Pre 10 godina, 12. aprila 2014. godine, rusko-ukrajinski rat, koji je počeo ilegalnom okupacijom Krima 20. februara 2014. godine, pretvorio se u oružani sukob velikih razmera. Međutim, ni danas nema nestašice stručnjaka i komentatora koji, iako saosećaju sa Ukrajinom i osuđuju rusku agresiju 24. februara 2022. godine, ostaju ambivalentni u svojoj proceni događaja koji su joj prethodili. Možda zbog uticaja ruske propagande, teorijske pristrasnosti, jednostavne naivnosti ili drugih razloga, mnogi strani posmatrači nastavljaju da podvlače oštru crtu između prirode neprijateljstava u Ukrajini pre i posle ovog datuma.
Kako je Rusija isprovocirala istočno ukrajinski „Revolt“
Rat u Donbasu bio je jedna od posledica šire ruske operacije usmerene na uspostavljanje kontrole nad velikim i pretežno ruskim istočnim i južnim delovima Ukrajine. Kremlj je prvobitno nameravao da to uradi uz pomoć najograničnije otvorene oružane borbe. Najpoznatiji element ove uglavnom ne-kinetičke i suštinski prikrivene, ali sveobuhvatno organizovane i preterano vojne operacije bila je aneksija Krima od strane Rusije između 20. februara i 18. marta 2014. godine. Pokušaj kontrole cele teritorije koju ruski imperijalni nacionalisti nazivaju Novorosiya uključivao je niz istovremenih subverzivnih, hibridnih, prikrivenih i mekih akcija. Cilj njih bio je da se potkopa socijalna kohezija, politička stabilnost i efikasno funkcionisanje državnih struktura na istoku i jugu Ukrajine, kao i u inostranstvu.
Među najvažnijim instrumentima ruskog hibridnog rata koji se vodi na teritoriji Ukrajine, naravno, bili su i ruski mediji i ukrajinski mediji koje kontrolišu ruski ili proruski agenti uticaja u Ukrajini. Međutim, uticaj kampanje Moskve da demonizuje Ukrajinu na javno mnjenje u istočnoj Ukrajini ostao je ograničen. Ne samo ruski propagandni kanali, već i strani mediji često su prikazivali proruske demonstracije u Donbasu kao izraz navodnog masovnog javnog osećanja. Međutim, brojne sociološke studije sprovedene u različito vreme odražavaju potpuno drugačiju sliku situacije.
Na primer, u martu 2014. samo trećina stanovništva Regioni Donetsk i Luhansk podržali su odvajanje Donbasa od Ukrajine, dok je 56 odsto ispitanika odbacilo ovu ideju. Mnoge separatističke akcije u istočnim i južnim gradovima Ukrajine nije pokrenulo lokalno stanovništvo, već su bile podsmešljive, usmerene i finansirane iz Moskve.
Kako su ruski militanti doveli do eskalacije rata
Iako su u regionu već u prvim danima aprila 2014. prevladale visoke tenzije, oružani sukobi velikih razmera počeli su tek u drugoj nedelji istog meseca. 12. aprila 2014. godine, neregularne formacije predvođene ruskim militantima i agentima ruskih specijalnih službi zaplenile su administrativne zgrade u Slovjansku i Kramatorsku, regionu Donetsk. Novu fazu konfrontacije karakterisala je upotreba vatrenog oružja i rasprostranjeno prisustvo ruskih državljana. Ova eskalacija označila je početak rata u Donbasu kao oružani pod-sukob unutar većeg rata između Rusije i Ukrajine, koji je počeo ulaskom ruskih trupa na Krim 20. februara 2014. godine i traje do danas. Posle zarobljavanja Slovianska, počela su prva velika neprijateljstva u rusko-ukrajinskom ratu.
Antiukrajinske militante u Sloviansku predvodio je ruski državljanin, pukovnik u penziji, bivši radnik Federalne službe bezbednosti Igor Girkin, koji je koristio pseudonim „Strelkov“. Naoružana grupa od preko 50 militanata, kojom je komandovao, došla je u Ukrajinu preko Rusije sa tada okupiranog Krima, gde je većina njih učestvovala u aneksiji. Girkinova grupa je bila ta koja je odigrala odlučujuću ulogu u pretvaranju regionalnog sukoba u Donbasu u međudržavni rat između Rusije i Ukrajine. U intervjuu Girkin je u novembru 2014. rekao ruskom krajnje desničarskom nedeljniku Zavtra: „Ja sam bio taj koji je povukao obarač. Da naša (naoružana) jedinica nije prešla granicu (od Rusije do Ukrajine), sve bi ispalo onako kako je ispalo u Karkivu i Odesi. (…) Podsticaj ratu, koji traje do danas, dala je naša jedinica. Promešali smo sve karte koje su bile na stolu. Svi oni!“
Kako su vladali takozvani separatisti u Ukrajini
Drugog dana posle događaja u Sloviansk, ili 13. aprila, vršilac dužnosti predsednika Ukrajine Oleksandr Turčinov najavio je početak takozvane antiterorističke operacije (ATO). Odluka ukrajinske vlade da označi operaciju kao antiterorističku operaciju, a ne vojnu – iako su postojali jasni dokazi o ruskoj umešanosti u Sloviansk i Kramatorsk od samog početka – ponekad se tumači kao dokaz domaćeg, a ne međunarodnog sukobaMeđutim, ova odluka je doneta iz pragmatičnih, a ne paradigmatičnih razloga, uglavnom zato što sprečavanje separatizma spada u delokrug ukrajinskog antiterorističkog zakonodavstva, a ne zakona o odbrani. U aprilu 2014. godine, Kijev nije želeo da proglasi vanredno stanje pre predsedničkih izbora, koji su bili zakazani za maj 2014. godine i koji bi u takvoj situaciji morati da budu otkazani.
Nekoliko detaljnih akademskih studija o događajima koji su prethodili izbijanju rata u Donbasu analiziralo je brojne veze između naizgled nezavisnih antiukrajinskih aktera koji deluju u istočnoj Ukrajini i ruskih državnih tela, bilo u Moskvi, Rostov-on-Donu ili Simferopolju. Ruski istoričar rođen u Nemačkoj Nikolaj Mitrokin bio je jedan od prvih poznatih naučnika koji je ukazao na ključnu ulogu ne samo ruskih glumaca već i ruske države u izbijanju navodnog „građanskog rata u Donbasu“ u tekstu pod naslovom „Transnacionalna provokacija“ (Transnacionalni provocatio). Kasnije je japanski politikolog Sanširo Hosaka u svojim tekstovima, na primer, „Ruske političke tehnologije u ratu u Donbasu“ (Ruska politička tehnologija u Ratu u Donbasu), i nemački istraživač Jakob Gauter u svojoj knjizi „Ruska neprimećena invazija“ (Ruska previđena invazija) potvrdio i podržao Mitrokhinove rane zaključke.
Čak i pre pojave detaljnih empirijskih studija o učešću ruske države u sukobu u Donbasu, ovaj faktor je delovao kao najverovatnije objašnjenje za početak rata. Širi politički kontekst vojne eskalacije u Donbasu u proleće 2014. Na kraju sve, ne može biti puka slučajnost da se porast tenzija u regionu i izbijanje rata dogodio u isto vreme kada su regularne ruske trupe okupirale Krim i kada je Rusija ubrzala svoj višestruki hibridni napad na Ukrajinu. Čudan aspekt očiglednog „ustanka“ u Donbasu od samog početka bio je taj što u njemu nisu učestvovale nijedna poznata javna ličnosti, organizacije ili politički lideri iz regiona.
Intervencija ruskih oružanih snaga u Donbasu
I dan danas Rusija oštro poriče da su njene redovne trupe aktivno učestvovale u ratu u Donbasu. I zaista, do kraja avgusta 2014. Međutim, pored ključne uloge redovnih trupa ruske vojske u aneksiji Krima u periodu februar-mart 2014, brojni slučajevi na drugim ukrajinskim teritorijama ukazuju na prisustvo ne samo neformalnih oružanih grupa, već i redovnih formacija ruskih vojnika.
Najpoznatiji slučaj takvog učešća bilo je prisustvo posade samohodnog protivvazdušnog raketnog sistema Buk ruskih vazduhoplovnih snaga u Donbasu. U julu 2014, ova posada je ušla na teritoriju istočne Ukrajine na nekoliko dana i slučajno oborila putnički avion Malezijske aviokompanije MH-17leteo iznad Donbasa sa 298 civila u raciji. U isto vreme kada su manje jedinice ruskih redovnih trupa, poput posade Buka, podržavale proruske militante koji se bore u Donbasu, ruska vojska je počela da puca na ukrajinske vojnike iz inostranstva. U julu 2014. godine, brojni raketni i artiljerijski napadi na ukrajinske položaje sa teritorije Rusije zabeleženi su na fotografijama i video snimcima. Prvo takvo granatiranje odigralo se 11. jula 2014. u blizini sela Zelenopillija u regionu Luhansk. Tada je poginulo 30 ukrajinskih vojnika i graničara. U izveštaju, objavljeno u decembru 2016. OSINT-Bellingcat je opisao rusko granatiranje Ukrajine u najmanje 149 različitih prilika.
Narednog meseca Rusija je konačno pokrenula direktnu invaziju na Ukrajinu. 14. avgusta 2014. godine, veliki konvoj od najmanje dva tuceta oklopnih transportera i druge ruske vojne opreme prešao je rusko-ukrajinsku granicu. Ovo je bila prva masovna invazija regularnog ruskog trupa na Ukrajinu. potvrđeno od strane nezavisnih posmatrača. Do kraja avgusta 2014, do osam redovnih, takozvanih bataljonskih taktičkih grupa (BTG) ruskih oružanih snaga raspoređeno je na teritoriji Ukrajine sa ukupnim brojem više od 6000 pripadnika vojske.
Mnogi političari, novinari, diplomate, pa čak i neki naučnici širom sveta, komentarišući ove događaje, i dalje se pridržavaju propagandnog narativa Kremlja o ratu u Donbasu, koji se dešava poslednjih 10 godina. Zato mediji, politički komentatori, eksperti i druge javne ličnosti moraju da se uvere da dobro razumeju genezu i prirodu ovog rata. Političari, diplomate i drugi zainteresovani za budućnost Ukrajine treba jasno i dosledno daobjavljuju u svojim javnim i nejavnim izjavama da je oružani sukob u Donbasu 2014-2022. bio međudržavni rat između Rusije i Ukrajine, a ne unutrašnji ukrajinski građanski rat.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Wojna w Ukrainie trwa od dekady
