Dramatično rešavanje problema američke vojne pomoći Ukrajini konačno je dovelo situaciju van ćorsokaka. Šestomesečno odlaganje već je dalo uspon na mnogo apokaliptičnih scenarija vezanih za Ukrajinu – od potpunog uništenja zemlje i genocida nad Ukrajincima do stvaranja marionetske države i stvarnog stvaranja SSSR-a 2.0.
Ali, hvala Bogu, problem je konačno rešen, sve je došlo na svoje mesto. Može se očekivati da će u bliskoj budućnosti doći do naglog zaokreta u korist Ukrajine na frontu. Međunarodna koalicija protiv Putina, koja je dobila novi zakup života, iskoristiće inicijativu od „mirovnih snaga po svaku cenu“. A u Moskvi će biti još jedna kriza sa neizbežnim ratom „kremljske kule“. Na kraju svega, ovaj rat je već počeo, takav zaključak se može izvući iz hapšenja Timura Ivanova – ne samo zamenika ministra odbrane Sergeja Šojgua, već i njegove omiljene, desne ruke. Očigledno je tamo počela krvava borba za uticaj i resurse protiv pozadine naredne krize.
A za nas, ona radi svoje stvari. Rat je daleko od kraja. I sada će sve zavisiti od rešenosti zapadnih saveznika da nam pomognu da pobedimo agresora.
Istorijske analogije
Publicisti vole da pronađu istorijske analogije bilo kakvog svežeg vojnog sukoba. Tako velika oružana konfrontacija kao što je rusko-ukrajinski rat nije bila izuzetak. Bilo je toliko poređenja upućenih njoj u više od dve godine krvavih borbi. Govorili su i o Prvom svetskom ratu, jer je i tada i sada većinu života vojnika na prvoj liniji fronta proveo u prljavim rovovima. A o Drugom svetskom ratu – uzimajući u obzir tenkovske bitke, taktiku vojnih operacija itd. Bilo je poređenja sa Kubanskom raketnom krizom u oktobru 1962, koja je takođe pretila svetu termonuklearom apokalipse. Pomenute su i posleratne intervencije SSSR-a (Berlin 1953, Budimpešta 1956, Prag 1968, Kabul 1979). Analogije su povučene ratom između Irana i Iraka kao dve susedne zemlje (1980–1988); ratom na Kosovu, koji je pokušavao da se otcepi od srpskog ugnjetavanja.
Ovo je kaleidoskop istorijskih analogija, od kojih svaka ima neki deo svog značenja. Međutim, pokušaji nekih zapadnih političara da se posvete Kremlju uvek su bili upoređivani sa samo jednim istorijskim događajem – minhenskom zaverom iz 1938. Mada ovo poređenje pomalo hramlje (na kraju, kao i svaka istorijska analogija). A njena glavna mana je potencijal stranaka. Kada su Francuska i Velika Britanija pristale da deo teritorije Čehoslovačke (tačnije Sudetenlanda u kojem dominiraju Nemci) ustupe Trećem rajhu, navodno su se nadali da će to nekako otupeti ekspanzionističke apetite Berlina. I ova epizoda je kasnije postala sinonim za zlotu i izdaju, argument protiv umirivanja agresora. Međutim, glavni razlog takvih rezultata pregovora u Minhenu nikako nije bio miroljubivost Londona i Pariza. I u svesti Francuza i Britanaca o njihovoj bespomoćnosti suočeni sa vojnom snagom Trećeg Rajha.
Nacistička Nemačka je u to vreme imala vojnu prednost, neuporedivo veću pretnju od današnje Rusije, koja joj je dozvolila (između ostalog) da za nekoliko meseci zapleni Čehoslovački, Poljsku, Holandiju, Belgiju i Francusku. A šta su demonstrirale „elitne“ trupe Vladimira Putina? Oni su pokazali ne samo svoju nesposobnost da uhvate „Kijev za tri dana“, nego čak i nedostatak potencijala za bilo kakve ozbiljne vojne operacije. U povoljnih šest meseci, kada, zbog unutrašnjih političkih debata u Sjedinjenim Državama, američka vojna pomoć nije stigla do Ukrajine, ruski okupatori su uspeli, posle nekoliko meseci žestokih borbi, gubitka desetina hiljada vojnika i stotina oklopnih vozila, da zarobe samo mali grad Avdiivka. A onda ga predstavite kao ogromnu pobedu, kao poraz od engleskog Crnog princa mnogo veće francuske vojske kralja Jovana II Dobra u Poitiersu.
Ni pre istorijske odluke Kongresa SAD nije bilo šansi da se Vlidimir Putin probije kroz ukrajinski front, proširi ofanzivu, a još više ugrozi zemlje NATO-a. Ali sa Adolfom Hitlerom 1938, sve je bilo potpuno drugačije, imao je i volju i prilike.
To su, pretpostavljam, razumeli i francuski premijer Edouard Daladier i njegov britanski kolega Nevil Čemberlen. Tako su potpisivanjem sporazuma iz 1938. I ova strategija je imala podršku skoro cele političke klase tog vremena. Međutim, ona nije mogla da spasi „i od rata i od sramote“.
Makron prevazišao ‘Daladijeov sindrom’
Aktuelni šef francuske države Emanuel Makron sada aktivno pokušava da prevaziđe „Daladijeov sindrom“ (može se tvrditi i da britanski premijer Riši Sunak takođe pokušava da prevaziđe „Čemberlenov sindrom“, a Boris Džonson je preuzeo ovaj plemeniti cilj pre njega). Još u martu, FraPredsednik Nacionalnog centra za prevenciju najavio je mogućnost da zapadni saveznici učestvuju u ratu direktno na teritoriji Ukrajine, što je uopšte uplašilo Kremlj, dovodeći ga u situaciju strateške neizvesnosti.
A 25. aprila Makron je održao dvočasovni govor na Univerzitetu u Sorboni. Njegov govor je očigledno bio namenjen ne samo i ne toliko studentima koliko liderima zapadnog sveta. Francuski predsednik je pokušao da vikne kolegama, kako bi ih upozorio da je, uprkos naizgled bezbednoj situaciji, Evropa sada u egzistencijalnoj opasnosti. I za to je kriv Putin, Kremlj, agresivna Rusija, koja je odlučila da nasilno promeni globalni status kvo uništavanjem aktuelne bezbednosne arhitekture koja je osam decenija štitila čovečanstvo od vojne katastrofe.
„Brzo smo reagovali na krize, ali da li je to dovoljno? Naša Evropa je danas smrtna. Naše vrednosti su pod pretnjom. I nismo dovoljno zaštićeni od rizika koji nam prete, jer veoma sporo reagujemo“, upozorio je Makron.
Francuski lider je pozvao zapadni svet da ne pasivno posmatra događaje koji se odvijaju, ne na nadi da će NATO (čitaj Sjedinjenih Država) zaštititi sve u slučaju problema. Moramo odmah sami da se uhvatimo u koštac sa problemima. A pre svega, tiče se neutralisanja agresivnog potencijala Rusije.
„Rusija ne sme da pobedi u ratu – to je uslov za našu bezbednost. Ne bi trebalo da postoje granice za pomoć Ukrajini“, vidi Makron modus operandi za Zapad.
Sećam se kako je još 2017. godine, tokom okruglog stola u Londonu, u organizaciji magazina Prospekt, britanski politikolog, pisac, i profesor univerziteta u Kembridžu Anatole Lieven govorio o pitanju izvodljivosti pomaganja Ukrajini protiv pozadine tada ograničene ruske agresije: „Nismo se borili za Ukrajinu 2014. godine (kao i za Gruziju), ali Rusija nije u potpunosti zaplenila Mada je lako mogla to da uradi. Na sličici je formiran veoma pogodan neizgovoreni sporazum: mi ne štitimo one koje napada Rusija, a Rusija ne napada one koje ćemo štititi“.
Ovo je cinična, sebična, ali iznenađujuće iskrena pozicija. Vrednosti su vrednosti, ali čak i ako kuća gori na krajnjem kraju sela, vatra ionako neće stići do nas, pa zašto rizikovati, izigravati heroja-vatrogasca. I to je bio stav većine zapadnih političara u to vreme. Istina, neki su ovo iskreno izjavili, poput profesora Lievena, a neki su se pretvarali da ne veruju da su spremni da pomognu Ukrajini svom moжi, ali postoje odreрene norme, zakoni, sporazumi i mnoge druge formalne prepreke.
A sada je Makron na vrhu glasa rekao: „Ova era je završena!“ Nema više šala i izgovora, Putin preti celoj Evropi, celom zapadnom svetu, globalnom demokratskom sistemu. I ako ne počneš da se ponašaš čvrsto danas, onda će sutra možda biti prekasno.
