljinove vizije regiona i lišio bi Krimske Tatare njihovog prava na pravdu.“
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Tatarzy krymscy zrozumieli Ukrainę, zanim ona sama siebie zrozumiał
