„Kada se geopolitička situacija promeni i rat postane stvar prošlosti, mislim da ćemo pod Lukašenkom ili posle njega videti obnovu veće slobode manevra za Belorusiju“, kaže nezavisni beloruski politikolog Artem Šraibman u intervjuu Paulini Sigen za publikaciju Nowa Europa Wschodnia. Sagovornik govori o rastućim nesuglasicama između beloruske dijaspore i Beloruskinja u zemlji, promenama u beloruskoj političkoj sistemu, nivou zavisnosti Lukašenkovog režima prema Kremlju i položaju Belorusije u potencijalnom sukobu Rusije i NATO-a.
– Govorimo o vremenu kada Belorusi slave Dan slobode – ove godine se obeležava 106 godina od proglašenja Beloruske Narodne Republike. Međutim, ovaj praznik se trenutno može proslaviti samo u inostranstvu. Mnogi građani Belorusije koji su spremni da svesno učestvuju u procesu demokratskih promena u zemlji su u prisilnoj emigraciji, kao i politički lideri pokreta 2020. Ali vreme leti, a ljudi u Belorusiji žive svoje živote. Da li se može desiti da dnevni red beloruskih snaga u inostranstvu počne da se razlikuje od dnevnog reda onih koji su ostali u zemlji?
Čini mi se da je ono što opisujete kao određeni rizik koji može da se pojavi u budućnosti zapravo nešto što se već dogodilo. Beloruske političke snage u egzilu nemaju alate i metode političkog uticaja na situaciju unutar zemlje. Stoga to nije problem narednih dana, već problem koji imamo već godinu ili čak dve. Dnevni red ovih snaga odavno nije na mestu u svakodnevnom životu većine Beloruskinja. Međutim, u Belorusiji postoji, uvek je bilo i definitivno će biti neka vrsta rigidnog jezgra ljudi za koje je ovaj demokratski i nacionalni program važan. Bez obzira šta politička emigracija uradi, ovi ljudi će uvek slaviti Dan slobode, negovati sećanje na Belorusku Narodnu Republiku, i poštovati belo-crveno-belu zastavu. To nije veжina druљtva, ti ljudi nikada nisu bili veжina. Protesti 2020. godine, kako bi bili istinski širom zemlje i imali podršku većine građana, otišli su dalje od ovog ideološkog tabora. U tom smislu, činjenica da je danas većina ljudi potpuno napustila ovu politiku, ova agenda zbog represije, apatije, nedostatka vere u pobedu, prirodan je proces. A činjenica da demokratske snage među emigrantima nemaju mnogo prilika, a u nedostatku unutrašnje političke dinamike u zemlji, ne mogu da dopru do onih apolitičnih ljudi koji se ne pridržavaju opozicionog kalendara i važnih datuma opozicionog kalendara, jeste norma. I teško mi je da zamislim da bi moglo biti drugačije. Tako da opozicija u egzilu ostaje važan faktor u unutrašnjoj politici zemlje dugi niz godina. Većina ljudi jednostavno ne vidi svrhu stalnog obraćanja pažnje na ono što rade beloruski političari u egzilu ako se ne osećaju snažno ideološki motivisano. U Belorusiji neki ljudi tako misle, ali ne i većina. Stoga se apsolutno slažem sa vama da su realnost ovde i realnost tamo neizbežno u sukobu.
– Redovno učimo o daljim manifestacijama represije u Belorusiji, zapravo, o njihovoj kontinuiranoj prirodi. To mogu biti hapšenja na granici ljudi koji se vraćaju iz emigracije ili samo žele da posete zemlju, kao i pretresi službi u gradovima u kojima se ljudi masovno hapse zbog nekih neodređenih prekršaja. Pored toga, tu je i tragična situacija političkih zatvorenika. Nemamo nikakvih informacija o nekima od njih, ali, nažalost, s vremena na vreme čujemo vesti o smrti ljudi osuđenih iz političkih razloga u beloruski zatvorima. Režim nastavlja da progoni i kažnjava ljude zbog učešća u protestima 2020. i 2021. godine. Međutim, ljudi koji su učestvovali u njima, posle brutalnog gušenja protesta, više ne predstavljaju pretnju režimu. Uprkos tome, teror vlada Belorusijom. Koja je svrha nastavka tako izuzetno represivne politike režima?
– Slažem se da je ovo pokušaj kažnjavanja ljudi koji su učestvovali u protestima ili su na drugi način postupili nelojalno u 2020-2021. Ova represija se ne zasniva na pretnjama, već na osveti. Režim smatra da svi treba da odgovaraju i za najmanje učešće u tom pokretu, da svi treba da budu kažnjeni. Ali, pored toga, postoji i određena unutrašnja dinamika represivnog aparata, koji mora biti aktivan i pokazati da deluje. U Belorusiji su stvorene čitave jedinice koje se bave isključivo političkom represijom, što bi trebalo da pokaže efektivnost. Činjenica da su svi najaktivniji ljudi i vođe protesta kažnjeni, proterani u inostranstvo ili zatvoreni ne znači da šrafovi mogu da se odvrnu. Stoga, oni traže nove žrtve onoga što s pravom nazivate terorom. Posle kažnjavanja svih onih koji su direktno protestovali, dolaze po porodicu i rođake. Ako u zemlji više nema antirekonomskih blogera, oni žure na one koji tada nisu podržavali proteste, ali takođe nisu glasno podržali vlast. I režim misli da je trebalo to da urade. Represija se razvija po sopstvenoj unutrašnjoj logici i nije uvek rezultat toga što je Lukašenka naredio da se neko uhapsi. To je samo novi modus operandi, novo stanje ovog moda. Ako ne postoji jasan poredak odozgo da se zaustavi ova mašina, uvek će postojati nove društvene grupe koje će biti potisnute. Više nije pitanje zatvaranja ljudi koji bi mogli da zbace režim. Ne, to je samo mašina koja radi, i kao mašina, ne razmišlja o značenju svog rada.
– Imam utisak da postoji takvo ubeđenje – ili možda nije čak ni osuda, već osećaj – da se ništa ne dešava u političkoj sferi u Belorusiji, jer se pod takvim režimom ništa ne može dogoditi. Mediji su potpuno ignorisali parlamentarne izbore u februaru ove godine, očigledno verujući da oni ništa ne znače i da ništa ne menjaju. Ali čak i da je to slučaj, možda možemo da naučimo nešto zanimljivo sa ovih izbora o trenutnom stanju političkog sistema u Belorusiji?
– Izbori su uvek interesantan pokazatelj stanja beloruskog režima i njegovih prioriteta. Njihovim primerom bili smo ubeđeni da je prioritet sterilitet političkog polja. Režim je odlučio da ne eksperimentiše čak ni sa dekorativnim elementima koji će biti shvaćeni kao manifestacija pluralizma. Predizborna kampanja sprovedena je u potpunosti po sovjetskim ili kineskim modelima, a nije bilo mesta nekontrolisanim kritikama. Jednostavno nije bilo kandidata koji bi nekako kritikovali vlast, čak ni u nekim mundanim sitnicama. Ovo je najvaћnije poletanje sa рusaka na ovim izborima. Naravno, nije bilo mehanizama posmatranja, nije bilo poštenog brojanja glasova, kao ni izbornih aktivnosti koje bi izašli na ulice. Beloruski parlament je vanbračno telo, ali je i dalje zanimljivo videti ko je imenovan za njega. U aktuelnom parlamentu ima više propagandista nego ranije. Vlada, po svemu sudeći, želi da parlament više komunicira sa javnošću, da bude gušći nego u prethodnim uslovima. Ili jednostavno aktivniji na polju propagande u odbrani interesa vlasti. Ili je bio aktivniji u odbrani interesa vlasti u svojoj propagandi. Parlament je do sada bio potpuno nevidljiv, pa ćemo videti da li će ova promena uspeti.
Još jedan interesantan aspekt ovih izbora je da stranka Belaja Rus nije osvojila većinu u beloruskoj skupštini. Ona je osvojila 50 od 110 mesta – daleko više od ostalih stranaka režima, ali i dalje ne većinu. To pokazuje da Lukašenka i dalje ne veruje toj sili, jer, na primer, Putin veruje Jedinstvenoj Rusiji. Lukašenka nije spreman da od bilo koje stranke napravi stub svoje moći, čak nije ni spreman da bilo kojoj stranci da vodeću ulogu na ovom kastriranom stranačkom polju. A Belaja Rus je, naravno, računao na još mesta.
– Belaja Rus je nastala još 2007. godine i dugi niz godina je bila nešto kao masovno druženje sa skoro 200.000 članova koji su podržavali Lukašenkov režim. Pre godinu dana se pretvorila u političku stranku. Zašto je Lukašenku potreban?
– Mislim da Lukašenku to zaista nije potrebno. Pre izbora odlučio je da očisti stranačko polje i uništi sve opozicione stranke, čak i neke dekorativne provladine. Navodno, odlučio je da je neophodno da se ova praznina popuni nečim, da je nemoguće ostaviti tri jedva funkcionalne, gotovo fiktivne stranke. Tako je ideja o novoj stranci vlasti nastala po ruskom modelu, kako bi parlament imao jasnu upravnu snagu, jasnog lidera. Istovremeno, Lukašenko se trudi da belaju Rusu ne pridaje preveliki značaj, kako se ne bi osećao autonomno i moćno. Želi da održi subjektivnost vlasti u svojoj administraciji. Zbog toga je Belaja Rus dobio dominantnu ulogu u parlamentu, ali bez apsolutne većine. Mislim da bi ovo mogla da bude sledeća faza ako stranka ne stvara probleme. Lukašenka će posmatrati kako ovaj sistem funkcioniše i možda preduzeti sledeći korak, ali ovo je suviše udaljena tema za nagađanje sada.
– To jest, Lukašenka stvara „Belaja Rusa“ kao stranku i potencijalnu političku snagu, iako to ne želi?
– Činjenica da Lukašenku još uvek nije potrebna ova stranka dokaz je činjenice da još uvek nije transformisao izborni sistem. Još uvek imamo većinsko glasanje, a ne proporcionalno glasanje, kao u Rusiji ili Poljskoj, na primer. U autoritarnom sistemu, on je zadržao većinsko glasanje, kada birači glasaju za određene ljude, a ne za liste. Mnogi u beloruskoj eliti bili su za to da se glasa za stranačke liste ili mešoviti sistem, ali Lukašenko nije krenuo na to. On još uvek nije spreman za potpunu transformaciju svog režima u partijsku državu kao što je Sovjetski Savez ili, na primer, Kinu ili Severnu Koreju. Postoje i vladajuće stranke u Kazahstanu i Turkmenistanu, ali ne i u Belorusiji. Lukašenko ne veruje da mu je potreban taj mehanizam upravljanja, ali je prve korake u tom pravcu preduzeo pretvarajući Belaja Rusa u stranku. Mislim da je to zato što Lukašenka razume potrebu da se budućoj vladi obezbede određene institucije koje podržavaju kako svi aspekti državnog upravljanja ne bi bili fokusirani na jednu osobu. Ovo je Lukašenkova strategija da smanji rizike po sistem ako se ispostavi da osoba koja dođe na vlast posle njega neće da se nosi sa tim. Stoga se suočavamo sa veoma sporim, moglo bi se čak reći, tempom razvoja kolektivnih institucija nalik puževima. Ali nisam siguran da li će Lukašenka biti u stanju da završi ovaj proces tokom svog života, jer je jasno da je veoma oprezan u vezi ovoga.
– Druga tema koja je postala prilično popularna je verovanje da je Belorusija izgubila svaku subjektivnost. Opšte je prihvaćeno da Lukašenko nema manevre, da je poslušni vazal Putina i saučesnik u njegovim zločinima. Sami Belorusi često kažu da je njihova zemlja pod ruskom okupacijom. Kako ocenjujete beloruski suverenitet? Može li se išta promeniti po ovom pitanju kratkoročno i dugoročno?
– Možemo dugo da pričamo o beloruskoj autonomiji, kao što bih više voleo da kažem u takvim terminima. Naravno, Lukašenkova autonomija je znatno smanjena poslednjih godina, a taj proces još uvek traje. Njene karakteristike su razmeštanje nuklearnog oružja u Belorusiji, učešće zemlje u ratu protiv Ukrajine, preorijentacija svih izvoznih logistika u Rusiju i rusko apsorpcija beloruskog informativnog polja. Sve ovo značajno sužava teren za manevar. Čak i kada bi Lukašenko jednog dana iznenada ustao na drugu stranu i odlučio da izjednači odnose sa Zapadom, sve veze koje su uspostavljene poslednjih godina zapravo bi ga sprečile u tome. Moskva danas ima mnogo alata da saseče u korenu bilo kakvo kretanje Belorusije ka zapadu. Ne radi se samo o vojnom prisustvu. Ekonomija koja još više povezuje Belorusiju sa Rusijom mogla bi se pokazati kao kohezivnije. Ovo poslednje je jedini logistički prozor u svet beloruske trgovine. Jasno vidimo da se beloruska autonomija smanjuje, ali istovremeno, zemlja formalno i donekle zapravo zadržava svoj suverenitet. Ta proporcija može da se promeni u različitim političkim okolnostima, na primer, tokom krize u Rusiji.
Mnogi ustupci koje je Lukašenko napravio Rusiji nisu neopozivi. Svi ti savezi – bilo da se radi o uniji država ili CSTO – nisu večni. Primer Jermenije sada to dobro pokazuje. Kada se promeni geopolitička situacija, kada se situacija u regionu promeni, kada rat postane stvar prošlosti, mislim da ćemo pod Lukašenkom ili posle Lukašenke videti obnovu veće slobode manevra za Belorusiju. Možda neće biti iznenada, možda će to biti postepen proces, ali mislim da će biti. Uprkos Lukašenku, još uvek nije bilo opasnih, neraskidivih veza sa Rusijom koje će trajati večno, jače od, na primer, onih koje su tokom komunizma vezale Poljsku za Sovjetski Savez. SSSR je oslabio, a Poljska, kao i GDR, Čehoslovačka, Rumunija i Mađarska, brzo su postale nezavisne. Belorusija je danas u sličnoj situaciji. To je satelitska zemlja koja je sačuvala formalni suverenitet i svoje atribute, kao i očuvano javno mnjenje odvojeno od ruske, svest javnosti o njenim nacionalnim interesima, koja u osnovi razlikuje Beloruse od Rusa. Verujem da je sve to osnova na kojoj se dugoročno može povratiti pun suverenitet i autonomija. Ali to жe se desiti u buduжnosti, ne sutra.
– Ovo pitanje suvereniteta sposobnosti Belorusije i Lukašenka da manevrišemo je prilično važno za nas, jer ukazuje na moguću eskalaciju rata, koji bi mogao da eskalira u sukob Između Rusije i NATO. Međutim, pošto se beloruska vojska nije pridružila ruskoj invaziji na Ukrajinu, Lukašenka, uprkos svojoj agresivnoj retorici, nije željan borbe sa susedima severnoatlantske alijanse?
–Slaћete. Ne mislim da je Lukašenka zainteresovana da učestvuje u bilo kakvim vojnim provokacijama ili direktnoj agresiji na zemlje NATO-a. Lukašenka je veoma sličan Putinu u svom antizapadom pogledu na svet, s tim u vezi on je osoba sa potpuno sovjetskim mentalitetom. Međutim, ono što ga razlikuje od Putina je to što ne želi da umre za „ruski svet“. On nije ruski imperijalista, za njega rat za širenje Ruske imperije nije njegov rat. Imajući u vidu da je Belorusija pogranična država, a u slučaju potpunog rata između Rusije i NATO-a, vojni objekti, i ne samo vojska, verovatno će biti locirani u Belorusiji, oni će uopšte biti uništeni. Stoga će se Lukašenko odupreti umešanosti u takve provokacije što je duže moguće. Ne znam koliko ovo može da traje, ali sada ne vidimo da Putin vrši pritisak na njega da beloruska vojska uđe u rat. Ako bi Kremlj izvršio takav pritisak, očekujem da se Lukašenka odupre, ali ne znam koliko može da odoli. To su prilično nepredvidiva pitanja, a Putin ima priliku da konačno slomi ovaj otpor. Ali sam Lukašenka ne zanima rat na njegovoj teritoriji ili blizu njega, tako da mislim da su interesi Putina i LuaKašenka zaista može da se raziđe u nekom trenutku.
– Međutim, Lukašenko je pristao na razmeštanje nuklearnog oružja na teritoriji Belorusije. Kako to menja situaciju u Belorusiji u smislu potencijalnog rata?
„U tom kontekstu, taj rizik se značajno povećava. Siguran sam da sve zapadne obaveštajne službe znaju gde se to oružje nalazi, njihovi nosači su sakriveni, na primer, Iskanders i bombarderi. U slučaju nuklearne eskalacije, te lokacije biće usmerene na preventivne ili ne nužno preventivne nato napade. Nato-u i Sjedinjenim Državama će biti mnogo lakše da pogode Belorusiju nego Rusiju jer je to drugačiji nivo eskalacije. Direktan udar na rusku teritoriju bila bi objava rata Rusiji. Udar na teritoriju Belorusije je, na neki način, zaustavljanje na mestu koje omogućava Rusiji da se povuče. Zato što se napad na Belorusiju razlikuje od napada na bilo koji ruski grad ili vojnu bazu u Rusiji. Nažalost, u tom kontekstu, sa ruskim nuklearnim oružjem i ruskom vojnom opremom u svojim bazama, Belorusija postaje jedna velika meta koja se može videti izdaleka. U svakom scenariju vojne konfrontacije između Rusije i NATO-a, Belorusija će biti na udaru kritika. Lukašenka je svestan toga.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Łukaszenka nie chce wojny z NATO
