Naši američki saveznici, koji već duže vreme ne mogu da reše pitanje vojne pomoći Ukrajini, ne kriju svoje nezadovoljstvo zbog udara na rusku naftnu infrastrukturu. Mnogi zvaničnici koji rade u administraciji Džoa Bajdena već su se izjasnili po tom pitanju: od šefa Pentagona Lojda Ostina i njegove pomoćnica Selest Valander, do savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džejka Salivena. Rafinerije nafte agresor države sada su postale „civilni objekti“. I uopšte, napad na industrijske objekte Ruske Federacije, koji rade za rat i pomažu u finansiranju ruske vojne mašinerije, nije ni demokratski ni evropski.
Takve izjave zvuče posebno cinično protiv pozadine brutalnih raketnih i bombaških napada Rusije na ukrajinski energetski sektor, preduzeća i gradove. Tužno je reći, ali poslednji napadi Ukrajine na Rusku Federaciju izazvali su američke političare mnogo veću zabrinutost od ubistva mirnih Ukrajinaca i uništavanja ukrajinskih elektrana. Tim povodom počele su da se šire šale na društvenim mrežama da Sjedinjene Države razmatraju mogućnost prebacivanja nekoliko patriotskih baterija u Rusku Federaciju radi zaštite rafinerija nafte od ukrajinskih bespilotnih letelica. Izgleda da neљto nije u redu sa ovim svetom.
Preporuke SAD da prestanete da napadate ruski naftni sektor nemaju nikakvog ekonomskog ili vojnog smisla. Uništavanje rafinerije neće ni na koji način uticati na proizvodnju nafte. Naprotiv, Rusija će morati da proda više „crnog zlata“ na stranim tržištima, pošto neće moći da ga obradi. A ovo može da obori cenu po barelu. Trenutni porast cena nafte posledica je kršenja transportnog koridora kroz Suecki kanal kao rezultat piratskih napada Houtisa i položaja zemalja OPEK-a o proizvodnji, a ne zbog gašenja ruskih rafinerija.
Takođe je smešno tvrditi da su ruske rafinerije civilne mete i da njihovo uništenje neće ni na koji način uticati na tok neprijateljstava. Bez goriva, agresor neće moći da dopuni svoju opremu i avione. Nedostatak benzina mogao bi ozbiljno da poremeti manevar ruske vojske. Dakle, iza izjava predstavnika američkih vlasti kriju se neki drugi motivi. I postoji razlog da verujemo da nisu mnogo plemeniti i iskreni. Pretpostavlja se da je Moskva pronašla argumente da Vašington izvrši pritisak na Ukrajinu i zahteva da prestane da napada Rusiju.
Američki zvaničnici su neukusni kada kažu da je nepotrebno uništavati ruske rafinerije. A iskustvo SAD u Drugom svetskom ratu svedoči suprotno. Amerikanci su, bez ikakvog kajanja, u jednom trenutku uništili vojsku, industrijsku i ne samo infrastrukturu Trećeg rajha, Japana i njihovih saveznika.
U januaru 1943, na Konferenciji u Kazablanci, Sjedinjene Države i Velika Britanija odlučile su da pokrenu kampanju strateškog bombardovanja protiv Nemačke. Mete bombardovanja trebalo je da budu i objekti vojne industrije, transportna čvorišta, elektrane i nemački gradovi. Operacija je kodno ime Pointblank. U početku, Treći Rajh je manje-više uspeo da se prilagodi savezničkim vazdušnim napadima. Međutim, već u prvoj polovini 1944, Nemačka je počela hitno da preraspodeli svoje industrijske kapacitete, koji su delimično uništeni. Međutim, najveći udarac industrijskoj snazi Rajha bilo je uništavanje fabrika za proizvodnju sintetičkog benzina, gume i amonijaka.
Od jula 1944. do aprila 1945. polovina svih bombi američkog i britanskog vazduhoplovstva bačena je na industriju nafte i goriva i transportnu infrastrukturu. Saveznici su takođe izvršili redovne pretrese rafinerija nafte u Rumuniji, koje su bile glavni izvor nafte za Rajh. Napadi na naftne bunare, rafinerije i skladišta nafte pokazali su se kao veoma uspešni i umnogome su doprineli ukupnom kolapsu nemačke ekonomije na kraju rata. Prema rečima ministra za naoružanje i vojnu proizvodnju Trećeg rajha, Alberta Špera, u tehničkom smislu, Nemačka je poražena 12. maja 1944. godine, kada je, zahvaljujući velikom bombardovanju saveznika, uništeno 90 odsto fabrika koje su proizvodile sintetičko gorivo. Zbog nestašice goriva, avioni Luftvafea često nisu poleteli u vazduh čak ni po povoljnim vremenskim uslovima, a piloti nisu imali priliku da treniraju. Kopnene snage Verkhmahta bile su primorane da koriste stoku za šlepanje kamiona. Često je dolazilo do nestašice benzina za tenkove i oklopna vozila. Sve to je znatno pogoršalo manevar nemačke vojske, koji je ranije bio značajna prednost Vermahta.
Bombardovanje je takođe uticalo na razvoj najnovijih vrsta nemačkog oružja. Da li bi Sjedinjene Države i Velika Britanija uspele da pobede svoje protivnike da su nemačke fabrike radila punim kapacitetom, rumunska nafta je prerađena u brojnim rafinerijama nafte za potrebe Vermahta, a nemački naučnici su mogli bezbedno da razviju rakete, podmornice, mlazne avione i sprovedu eksperimente na proizvodnji prva atomska bomba?
Situacija na rusko-ukrajinskom frontu je teška. Rat sa agresorom je ušao u dugotrajnu fazu. Malo je verovatno da će Ukrajina uspeti da pobedi Rusiju, ili bar da joj izazove kritične probleme, što može da prevrne lestvicu u našu korist, bez uništavanja ruske ekonomije i vojno-industrijskog kompleksa. Sve dok vojno-industrijska kompleksna preduzeća rade non-stop na teritoriji Ruske Federacije, sve dok rafinerije stabljika obezbeđuju ruskoj vojnoj mašineriji gorivo, sve dok su energetika i druga industrijska infrastruktura netaknute, rat će se nastaviti. A љanse da promeni kurs su male.
Rusija svakog dana proizvodi smrtonosnu municiju, rakete, bespilotne letelice i popravlja moljakanu vojnu opremu. Njena ekonomija ne samo da ne pada, već raste zahvaljujući proširenoj vojnoj potrošnji. Radna ekonomija su budžetski prihodi, koji se zatim pretvaraju u alate za ubijanje Ukrajinaca i uništavanje naše države. U idealnom biju, uništavanje ruske ekonomije trebalo bi da bude učinjeno zapadnim sankcijama. Ali ne funkcionišu kako bi trebalo. Zato je neophodno uništiti vojno-industrijsku moć Ruske Federacije na drugi način – od strane vojske.
Ukrajina već ima određene sposobnosti da napadne rusku teritoriju. Ali su još uvek previše ograničeni. Važno je obratiti pažnju ne samo na rafinerije, već i na industrijska i naučno-tehnološka preduzeća. Takođe je ekspeditivno i pošteno uništiti ruski energetski sektor. U radijusu uništenja ukrajinskih bespilotnih letelica već postoji nekoliko zanimljivih i prilično moćnih objekata za proizvodnju energije agresole države. Bilo bi sjajno kada bi Ukrajina imala priliku da uništi vojno-industrijski kompleks Ural, gde se nalaze mnoga važna preduzeća za agresora. Nesumnjivo je da bi Kremlj imao dovoljno sistema protivraketne odbrane da pokrije celu svoju gigantsku teritoriju sa njima.
Postoje ozbiljni razlozi da se veruje da bi stvarna posledica odbijanja da napadne Rusiju mogao da bude ukrajinski poraz. Nasuprot pozadini ograničenog efekta sankcija i nemogućnosti Zapada da osigura proizvodnju oružja za Ukrajinu u potrebnim količinama, nemamo mnogo izbora. Ako ruska industrijska moć i vojno-industrijski kompleks rade punim kapacitetom, nemamo šanse da preokrenemo plimu rata.
