Pre dve godine svet je verovao u pobedu Ukrajinaca nad „drugom vojskom sveta“ na bojnom polju. Oružane snage Ukrajine uspele su da zaustave snažnu ofanzivu agresora, unište njegove elitne jedinice, pretvore najnoviju rusku vojnu opremu u staro gvožđe i počnu da vraćaju izgubljene teritorije. To uverenje primoralo je zapadne zemlje da brzo povećaju vojnu pomoć Ukrajini. I prilično brzo, da zamenimo staru sovjetsku opremu, imali smo 777 pištolja, Panzerhaubitze 2000, Gepard samohodne protivvazdušne pištolje, legendarni HIMARS višestruki raketni bacači, od kojih je samo pominjanje bacilo okupatore u hladan znoj…
Ali vera je priliиno efemerna stvar. Naše pobede su prirodno doprinele rastu vere u nas na Zapadu. To je posebno bilo primetno posle briljantne ofanzive Karkiva i gotovo bezkrvavog oslobođenja Kersona, za koga se već predviđalo da će biti sudbina novog Staljingrada.
Slično tome, nedostatak uspeha doveo je do pada vere. Krajem prošle godine, kada je postalo očigledno da je ukrajinska ofanziva zaglibljena, zapadne analitičke platforme, politički forumi i autoritativne publikacije sve više su počele da izjavljuju tezu: Ukrajina je iscrpela svoj napadački potencijal, pa je vreme da se vrati pregovorima. I ne morate više da dajete oružje Ukrajincima. Kao poslednje sredstvo, trebalo bi ga dati samo da bi se zaštitile teritorije koje još uvek nisu okupirane.
Bilo je, naravno, zemalja članica NATO-a koje nisu delile kapitulatorno mišljenje da, navodno, vojna perspektiva Ukrajine treba da bude stavljena na put. Najveći protivnici ove teze bile su, naravno, baltičke države – Litvanija, Letonija i Estonija, za koje vojni uspesi Ukrajine nisu samo radost za jednog navijača, već jednostavno pobeda demokratije, ali zapravo faktor opstanka.
Letonci, Litvanci i Estonci svesni su da bi mogli da postanu sledeće žrtve ruske agresije. Zbog toga su aktivno ojačali granice sa Rusijom, gradeći tamo punopravne odbrambene linije (što nisu želeli da urade Ukrajinci suočeni sa neposrednom pretnjom). Međutim, bezbednost ovih zemalja najiskojnije zavisi od ishoda rata u Ukrajini. Oni su pokušali da Ukrajincima daju što više sopstvenog oružja, shvativši da je poraz Rusije u Ukrajini najbolja garancija za njihovu bezbednost. Kada su ruske trupe prošle jeseni osujetile Kijevovu kontraofanzivu i povratile inicijativu na bojnom polju, njihovi strahovi za sopstvenu bezbednost su naglo skočili.
Odlaganje vojne pomoći, prvo iz Evropske unije, zatim iz Sjedinjenih Država, protiv pozadine aktivnog razgovora na Zapadu da bi Moskva mogla da pobedi u sukobu, nije dodalo optimizam. Naravno, može, ako političke igre izazovu takve fatalne prekide u snabdevanju oružjem i municijom.
„Sada je Ukrajina postala egzistencijalni faktor za nas“, iskreno je priznao u komentaru za jedan britanski list Fajnenšel tajms Predsednik Odbora za spoljne poslove Parlamenta Litvanije Žygimantas Pavilionis. Njegovi sunarodnici uopšte nisu zabrinuti zbog mogućeg ruskog napada. Eksperti vide tri baltičke države kao region u kojem Vladimir Putin može da pokuša da testira jedinstvo Severnoatlantske alijanse kroz destabilizujuće provokacije ili čak direktan vojni napad. Ovi strahovi su pogoršani izgledima da se Donald Tramp vrati u Belu kuću posle predsedničkih izbora u novembru ove godine. Bivši američki predsednik godinama je javno kritikovao NATO, a u februaru je čak rekao da neće braniti zemlje koje ne daju dovoljno novca za odbranu, pa čak i „ohrabriti Rusiju da radi šta hoće“.
Litvanija strahuje da će ruske trupe pokušati da zagrate Koridor Suvalči, koji vodi do kalinjingradske eksklave. Da bi to uradila, Rusija mora da koristi teritoriju Belorusije kao mostohed. Na kraju svega, ona je to već uradila kada je napala Ukrajinu sa severa. A probijanje kopnenog koridora do Kalinjingrada takođe ima ukrajinsku analogiju – kopneni koridor do Krima.
Još više pod pretnjom su teritorije Estonije i Letonije, koje imaju direktnu granicu sa „velikom“ Rusijom (Litvanija se graniči samo sa ruskom Kalinjingradskom eksklavom). „Zastrašujući scenario bi bio kada bi Rusija u budućnosti postigla vojne uspehe u Ukrajini i iskoristila Trampovo predsedavanje da pokaže da je NATO potpuno podeljen. Idealno mesto za to su Baltičke države“, prokomentarisao je Fajnenšel tajms Jānis Kažočiniš, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost Letonije i bivši šef Spoljne obaveštajne službe.
Zbog toga baltičke države intenzivno grade svoj odbrambeni potencijal. Na kraju svega, to su zemlje NATO-a, pa bi, uprkos Trampovim izjavama, mogle da se nadaju podršci saveznika. „Uporedo sa sve većom anksioznošću, postoji osećaj da su baltičke države bezbednije nego ikada zbog svog članstva u NATO-u. To je paradoks“, priznaje litvanska premijerka Ingrida Šimonytė. SenzacijaBezbednost je naglo skočila od prošlogodišnjeg pristupanja Alijansi susednih država – Finskoj i Švedskoj. Tako se Baltičko more pretvorilo u „unutrašnje jezero NATO-a“. A Rusija je tamo stisnuta sa svih strana.
Poslednjih meseci ruski diktator Putin je više puta izjavio da nema nameru da napada zemlje NATO-a (iako je svojevremeno davao takva uveravanja o Ukrajini). I u svom inauguralnom govoru 7. Međutim, takve izjave ne obeshrabruju budnost pograničnih zemalja Alijanse.
Bezbednosni zvaničnici baltičkih država pažljivo prate sve ruske pokrete. Oni koriste standardni model za procenu ruske pretnje – da li ima nameru, vojne sposobnosti i sposobnosti. Baltičke države znaju da je želja za napadom i „vraćanjem kontrole nad istorijskim teritorijama“ uvek negovana od propasti SSSR-a. Naravno, zbog koncentracije svih vojnih resursa u Ukrajini, Rusija neće imati vojnu sposobnost da napadne NATO u bliskoj budućnosti. Ali Kremlj definitivno čeka pravi trenutak.
Ruski planovi za vojne reforme, predstavljeni prošle godine, pozivaju na udvostručavanje broja vojnika, stvaranje Vojnog distrikta Lenjingrad stacioniranog u blizini baltičkog regiona, skoro 40.000 vojnika do 2026. godine, uz značajno povećanje tenkova i oklopnih vozila.
S obzirom da odbrana troši oko 6-7 odsto BDP-a, ruska odbrambena industrija se ubrzava, već sposobna da proizvodi do četiri miliona artiljerijskih granata godišnje, kao i stotine tenkova i oklopnih vozila. Da, ovo je uglavnom niskotehnološka oprema za niskotehnološko ratovanje, a opet sada su ruske fabrike znatno ispred zapadnih u pogledu obima. A prelaskom na ratnu ekonomiju, Kremlju će biti prilično teško da se vrati nazad.
Zbog toga su poslednjih meseci alarmi o mogućem ruskom napadu u narednoj deceniji došli ne samo sa Baltika, već i iz zapadnoevropskih prestonica – iz Berlina, Pariza, Londona. Zbog toga zemlje NATO-a, kako je zahtevao Tramp (ali ne toliko zbog njega, već zbog ruske agresivnosti), nameravaju da značajno povećaju troškove odbrane, na najmanje tri odsto BDP-a u narednih nekoliko godina, što je znatno više od zahteva Alijanse od dva procenta.
Na kraju, Rusija je, uprkos nekim uspesima na frontu ove godine, duboko zaglibljena u Ukrajini. Oružane snage Ukrajine konačno su dobile snažnu pomoć oko oružja i municije od Sjedinjenih Država, što će olakšati izjednačavanje vojne ravnoteže. A dolaskom F-16 višerolnih boraca u Ukrajinu, čak će biti prilike da se stekne vazdušna superiornost, a samim tim i kontranapad.
Međutim, čak i ako Ukrajina, uz snažniju podršku zapadnih saveznika, uspe da odvrati rusku agresiju, pa čak i kontranapad, baltičke države ne bi trebalo da se opuštaju. Već je svima postalo jasno o sposobnosti Moskve da vodi hibridne ratove, može da koristi razne destabilizujuće napade, od sajber napada do agitovanja lokalnih zajednica koje govore ruski jezik. Te manjine čine četvrtinu stanovništva Estonije i Letonije. I što je najvažnije, veoma su podložni propagandi Kremlja. Treba posetiti samo forume stanovnika Estonije i Letonije koji govore ruski jezik da bi se razumela njihova želja za ruskom osvetom.
A Putin, iako trenutno nije u stanju da se izbori sa Ukrajinom, već neguje u svojoj glavi snove da postane ruski lider koji može da izazove Severnoatlantsku alijansu, demontira je i osvoji Zapad.
