Jedan od glavnih bestselera na ukrajinskom tržištu knjiga prošle godine bila je knjiga „Kolonija“ Maksa Kidruka, prvog toma trilogije „Novo mračno doba“. Njen žanr je definisan kao naučna fantastika, a događaji se odvijaju u 2141. Međutim, pažljivo čitanje sveta sredinom 21. veka evocira ponovljeno osećanje deža vua: problemi koje opisuje Kidruk, uprkos određenoj razlici u pejzažu, veoma su slični trenutnim. I oni koji su svet doveli na ivicu katastrofe pre skoro jednog veka – populizam, kriza etabliranih institucija i moralnih vrednosti, svesno ili nesvesno prepuštanje zlu, i tako dalje. Pojedinačni naleti optimizma – kao što je dugo očekivano i iscrpljeno izdvajanje finansijske i vojne pomoći Ukrajini od strane američkih zakonodavaca – ne bi trebalo da pokrivaju širu, prilično sumornu sliku.
Svet, barem njegov najrazvijeniji i najdeglasniji deo, danas stoji na zbunjenoj raskrsnici. Raskrsnica koju je uslovni Zapad pronašao gde je čekao direktan autobahn ka „svetloj budućnosti“ „kraja istorije“. Već godinama Sjedinjene Države i Evropa su žrtve sopstvenog preteranog optimizma proizvedenog pobedom u Hladnom ratu i kolapsom komunizma. Iako je i sam Frensis Fukujama odavno napustio svoju ozloglašenu tezu, mnogi državnici i obični građani i dalje veruju u iluziju.
Napadi od 11. septembra 2001. i mnogi drugi teroristički napadi, politika Kine, Severne Koreje, Irana ili Rusije imali su za cilj podrivanje postojećeg međunarodnog poretka, i, na kraju, ruske agresije na Ukrajinu – sve to svedoči uzaludnosti nade za svetsku pobedu demokratije, slobodnog tržišta i povezanih pojava. Naprotiv, sile i uticaji onoga što je Džordž Buš nazvao „osom zla“ samo rastu, praveći pustoš širom sveta.
To je stvorilo neizvesnost i konfuziju na Zapadu – kada „Titanik“ optimizma iznova i iznova pogađa ledene bregove stvarnosti. Kao i tridesetih godina prošlog veka, Zapad smatra da je bolje pregovarati sa diktatorima nego im se odupreti. To „umirivanje“ će pomoći da svet ostane u granicama normale i spreči katastrofu. Nepotrebno je reći da se završilo pre više od 80 godina.
Jedan od današnjih fundamentalnih problema je strah od prihvatanja veoma staromodne, „neprogresivne“ ideje da zlo postoji u svetu. Ne samo polu-tonovi, ne samo post-istina, gde su svi u pravu i svi treba da budu shvaćeni. A politički režimi, društva i specifične ličnosti koje nastoje da unište i ubiju – i sve zapadne postmoderne igre igraju samo u njihove ruke. Prvi korak da se uspešno oduprete zlu je da ga nazovete pravim imenom, a ne da se plašite neprijatnih istina. Evropa je prekasno shvatila da su, za svo njeno umirivanje, Hitler i nacisti oličenje zla. Što se tiče komunističke vrste totalitarizma, ne žele svi da razumeju ovo do danas.
Jedan od neželjenih efekata fatalnog optimizma devedesetih i početka dvesta godina prošlog veka, a jedan od razloga česte nesposobnosti da se suočite sa aktuelnim izazovima, jeste verovanje da je prošlo vreme za takozvane „velike ideje“. Da u globalizovanom i multikulturalnom svetu 21. veka nema mesta atavizmama poput nacionalizma, nacije-države, velikih istorijskih narativa – da ne govorimo o drugima. Ukrajinci su svakodnevno ubeđeni iz sopstvenog iskustva da to nije slučaj. Da kada se suočite licem u lice sa zlom, svi lepi progresivni koncepti gube svoj šarm i sijaju, ustućući mesto takvim „nepokolebljivim“ konceptima kao što su nacija, patriotizam i Otadžbina.
Tridesete su takođe bile vreme opadanja vodećih ideja liberalizma i demokratije na Zapadu, kada su političke i ekonomske poteškoće dovele mnoge u iskušenje da uzmu put komunizma, nacizma ili fašizma, koji su nudili jednostavna rešenja za složene probleme i lepu alternativnu budućnost. U ovom slučaju, odstupanje od tradicionalnih principa pretvorilo se u katastrofu. U 21. veku još uvek postoji šansa da se ne zastrani i izbegne nova, a na neki način tako poznata, tragedija. Štaviše, rasizam, islamski fundamentalizam režima ajatolaha, ili komunistički ekspanzionizam Kine i Severne Koreje ne prikazuju baš paradisiakalne slike. Potrebno je samo da se usudite da ih nazovete po njihovoj stvarnoj suštini – zlu, a ne o alternativnoj tački gledišta koja se mora poštovati.
Drugi problem sadašnjih vremena, nastalih iz konfuzije i neizvesnosti, jeste verovanje da će se nekim čudesnim sredstvima situacija promeniti na bolje. Ili da će uključivanje Kine u globalnu tržišnu ekonomiju imati pozitivan uticaj na njen politički režim, ili da će zamena Putina nekim liberalnim opozicionistom (posle Navaljne smrti, teško naći čak i uslovnu cifru za tu potpuno nerealnu ulogu) promeniti rusku državu i društvo na bolje. U ukrajinskom slučaju, mi se bavimo verovanjem u Deus ex machina – da trenutno postoji neka božanska moć u obliku ili SAD, koja će se konačno probuditi iz svog dremeža, ili u obliku specifičnog F-16 Ili ATACMS doći će da ga spasu i da se posale sa lošim momcima. Realnost je da samo održiva borba i moralna i fizička hrabrost mogu da obećaju uspeh.
Bolno poznata priča iz prošlosti je propadanje međunarodnih institucija osmišljenih da održe red u svetu. Mnogo je primera neefikasnosti, licemerja i besmislenosti svih UN, OEBS-a i drugih PSSE i Međunarodnih crvenih krstova, gde deklarisane vrednosti imaju sve manje veze sa praksom. Sudbina međuratne Lige nacija, prethodnice Ujedinjenih nacija, bila je slična. Lišena autoriteta, stvarne poluge moći, a često i želje, Liga je bila potpuno nesposobna da „obuzda“ Nemačku, Japan ili Italiju na vreme i spreči približavanje Drugog svetskog rata. To ne znači da međunarodne organizacije to ne moraju. Međutim, bez značajnih reformi, uključujući lišavanje Rusije i Kine mesta u Savetu bezbednosti UN, celokupan sadašnji sistem ostaće nefunkcionalan.
Sve ovo ne znači da trenutni alarmantni i iskreno opasni trendovi moraju nužno da se završe novom globalnom katastrofom. Mogu, ali ne moraju. Da biste sprečili da se to desi, morate da znate i razumete prošlost. Očigledno, nijedna dve situacije nisu iste. Ali sličnosti ipak postoje, i odbaciti ih bila bi manifestacija kratkovidosti, arogancije i ponosa. Istorija uči samo one koji su spremni da prihvate njene lekcije.
Može se pisati iznova i iznova o svetloj budućnosti čovečanstva, o trijumfima Prosvetiteljstva i Homo Deus – božanstven čovek. Takve knjige čak imaju značajan tiraž i čine svoje autore superzvezdama. Ali snovi o boljoj budućnosti čovečanstva ne bi trebalo da kriju veoma važnu istinu. Da je ljudska priroda, uprkos svim naučnim i tehnološkim kretanjima, generalno nepromenjena. To je i dobro i zlo. A ovo drugo nije nestalo iz našeg sveta, bez obzira koliko se ubeđivali u to. Priznanje da je ovo prvi korak ka izbegavanju katastrofe. Opiranje zlu, umesto da pokušate da ga umirite ili razumete, je sledeći korak. Treći je da se setimo šta se inače dešava. A onda postoji šansa da će novo Mračno doba, novi „sumrak Evrope“, ostati samo preteći oblaci oluje, ovaj epicentar će ovog puta proći pored nas.
