Početkom aprila 2024. godine, Aleksandar Skobov, disident iz sovjetskog doba, priveden je u Sankt Peterburgu i optužen za navodno „opravdavanje terorizma“. Nekoliko dana ranije, 66-godišnji muškarac koji živi u Rusiji pozvao je na podršku ruskim dobrovoljačkim bataljonima koji se bore na strani Ukrajine. Zbog toga mu preti do pet godina zatvora.
Za vreme Brežnjeva, Skobov, čovek sa levičarskim, ali antisovjetskim stavovima, dva puta je hapšen i poslat u psihijatrijsku bolnicu na prinudno lečenje, posebno zbog pisanja „Poljske solidarnosti živ“ na zidu. Kasnije se pod Jeljcinom otvoreno protivio ruskom ratu u Čečeniji, a pod Putinom je osudio aneksiju Krima i okupaciju dela Donbasa od strane ruske vojske.
„Potrebna je samo pobeda Ukrajine, samo oslobađanje svih teritorija koje je okupirala Rusija, obnova granica 1991.
Ekaterina Margolis, ruska umetnica i aktivistkinja sa sedištem u Veneciji, ističe da za razliku od mnogih Rusa – uključujući i one koji su pobegli na Zapad – Skobov nije podlegao pritisku vlasti i uvek je stajao korak dalje od diktirane cenzure. „Delovao je direktno i svesno. On nije poštovao restriktivne zahteve vlasti“, kaže Margolis. „Nije igrao igrice. On se nije razmetao činjenicom da je bio žrtva režima. On je trezan, mudar, hrabar čovek – i zato nije ni na kakvim zastavama.“
U međuvremenu, brojni ruski publicisti koji su „na zastavama“ – a to zgrozi Margolis – nastavljaju da etiketira svaki njihov članak, svaki post, svaki komentar na društvenim mrežama sa apsurdnim tekstom dogovorenim sa Putinom:
„Ovaj materijal (informacije) je kreiran, rasejan i/ili poslat od strane stranog agenta (ime) uključen u registar stranih agenata, ili se odnosi na aktivnosti stranog agenta (ime) uključenog u registar stranih agenata.“
To rade, posebno, Viktor Šenderovič, Ekaterina Šulman, Andrej Makarevič ili Dmitrij Bajkov, koji žive na Zapadu.
Kolektiv „Tolstoj“
Ruski istoričar iz devetnaestog veka Vasilij Kjučevski piše na početku svog kursa ruske istorije: „Ruska istorija je istorija zemlje koja je kolonizovana“ Margolis kritikuje svoje sunarodnike, a na meti njenih kritika često su ruski opozicioni mediji ili političari na Zapadu. Ona smatra da nije dovoljno osuditi agresivnu invaziju na Ukrajinu i potom tvrdi da je to „Putinov rat“. Prema njenom mišljenju, svi Rusi dele odgovornost za ovaj rat. Da bi prevazišla tu odgovornost, Margolis je prošle godine odlučila da pokrene edukativni kurs „Rusija i dekolonizacija“, od kojih je prvo izdanje završeno u aprilu. Pozvani eksperti razgovaraju sa publikom o imperijalnim narativima koji još uvek funkcionišu na nivou ruske kulture, novinarstva, istorije i politike. Posebno, na nivou opozicije, koja osuđuje rat u Ukrajini.
„Biti svestan da nosiš carsku kulturu zahteva puno strpljenja i posvećenosti“, kaže Margolis. „Sada se trauma samo pogoršava. Trčimo za vozom koji je odavno nestao. Jer građansko obrazovanje kao takvo ne postoji u Rusiji, iako neki radovi u tom pravcu sprovode Memorijal. Ali na javnom, individualnom ili porodičnom nivou, veze su prekinute. Malo ljudi zna za progon ili represiju sopstvene porodice: bake i deke su nekada verovale da je samo saznanje o toj činjenici pretnja sledećoj generaciji. Prekid tih veza doveo je do potpunog nedostatka solidarnosti, sposobnosti da se deluje u solidarnosti, razumevanja slobode.“
Tok dekolonizacije Rusije i Rusa nije samo u solidarnosti i slobodi. To je i praktičan rad na tome da se pomirite sa sopstvenim identitetom – „sa Tolstojevskim“, kako se učesnici šale. Ispostavilo se da ovo nije lak proces.
„Čim se pojavila najava kursa, na nas je pao ogroman talas kritika“, podseća njen inicijator, „Neki su nas optužili da je dekolonizacija ‘pomodna tema’, za jurnjavu za trendovima. Predstavnici kolonizovanih naroda su, s druge strane, bili ogorčeni što su „ponovo Rusi odlučili da im drže pridike“. To je zaista problem jer ne možemo da prestanemo da budemo ono što jesmo, sa svojim identitetom, sa našim traumama. Ali nećemo prihvatiti kolonijalizam ako ne poslušamo predstavnike Kalmikije, narode Kavka ili Severa, Ukrajine ili Poljske. Vredi govoriti o kolonizaciji u prvom licu koja će pokazati da to nije samo glas žrtava, već i glas ljudi, profesionalaca koji imaju intelektualnu sposobnost da ovaj izazov shvate iz drugačije perspektive.“
Kao što Margolis kaže, „Mi nismo eksperti za halivadu koja još uvek i ne postoji.“ Poenta je da je dekolonizacija svesti kao prakse aktivnost na preseku nauke i društvenog aktivizma. Teorijska osnova kursa, naglašava Margolis, su, naročito, dela Edvarda Saida. Margolisove reči o odsustvu trenda dekolonizacije u Rusiji potvrdila je još 2015. istraživačica kolonijalizma Madina Tlostanova: „Ne postoji utvrđeni postkolonijalni diskurs u Rusiji, nema istraživanja na tu temu, nema praktičnih dekolonskih seminara. Retko se ova tema pojavljuje u umetnosti, ali uglavnom intuitivno i nesvesno, raste iz senzacionalizma ili pogleda na svet. To se retko povezuje sa praksom.“
Ovo je sve paradoksalnije jer je u SSSR kolonijalizmu pomenut u svim sferama. Ali ne naљe, veж zapadni. Zahvaljujući sovjetskim saborcima, u decembru 1960. Njeno političko značenje bilo je formiranje pozitivnog imidža Sovjetskog Saveza kao „borca za prava ugnjetavanih naroda“. Ovaj narativ vaskrsao je prošle godine Putin kritikujući Zapad i apelujući na društva u Africi, Latinskoj Americi i Aziji. „Pomogli smo, ali šta su radili bivši kolonizatori? Nedavno su mi prikazane fotografije na kojima se vidi kako se ljudi prevoze iz Afrike u kavezima u evropske zemlje. Nemoguжe je gledati na ovo bez suza. Niko u Africi ovo neće zaboraviti“, žali se Putin, protiv koga Haški tribunal vodi postupak zbog deportacije ukrajinske dece.
„Ruska vlada se često protivi imperijalnim narativima“, objašnjava Margolis. „Mnogi univerziteti imaju postkolonijalne studije, ali govore o Engleskoj, Portugalu i Indiji. A Rusija, jedina tako ogromna imperija danas, nikada nije bila odgovorna za kolonijalizam. I to je problem ne samo za Kremlj, već i za intelektualce, ljude koji generalno kritikuju vladu. To je takođe problem za zapadne studije, za slaviste, koji nastavljaju da podržavaju rusocentrične modele izgrađene oko ‘velike ruske kulture’.“
„Ne mogu da zamislim ozbiljnu literaturu na ukrajinskom jeziku“
Primere ovakvog pristupa nije teško pronaći. Dovoljno je da se uđe u trag odnosu Rusa prema ukrajinskom jeziku. Ubrzo posle januarskog ustanka, list Slavofil Den pisao je o tome na sledeći način: „Mali ruski jezik, koji su sastavili Khakhlomans, ne može biti ni jezik vlade ni jezik obrazovanja.“ 160 godina kasnije, u maju 2022. godine, posle početka ruske potpune invazije na Ukrajinu i otkrivanja ubistava u Buči, Seva Novgorodcev – dugogodišnji disidentski kolumnista BBC-jeve Ruske informativne službe na Zapadu – rekla je: „Ukrajinski jezik, za svu svoju melodiju i eufoniju, nema sredstva koja su se nagomilala na jezicima Ne mogu da zamislim knjigu o kvantnoj fizici na ukrajinskom.“
„Tok dekolonizacije Rusije je potreban tako da čak i prozapadni Rusi, koji svakako ne podržavaju rat, koji su bliski demokratskim vrednostima, gledaju Rusiju bez naočara u boji ruže“, objašnjava Katerina Margolis. „Ideja je da oni vide koliko je dominantan, prožimajući i stravičan narativ kolonizacije. To nije samo ideja, jer iza toga stoje milioni života, tako da nešto treba da se uradi po tom pitanju. Osećati da je sva ruska kultura prožeta ovim narativom, zatrovana najmanjim kombinacijama slova, veoma je težak izazov za Ruse. Ne samo da razumem, već i da osetim kroz glas, optičare i pogled Drugog.“ Aktivista i umetnik dodaje da su veru Rusa u superiornost sopstvene kulture odavno opisali istraživači rasizma. Ovo je takozvana bela privilegija. bela privilegija, što tera ljude da veruju u sopstvenu društvenu i kulturnu superiornost, odbacujući poziciju Drugog.
Ovaj fenomen nije otkriven danas. U maju 1988, u Lisabonu je održana konferencija ruskih i centralnoevropskih pisaca koji su smatrani „antikomunističkim“. Među njegovim učesnicima bili su Josif Brodski, Sergej Dovlatov, Tatjana Tolstaja, Česław Miłosz i Adam Zagajewski. Očuvan je sinopsis ovog događaja. Ruski pisci stalno nazivaju „humanizmom“ ili „univerzalnim vrednostima“. Međutim, kada mađarski pisac Đorđi Konrad pita o sovjetskim tenkovima parkiranim u njegovoj domovini, ruski pisci počinju da otkrivaju sopstvenu traumu. Brodski navodi: „Sopstveni problemi Rusije su toliko veliki, teški i složeni da ruski građani imaju malo vremena da prate šta se dešava van Rusije“.
Tolstaja dodaje: „Želim da govorim o književnosti Poljske, Čehoslovačke, Jugoslavije, Albanije i tako dalje… Zato smo i doљli ovde. Ni reč nije rečeno o ruskoj književnosti, imam utisak da su sve nategnute izjave i zamerke bile usmerene na nas. Ovo je veoma иudno, jer i mi imamo dovoljno svojih problema. I svako od onih koji su došli ovde ima neku vrstu ogorčenosti prema nama, optužbe da treba da povučemo tenkove. Oиigledno, ne moћemo to da uradimo. Mi smo ljudi koji imaju sopstvene tragedije, sopstvenu tešku istoriju.“
„Ovaj razgovor je ostavio neprijatan utisak na mene“, ogorčeno je izjavio Đorđi Konrad, „da moje kolege iz Sovjetskog Saveza govore o večnosti i istovremeno o beznačajnosti sovjetskog vojnog prisustva. Ovo je laћna pozicija. Ubeđen sam da je vaš opšti stav, vaši moralni ideali, vaša literatura napravljena tako da odražava činjenicu da su nas vaši tenkovi napali, i to vas ne može samo uznemiriti. Da bi se klima u vašoj zemlji promenila, nije dovoljno samo govoriti o potrebi obnove ruske ekonomije. Takođe morate da uzmete u obzir imperijalnu politiku Rusije, i prošlost i sadašnjost.“
Unutrašnja kolonizacija
Danas, 36 godina kasnije, taj razgovor je i dalje relevantan. Štaviše, odjekuje istim rečima i argumentima. Da Rusi nisu u stanju da zaustave tenkove. Da ovo nije njihov rat, već „Putinov rat“. Da su, na kraju svega, i sami žrtve režima, a ne njihovi susedi koji žive pod stalnim granatiranjem.
Savremeni ruski istoričar i kulturolog Aleksandar Etkind skovao je termin „unutrašnja kolonizacija“, smatrajući rusku elitu kolonizatorima i ruskim društvom kao kolonizovanu: „Unutrašnja kolonizacija je dug istorijski proces u kojem je država kolonizovala sopstveni narod unutar svojih granica, istovremeno pomerajući te granice i kolonizujući se spolja.“
Rusija je, po mišljenju Etkinda, za razliku od Britanije ili Španije, trebalo da bude „imperija u obrnutom smeru“, o čemu dokazuju viši nivoi prihoda i obrazovanja među Poljacima, Fincima, Ukrajincima i Jevrejima za razliku od Rusa, nižim porezima na Kavkaskom i Sibiru, i kraćim „ruskim“ životnim vekom za razliku od baltičkih naroda, Jevreja, Ukrajinaca, Tatara i Baškira.
Etkindove kritičare tvrde da se procesi kolonizacije nastavljaju u svim kolonijama čak i kada se granice promene. Kolonija ne postaje metropola, a razlike ne leže u nivou dobrosti ili zdravlja, već u kulturnoj hegemoniji i ekonomskoj eksploataciji. U svakom slučaju, ideja da su Rusi žrtve na paru sa kolonizovanim narodima drži se prilično dobro među ruskom opozicijom.
„To je bekstvo od samood odgovornosti do viktimizacije“, rekao je Margolis. – Značajna grupa ljudi veruje da je to tako, da je Putinov režim kriv za sve i da smo mi njegove žrtve na ravnopravnoj osnovi sa Ukrajincima. Međutim, ovaj ‘komšiluk’ je zabluda, jer je upravo zbog kolonizacije Ukrajine ‘Ruski’ u privilegovanom položaju“. Ekaterina Margolis se priseća razgovora koji je imala o ruskom kolonijalizmu sa italijanskim intelektualcem i piscem koji se složio: „Da, to je strašno, ovaj imperijalizam!“ I na kraju je upitala: „Onda mi reci, Kaća, ima li uopšte ukrajinske literature?“
Ruska kultura i književnost razvile su se zahvaljujući kulturi kolonizovanih društava, a takođe su i samoreferentne, to jest, odnose se na sebe, one su jedina referentna tačka za sebe, pa su tako ograničene na sopstvena uverenja. „Ovo je optika koja vam omogućava da se stalno isključujete iz sfere odgovornosti. Spolja se pokazuje narcisoidnost, dvostruka žrtva i samoreferentni stavovi. Rusi razgovaraju sa Rusima o tome šta su Rusi uradili drugim nacijama“, kaže Margolis.
Kada je Margolis upitana o svom poreklu, stalno čuje komplimente o „velikoj ruskoj kulturi“. „Jednom sam pitala“, priseća se ona, „kada bih rekla da sam Britanka, da li bi svi smatrali da je neophodno da mi kažu koliko vole Bajrona ili Šekspira? Ruska književnost podigla je spomenik sebi i učinila da ga ceo svet pohvali.“
Uklanjanje znakova navoda sa jezika
Margolis vidi nadu u ljude, posebno mlade ljude, koji su shvatili važnost razgovora o dekolonizaciji samih Rusa. „Među onima koji su se prijavili za naš kurs, postoje ljudi koji su spremni da rade na sebi, koji već rade takav posao. Ћele da doрu do kraja ovog problema. Žele da unište tu „belu krhkost“ (Bela krhkost – Knjiga Robina DiAngela o tome zašto je belcima teško da govore o rasizmu – ed.). Ne možemo da stvorimo udobno okruženje za Ruse da pričaju o dekolonizaciji. To ne može biti prijatan i udoban proces. Kao i kod lečenja, moguće je ubediti pacijenta zašto je lečenje neophodno, ali to ne može da se uradi bez njihovog učešća.“
Autorka kursa o dekolonizaciji Rusije nada se da će se njen projekat razvijati. „Svako od nas mora da pronađe svoju oblast odgovornosti i vidi koliko funkcioniše dekolonizacija“, kaže Margolis. – Mislim da su godine ovde važne. Veoma velikom broju predstavnika mlađe generacije Rusa nije potreban autoritet „jakih“. Kod mladih ljudi, ovaj sistemMnogo vrednosti se još uvek formira. To je veoma važan faktor koji čini mlade ljude spremnijim da razgovaraju o tome.“
Mladim Rusima je lakše da pričaju o pravima žena, LGBT ili pokretu BLM, za razliku od starije generacije ruskih disidenata i opozicionara. Za mnoge pripadnike ruske prozapadne inteligencije početkom devedesetih godina, poziv Mihaila Gorbačova da se „pridruži civilizovanim zemljama“ značio je da postane privilegovana zemlja. Zbog toga su se mnogi novi ruski emigrani na Zapadu pridružili borbi protiv „levice“ ili otkazivanje kulture, doživljavajući zapadne javne debate o kolonijalizmu ili pravima manjina kao želju da im se oduzme „bela privilegija“.
Druga strana ove logike je narativ „Ja sam žrtva“, koji mora da se oslobodi odgovornosti. „Kremljski režim progoni sopstveni narod i kulturu istom svirepošću kojom deluje na okupiranim teritorijama Ukrajine. Štaviše, izvođači su isti ljudi. Mučenje u ruskim pritvoreni centrima se ne razlikuje od mučenja u Izjumu“, napisao je ruski kolumnista Aleksandar Goldfarb u septembru 2023.
„Na jeziku ruske javne rasprave mnoge stvari su izgubile smisao, to je pod znacima navoda. Da, to je dobar način da se ironično distancirate od direktnog značenja reči, ali je u jednom trenutku postalo toliko da je zaklonio pravo značenje mnogih stvari, pojačavajući moralni nihilizam. Uklanjanje navodnika za vraćanje značenja debate biće veliki korak napred“, naglašava Margolis.
Margolis sve ovo naziva „љizokolonijalizmom.“ Koncept „šizofašizma“ pojavio se u ruskom novinarstvu pre oko 10 godina, kada su se razvijali neofašistički „ruski marševi“, a u međuvremenu je počeo rat u Ukrajini protiv „fašista“. Margolis ovo vidi kao koren napada na Ukrajinu: u carskom pogledu na svet pod maskom borbe za oslobođenje od diktature. To ujedinjuje Ruse u dijaspori i one koji su ostali kod kuće – glavna funkcija „šizokolonijalizma“ je da opravda kolonijalni poredak. Dvostruki standardi se vraćaju u devetnaesti vek, a zarazili su i one koji su iskreno verovali u humanističke ideale. Međutim, život u represivnoj svesti konstantno ne doprinosi prevazilaženju njihove šizofrenije, već dovodi do kulta abdikacije odgovornosti, naglašavanja sopstvene patnje, ili čak prisvajanja patnje drugih – Ukrajinaca, a pre toga Poljaka, Mađara ili Čeha.
„Gledajući sve, ne zaboravimo na optičare Druge osobe. Hajde da ga poslušamo. Budimo subjekat. Ali hajde da ne oduzmemo pravo da budemo tema drugima“, zaključuje Margolis.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Pomnik wystawiony samej sobi
