U rasturanju svetskog poretka kojem prisustvujemo, Kina ima posebno mesto. Peking se još uvek nije otvoreno pridružio preraspodeli državnih granica. Ali njena uloga u raznim destruktivnim fenomenima na planeti je nesumnjivo vidljiva. Međutim, to ne sprečava kineskog lidera Sji Đinpinga da se pretvara da je reprezentativni političar. Peking igra svoju podmuklu igru, u kojoj je Ukrajina pion na globalnoj političkoj šahovskoj tabli.
Tokom proteklog meseca, aktivni, ali delimično tajni diplomatski procesi između Sjedinjenih Država, Kine i Evrope. Oni su bili pokušaj da se saznaju stavovi jedni drugih i utvrdi da li postoji mogućnost njihovog ispravljanja. Zapad je svestan da je ruska ratna mašinerija dobila na zamahu zahvaljujući kineskoj industrijskoj podršci. I veoma bismo voleli da Peking promeni svoj stav. Ali Kina igra svoju igru. U tome KRP pokušava da se pretvara da je nezainteresovana stranka koja je navodno potpuno izvan sukoba. Iako ne prestaje da pokušava da pronađe ranjivost među svojim zapadnim saveznicima.
Sve je počelo posetom američkog državnog sekretara Antonija Blinkena Kini krajem aprila. Pre posete Kini, američki diplomata je kritikovao Peking zbog vojne podrške Rusiji. „Kada je reč o vojno-industrijskom kompleksu Ruske Federacije, glavni snabdevač u ovom trenutku je Kina. Vidimo Kinu kako deli mašinske alate, poluprovodnike i drugu robu dvostruke upotrebe koja je pomogla Rusiji da obnovi svoju odbrambenu industriju“, rekao je Blinken. On je takođe upozorio da će Amerika preduzeti akciju ako Kina ne prestane da podržava Rusiju. Međutim, iza ovih reči nije bilo ozbiljnih postupaka. Uvođenje sankcija protiv nekoliko kineskih kompanija ne može se tako razmatrati.
Posle Blinkenove posete, Sji Đinping je početkom maja otišao na turneju po Evropi. Glavna svrha njegove posete bila je da se sastane sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom. Ksi je sa razlogom izabrao Pariz kao destinaciju svog putovanja. On je vrlo svestan da politički lideri zapadnog sveta nemaju konsenzus o brojnim važnim pitanjima, uključujući sredstva i crvene linije podrške Ukrajini i odnos prema tajvanskom problemu. Ovi signali se odavno osećaju u Pekingu. I odluиili su da ispitaju zemlju.
Francuski predsednik je poznat po svom buntovnom stavu i ima svoje mišljenje o mestu Evrope u svetu. S obzirom da administracija američkog predsednika Džoa Bajdena već dugo okleva da preuzme inicijativu u rešavanju međunarodnih problema, drugi lideri počinju da pokušavaju tu ulogu. Nije uzalud da Makron daje izjave o potrebi da „Evropa izađe iz senke SAD“ i tvrdi da ne isključuje slanje francuske vojske u Ukrajinu. Ali francuski predsednik je interesantan Kini ne zato što zauzima radikalniji stav po pitanju podrške našoj državi.
U aprilu 2023. godine, Emanuel Makron je, posle posete Kini, rekao novinarima da Evropa mora da gradi „stratešku autonomiju“. A ta autonomija se tiče, pre svega, odnosa prema problemu Tajvana. Makron je naglasio da „ne smemo imitirati SAD u svemu i ne dozvoliti da nas uvuku u krize koje nisu naše“. Francuski lider je jasno stavio do znanja da želi da se kloni konfrontacije ako izbije veliki rat za Tajvan između Kine i Amerike. Takva izjava dotakla je srca kineskog rukovodstva. Nije štedeo komplimente predsedniku Francuske.
Takođe, Makron nije podržao ideju o otvaranju kancelarije NATO-a u Tokiju u julu prošle godine. Prema njegovom mišljenju, NATO bi trebalo da se ograniči pre svega na zaštitu severnoatlantskog regiona. „Ako pritisnemo NATO da proširi svoj spektar i geografiju, pravićemo veliku grešku“, rekao je francuski lider. Ovim govorom Makron je u velikoj meri razočarao Japan i SAD. I, naravno, zaslužio je dodatne poene iz Kine.
Za KRP je veoma važno da Zapad nema zajednički stav. Tako da se podela između zemalja NATO-a intenzivira i poprima realnije oblike. Da amerika i Evropa raspravljaju, a ne da udružuju snage u suprotstavljanju autoritarnim režimima širom sveta. To je glavni cilj Pekinga. Ne brine za mir i pravdu u svetu.
Složena geopolitička igra se sada odigrava pred našim očima. Evropa bi, kao i Sjedinjene Države, želela da Kina povuče podršku Rusiji. S druge strane, nisu svi u EU spremni na bilo kakve ozbiljne sankcije ili trgovinski rat protiv Kine. Kina je najveći trgovinski partner EU. On ima uticaj na evropske političare. Zbog toga Peking može da igra svoju igru, nadajući se da EU nema dovoljno hrabrosti da započne ekonomske ratove sa Kinom.
Bilo bi idealno da Kina učini Evropu neutralnom po pitanju Tajvana. A Makron bi ozbiljno povećao svoju političku težinu i autoritet ako bi uspeo da ubedi Kinu da Moskvu treba pritiskati, a ne pomagati. Zapravo, to bi bio pravi dokaz da Evropa postaje zaseban geopolitički igrač. Ali ne izgleda kaoKsi je napravio ustupke po pitanju ruske agresije. Prema rezultatima evropske turneje šefa Narodne Republike Kine, nismo videli nikakve akcije Pekinga u pravcu odbijanja saradnje sa Ruskom Federacijom.
Emanuel Makron je 6. maja izjavio da je Ksi obećao da neće prodavati robu dvostruke upotrebe Rusiji. Međutim, sam kineski lider nije komentarisao ovu izjavu. Kasnije je britanski ministar odbrane Grant Šaps rekao na konferenciji u Londonu da Peking već obezbeđuje ili se priprema da Moskvi obezbedi smrtonosno oružje za rat protiv Ukrajine. Navodno, takve informacije su dostupne obaveštajnim podacima zapadnih zemalja. Naravno, Peking je osudio takvu izjavu britanskog političara. Međutim, teško je reći koliko je bilo iskreno ogorčenje Kine.
Sredinom maja ruski predsednik Putin posetio je Peking. Malo se zna o konkretnom ishodu ovih pregovora. Međutim, Ksi nastavlja da rat u Ukrajini naziva krizom, a takozvane mirovne inicijative Pekinga izgledaju kao ažurirana verzija inicijativa Moskve. Zato što nema ničega o povlačenju ruskih trupa iz Ukrajine i potrebi da se agresor privede pravdi. Postoje uobičajene fraze o napuštanju hladnoratovskog mentaliteta, mirovnim pregovorima, poštovanju suvereniteta i okončanju jednostranih sankcija. U takav paket možete staviti bilo šta apstraktno i dobro. Međutim, to nije baš efikasno.
Nije poznato šta treba da se desi da bi Kina prestala da naziva rusku agresiju na Ukrajinu eufemizmom za „ukrajinsku krizu“. Ako sledimo logiku Pekinga, onda je napad Japana 1937. i njegova okupacija kineske teritorije samo kineska kriza. Tako je tokom ove „krize“ umrlo do 20 miliona Kineza. Japanci su često pribegli represiji nad lokalnim stanovništvom i počinili mnoge zločine. Ali, na kraju, slične ruske akcije u Ukrajini su manifestacija neshvatljive „krize“ za Kinu. Tada bi Opijumski ratovi devetnaestog veka, tokom kojih je Kineska imperija pretrpela ponižavajuće poraze od ruku zapadnih sila, takođe trebalo da budu preimenovani u Opijumske krize.
Zapadni političari, a predsednik Zelenski po ineciji, još uvek pokušavaju da ubede Kinu da promeni svoju politiku prema Rusiji. Mada bi, verovatno, bilo korektnije da se još ranije uvedu ozbiljne sankcije Pekingu, čija ekonomija nije u najboljem stanju i zavisi od tržišta za svoje proizvode. Uprkos svemu, sankcije je odavno trebalo da uvede američki predsednik Džo Bajden, koji je još 2022. upozorio Peking da se kloni podrške Moskvi. Ali odlučna akcija nije u vezi sa modernim Zapadom. To se podrazumeva u KRP-u.
Ne znamo šta se tačno dešava iza kulisa međunarodnih pregovora i sastanaka. Međutim, ako na mirovnom samitu u Švajcarskoj ne bude potpunog kineskog predstavljanja, to može biti signal: stav Kine o bliskoj saradnji sa Ruskom Federacijom se nije promenio. A Sjedinjene Države i Evropa nisu pronašle odgovarajuće argumente ili poluge uticaja. I ovde se postavlja pitanje da li će se Zapad usuditi da pređe na druge moćnije alate. Ili jednostavno priznaje da ne može da spreči blisku saradnju Pekinga i Moskve.
