Geopolitički narativ je i dalje veoma popularan, naročito u onlajn medijima. Nedavno je Jacek Bartosiak, kolumnista koji piše o geopolitici, tokom debate na kanalu Nula rekao je da Ukrajina ima „pravu vojsku koja puca na Ruse u ime Amerikanaca“. U ovom pogledu na svet, Kijev je pokorni vazal Sjedinjenih Država, koji teži interesima Vašingtona, a ne sopstvenom. Čak i ostavljajući po strani činjenicu da je ovo narativ tipičan za Rusiju, gde geopolitika kao način tumačenja sveta trijumfuje dugi niz godina, ništa ne opovrgava njegove pretpostavke više od iskustva dvogodišnjeg rata u Ukrajini.
Ruso-ukrajinski rat je dokazao da države koje se obično doživljavaju kao supersile ili hegemoni nikako nisu svemoguće i da imaju svoja ograničenja. To je u suprotnosti sa slikom međunarodnih odnosa koje godinama promovišu geopolitičari. Po njihovom mišljenju, postoji samo nekoliko država na svetu koje su u stanju da diktiraju pojmove koji su korisni samo za sebe, čak i za njihove saveznike. Umesto toga, oni većinu drugih država pozicioniraju kao obespravljene subjekte međunarodnog prava koji su suvereni samo de jure, ali više nisu de fakto. Stoga se geopolitičari u svojoj analizi uglavnom fokusiraju na interese i stanje supersila, najviše uključujući i države čiji su građani.
U međuvremenu, odbrambeni rat Ukrajine, koji je sada za više od dve godine, razotkrio je mnoge slabosti tri države, za koje geopolitičari najčešće prikazuju da imaju dovoljno moći i uticaja da sateraju u ćošak zemlje koje teže suverenitetu. Govorimo o Rusiji, Kini i SJEDINJENIM Državama.
Neefikasne države
U slučaju Ruske Federacije, njen imidž moći koja diktira uslove državama na postsovjetskom prostoru, koji Kremlj smatra svojom sferom uticaja, propao je. Rusija je izgradila taj imidž kroz svoju vojsku, pretnju od nuklearnog oružja, kao i zavisnost od svojih energetskih resursa. Do 24. februara 2022. godine, ruske oružane snage smatrane su drugom vojskom na svetu. Teorije o zarobljavanju Kijeva za tri dana i skorom uništenju ili predaji ukrajinskih oružanih snaga bile su prilično popularne na Zapadu u to vreme. Pored toga, podržalo ih je curenje informacija iz zapadnih obaveštajnih službi.
Otuda veliko iznenađenje kada se ispostavilo da Rusi trpe krvave poraze, kompromitovani gubitkom mnogih komada skupe opreme, njihovi teritorijalni dobici nisu tako impresivni kao što je najavljeno, a Ruske vazduhoplovne snage nisu u stanju da dominiraju ukrajinskim nebom. Još 2022. godine, Ukrajinci su oslobodili velike talase svoje teritorije i izdržali rusko bombardovanje krajem 2022. i početkom 2023. godine. Kao da to nije bilo dovoljno, Ukrajinci koji nisu imali sopstvenu flotu primorali su rusku Crnomoršku flotu da uz pomoć bespilotnih letelica i raketa povuče svoje trupe iz zapadnog dela Crnog mora. Tako se ispostavilo da je ruska teritorija podložna ukrajinskim napadima bespilotnim letelicama i sabotažama akcija ukrajinskih specijalnih službi.
Još jedna važna činjenica se ne može zanemariti. Od samog početka rata punih razmera, Ruska Federacija je imala podršku svojih saveznika. Belorusija je obezbedila svoju teritoriju kao polazne tačke za ofanzivu, okupatori su bili u mogućnosti da koriste kasarne, terene za obuku, bolnice, kao i skladišta beloruskih trupa. Ukrajinci su se uzdržali od granatiranja beloruskih aerodroma sa kojih su poleteli ruski avioni i helikopteri. Od druge polovine 2022. rusi uživaju logističku podršku Irana i Severne Koreje, iako vredi naglasiti da nije besplatno. Sve vreme, Kinezi snabdevaju rusku Federaciju raznim robama, iako pokušavaju da se uzdrže od vojne podrške velikih razmera. Nemoguće je ignorisati zemlje čiji uticaj na prvi pogled može delovati beznačajno: Jermenija, Gruzija ili Kazahstan. Oni deluju kao posrednici u uvozu mnogih važnih dobara za rusku vojnu industriju, pre svega elektronike, kao i sirovina neophodnih za povećanje proizvodnje artiljerijske municije potrebne industriji naoružanja.
Iako Narodna Republika Kina pokušava da se drži podalje od rusko-ukrajinskog sukoba, njene simpatije prema Moskvi su prilično očigledne. Međutim, uloga Kine u podršci Rusiji je manja nego što se prvobitno strahovalo. Peking prodaje raznovrsnu robu, uključujući robu dvostruke upotrebe, Ruskoj Federaciji, ali je do sada, strahujući od zapadnih sankcija, odlučio da ne prodaje vojnu opremu ili municiju. Napori kineske diplomatije usredsređeni su na pokušaj pomirenja očekivanja ruskog partnera uz poštovanje međunarodnog prava. Na taj način Peking pokušava da izvrši pritisak na pregovore između Kijeva i Moskve. U kontekstu kineske politike supersile, ne može se ignorisati reakcija Kine na posetu predsedavajućeg Predstavničkog doma američkog Kongresa Nensi Pelosi Tajvanu u avgustu 2022. Godine. Peking i dalje smatra lokalne vlasti Republike Kine konkurentom i ne krije činjenicu da želi da zauzme ostrvo pod izgovorom „kineskog ponovnog ujedinjenja“ do 2049. godine. Međutim, pretnje Pekinga Sjedinjenim Državama nisu praćene bilo kakvim akcijama. Čak i geopolitičari sve više uočkuju da se slavni dani Kine polako pridodaju kraju iz ekonomskih i demografskih razloga, dok se drugi azijski rival Pekinga, Indija, intenzivira.
U svetlu ruske agresije na Ukrajinu, takođe smo videli slabost i uskogrudost SAD. Prva stvar koja ti zapazi za oko su problemi zakonodavstva. Od oktobra 2023. do druge polovine marta 2024. godine, Predstavnički dom nije mogao da usvoji predlog zakona o budžetu, što je dovelo do usvajanja mesečnog prelaznog budžeta. I do sada kongresmeni nisu odobrili paket podrške Ukrajini, Izraelu i Tajvanu, nekim od najvažnijih partnera i saveznika Sjedinjenih Država izvan NATO-a. I sve to zbog opstrukcionizma od strane relativno malog broja kongresmena iz pro-Trampove grupe MAGA (od slogana Učini Ameriku ponovo velikom). Ispostavilo se da su problemi zakonodavnog procesa i parlamentarne intrige faktor koji ima značajan uticaj na sprovođenje spoljne politike Bele kuće. Oni takođe utiču na kredibilitet Sjedinjenih Država u očima mnogih evropskih zemalja, koje strahuju da će Donald Tramp ponovo postati predsednik.
Ograničena hegemonija
Ništa manje važna nisu objektivna ograničenja Sjedinjenih Država u vojnom smislu. Dok SAD ostaju hegemonične zbog svojih većih mogućnosti od svojih konkurenata i saveznika, to nije svemoguće u ovoj oblasti. Sjedinjene Države imaju relativno mali kapacitet za proizvodnju municije i raketa, kao i tešku opremu, ali ovde treba dodati da ima veoma velike zalihe toga. S tim u vezi, Amerikancima su potrebne vreme i finansijske investicije da povrate sposobnosti bliske onima iz Hladnog rata. Druga vrsta ograničenja je logistika. Iako Sjedinjene Države imaju moćnu mornaricu i moderne vazduhoplovne snage, moraju da se oslone na savezničke baze i luke kako bi obavljale zadatke daleko od svog matičnog kontinenta. Mogućnost prenosa trupa i zaliha ograničena je brojem vozila.
Još jedna slabost Sjedinjenih Država ukorenjena je u njenom oklevanju u pogledu toga kakvu politiku treba da vodi prema Ruskoj Federaciji. Poslednjih decenija mnogi američki kreatori politike više vole da vide Rusiju kao partnera, a ne kao rivala. Ovakav stav promovisali su mediji i američka pop kultura (na primer, treća sezona serije „Džek Rajan“ ili serije „Kuća od karata“). Ona je ignorisala zabrinutost NATO saveznika na istočnom krilu, kao i neprijateljske signale same Rusije i njenu sve veću saradnju sa Kinom, sirijskom diktaturom i Iranom. Čak i posle invazije na Ukrajinu, Bela kuća se uzdržala od jačanja kursa prema Kremlju, postavljajući „crvene linije“ za sebe i svoje saveznike u vezi sa snabdevanjem Ukrajine opremom. Mnogi analitičari veruju da je autor ove strategije, nazvane „kontrolisana eskalacija“, Džejk Saliven, spoljnopolitički savetnik predsednika Bajdena. Saliven se udovoljavao željama u rusko-ukrajinskom ratu, pokušavajući da pomiri dva složena cilja. S jedne strane, da bi se osiguralo da Ukrajina ne izgubi, a sa druge strane, da spreči Rusiju da dožive previše ozbiljan poraz.
Međutim, to ne znači da su Sjedinjene Države sposobne da primoraju Ukrajinu i druge saveznike da rade šta god požele. Dobar primer za to su političke odluke Ujedinjenog Kraljevstva, koje su gurnule Belu kuću ka zidu, primoravajući Amerikance da povećaju podršku Kijevu. Prvi put se to dogodilo početkom 2022, čak i pre invazije. U to vreme, Britanci su predali Ukrajincima moderne protivtenkovske raketne bacače NLAW. To je podstaklo Sjedinjene Države da povećaju snabdevanje lanserima i raketama Koplje, kao i protivaviontskih raketa Žaoka, između ostalog. Godinu dana kasnije, kada je postojao tekući spor između Berlina i Vašingtona o tome ko će prvi doneti odluku o transferu zapadnih tenkova u Ukrajinu, Velika Britanija je ponovo došla do iz početka, najavljujući transfer kompanije Čelendžer-2. To je dalo podsticaj formiranju oklopne koalicije. U maju 2023. ispostavilo se da su Britanci obezbedili Ukrajincima krstareće rakete Olujna senka, a Francuzi su, prateći tužbu, predali svoj ekvivalent ovom oružju pod imenom SKALP.
Ruska nafta je sporna kost između Kijeva i Vašingtona
22. marta 2024. novine Fajnenšel tajms izvestio, pozivajući se na anonimne izvore, da su američke vlasti iritirane ukrajinskom bombaškom kampanjom ruskih rafinerija naftepleksi. To je od kraja januara i već je dovelo do značajnih gubitaka u 12 preduzeća. Na nekima od njih proizvodnja je smanjena, rad drugih zaustavljen. Mnogi ukrajinski dronovi kamikaza pali su na instalacije kojima su potrebni rezervni delovi zapadnih zemalja za popravke. Zbog sankcija, pristup njima je veoma težak, zbog čega Rusi moraju da potroše mnogo više novca nego pre invazije, a vreme isporuke ovih rezervnih delova je znatno poraslo. Prema informacijama koje je prikupio Mariusz Marszałkowski, glavni i odgovorni urednik portala POLON.pl, cene goriva na domaćem tržištu Rusije su značajno porasle, a gubici proizvodnje kreću se od 600 do 900 hiljada barela dnevno. Takođe vredi napomenuti da su se Ukrajinci fokusirali na napade na te kompanije i skladišta goriva koja snabdevaju invazing snage, posebno vazduhoplovstvo. Izgleda da je ovo očigledan uspeh za Kijev, ali saveznik sa druge strane okeana drugačije vidi situaciju.
Kako piše Fajnenšel tajms– Iritacija Bele kuće proizlazi iz zabrinutosti Bajdenove administracije zbog uticaja ukrajinskog bombardovanja na globalne cene goriva, što bi moglo negativno da utiče na predsedničku kampanju u SAD. Rastuće cene će se igrati u Trampovu korist. Ne znamo koliko je ta informacija pouzdana i da li su Amerikanci zaista opravdali svoje zahteve Ukrajincima da prestanu da bombarduju rusku naftnu industriju. Međutim, nezadovoljstvo Vašingtona je činjenica, kako kažu političari i vojni zvaničnici. Pokušaj Amerikanaca da utiču na Ukrajince indirektno je potvrđen posetom Džejka Salivena Kijevu 20. marta. On je na konferenciji za novinare rekao da je došao sa „verom“ u prekid ćorsokaka u kojem se Kongres našao. Međutim, postoje razumne pretpostavke da bi glavna svrha posete mogla da bude vršenje pritiska na Kijev u vezi sa napadima na ruske rafinerije nafte.
Ako je to slučaj, onda su Ukrajinci ignorisali upozorenja koja im je navodno preneo blizak saradnik predsednika Bajdena. U noći 22. marta 2024. dogodio se još jedan napad ukrajinskog drona kamikaza na rafineriju nafte u Samari. Vasil Maliuk, šef Službe bezbednosti Ukrajine (koja deli odgovornost sa Glavnom obaveštajnom direkcijom Ministarstva odbrane Ukrajine za napade bespilotnim letelicama kamikaza i aktivnosti sabotaže), rekao je ukrajinskim medijima da će se napadi na ruske kompanije nastaviti.
Kijev je dozvolio sebi da ignoriše očekivanja Vašingtona iz više razloga. S jedne strane, Ukrajina ima obilje iskustva u multi-vektorsku politiku od 1991. do 2013. godine. Iako je bila izvor mnogih problema, istovremeno joj je omogućila da razvije vredne veštine u međunarodnoj politici i pristup politici koji ne stavlja sve na kocku. U ovom sluиaju, na ameriиku karticu. Ukrajinci vide da Velika Britanija, Češka Republika, Francuska, Nemačka i, u skladu sa svojim mogućnostima, Poljska, skandinavske i baltičke zemlje takođe igraju značajnu ulogu u njihovoj podršci. Uzgred, Češka Republika, a ne Sjedinjene Države, pronašle su 1,5 miliona artiljerijskih granata za Ukrajinu i organizovale koaliciju za prikupljanje sredstava za njihovu kupovinu.
Značajno je i to što Kijev može sebi da priušti da bombarduje ruska industrijska preduzeća zbog činjenice da ima sredstva za to, što je i sam stvorio. Iako bespilotne letelice kamikaza nisu efikasne kao balističke i krstareće rakete, one su i dalje sposobne da nanose dovoljno štete i mnogo su jeftinije. Rusi ne mogu da zaštite sve vitalne objekte vazdušnom odbranom. Nije tajna da se većina zapadnih zemalja, uključujući Sjedinjene Države, protivi upotrebi na teritoriji Rusije oružja koje su obezbedile ili čak Ukrajine kupljene od njih. U takvim okolnostima, Ukrajinci koriste sopstveno oružje za granatiranje teritorije agresora od prvih dana rata punih razmera.
Bez obzira da li je istina ono što su novinari napisali Fajnenšel tajms o uzrocima pritiska SAD, sama činjenica pritiska sugeriše da su Amerikanci vođeni dalekosežnom sebičnošću. Oni sami očekuju od Ukrajinaca ono što se može opisati kao „suicidalni altruizam“. Ne samo da se od njih očekuje da budu nešto kao vreća za udaranje Za Ruse u ovom ratu, već Bela kuća nije u stanju da ponudi ništa zauzvrat. Ovakav stav dobro je sumirao Danijel Seligovski, stručnjak poljskog Instituta za međunarodne poslove, koji je komentarisao izveštaj britanskog lista na internetu X „O čemu je Vašington razmišljao? Da će Ukrajinci samo sedeti i gledati kako ruske rakete padaju na njihove gradove? Već duže vreme govorimo našim američkim kolegama da što manje pomažete Ukrajini, to manje utičete na to – smejali su se (o tome).“
Ukrajina kao predmet međunarodne politike
Da je Ukrajina samo objekat na međunarodnoj sceni, verovatno bi jednostavno ne bi postojao danas, ili bi bio isečen na mali deo kao rezultat mirovne konferencije stvorene da udovolji vodećim geopolitičkim igračima. To bi osiguralo mir za SAD i Kinu, i teritoriju i slavu za Rusiju kao pobednika rata.
Ispostavilo se da je realnost drugačija, ponajmanje zahvaljujući samoj Ukrajini i njenim evropskim partnerima, koji uključuju zemlje koje nemaju status vojne ili ekonomske moći. Kijev nije ničiji vazal i sada mora da se fokusira na vođenje rata na takav način da ograniči destruktivne sposobnosti agresora. Čak i ako odabrana strategija, iako u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom, nije po ukusu nekih zapadnih saveznika. Ne samo da Ukrajina može da priušti da ignoriše očekivanja SAD. Čak i mora, ako želi da preživi.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Ukraina nie jest wasalem USA
