Ukrajina je 30. septembra 2022. podnela zahtev za pridruživanje Severnoatlantskoj organizaciji sporazuma (NATO) na ubrzan način. Ovaj događaj je bio logičan zaključak čitave ere. Era koja kasni najmanje 12 godina.
U aprilu 2008. Na tom samitu Ukrajina i Gruzija trebalo je da dobiju Plan za članstvo u Alijansi. Tadašnji lideri države – predsednik Viktor Juščenko, predsednik Verkhovne Rada Arsenij Jatsenijuk, premijerka Julija Timošenko – potpisali su zvanično pismo potčinjavanja.
Međutim, Ukrajina nije dobila MAP. S jedne strane, nije ga dobila zbog stava tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel. Na koji je, sa svoje strane, vršio pritisak ruski predsednik Vladimir Putin, koji je godinu dana ranije, u svom govoru u Minhenu, zapravo najavio plan za obnovu Sovjetskog Saveza 2.0 i njegove posleratne sfere uticaja. Ali to je bio samo jedan faktor.
Druga se odnosila na samu Ukrajinu. Većina domaćeg društva otvoreno se protivila pridruživanju Alijansi. Naravno, to se desilo sa razlogom, ali uz aktivno propagandno učešće ruskih i lokalnih proruih snaga. Na jugu i istoku političari (koji su vrlo često bili i u vlasništvu velikih preduzeća) zastrašili su biračko telo (koje je radilo u tim preduzećima) činjenicom da bi pridruživanje Severnoatlantskoj alijansi rezultiralo, najtim, učešćem Ukrajinaca u ratovima koje vode zemlje NATO – posebno, nagovestili su američke operacije u Iraku i Avganistanu. A drugo, ljudi su se plašili da će američki biznis doći u Ukrajinu i uništiti sva preduzeća, ostavljajući svoje zaposlene bez posla.
Kao što sada znamo (a neki Ukrajinci su to razumeli i tada), sve je ispalo upravo suprotno – Rusi su bili ti koji su uništili preduzeća. I ne samo sada, tokom rata, već i u potpuno mirnim vremenima, kao što je to bilo u Zaporizhia, gde su kupovali i jednostavno zatvarali, pretvarajući se u prazno mesto, jednu od ključnih ukrajinskih elektrana, Aluminijumsku fabriku Zaporizhya. A sada, čak i u Zaporizhiji, većina stanovništva nije protiv ulaska u NATO.
A onda, sredinom dvelouja, Ukrajinci su se protivili evroatlantskoj integraciji svoje zemlje. Tako je 2006. čak 64,5 odsto Ukrajinaca bilo protiv ulaska u NATO. Čak i na tradicionalno proevropskom Zapadu, rezultat je bio 38:32 u korist onih koji nisu podržali pridruživanje Alijansi. Šta da kažemo, kada je čak i među pristalicama dve glavne političke snage Narandžaste revolucije – Naše Ukrajine i Bloka Julije Timošenko – 40 odsto bilo protiv NATO- a.
2006. je bila najgora godina u smislu podrške evroatlantskoj integraciji – samo 15,5 odsto Ukrajinaca podržalo je takvu ideju. Zbog toga bi Angela Merkel sa dobrom savešću mogla da okrene razlog svog lobiranja za Putinovu poziciju nedostatku podrške naroda u Ukrajini.
Godine 2008, posle ruskog napada na Gruziju, kada Rusi nisu priznati kao agresori čak ni u BYuT (tada vladajuća stranka), situacija se nije promenila u načelu. Iako se broj protivnika NATO-a u društvu smanjio na 53 odsto, samo 20 odsto su pristalice pridruživanja. I posle četiri godine vladavine Viktora Janukoviča, krajem 2013. godine, rezultati su ponovo bili katastrofalni – 18 odsto u korist, 67 odsto (skoro rekord) protiv.
Naravno, ruska aneksija Krima i rat u Donbasu su promenili situaciju. U martu 2014. indikatori su i dalje bili protiv NATO – 43:34, u aprilu su bili skoro jednaki – 40:38, a u novembru, posle ruske invazije na Donbas redovnih trupa i Ilovaiskovog kazana, 51 odsto Ukrajinaca podržalo je ulazak u NATO. Po prvi put, većina stanovništva naše zemlje želela je da vidi „nuklearni kišobran“ Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske iznad njih.
Od tada, čak i u najgorim scenarijima (velika medijska agitacija protiv tadašnjeg aktuelnog predsednika Porošenka, koji je podržavao evroatlantske integracije; pobeda Volodimira Zelenskog, sa kojim su na vlast došli i skeptici iz NATO-a), procenat onih koji su bili protiv pristupanja Ukrajine Alijansi nikada nije premašio 40 odsto.
Sredinom februara 2022. godine 62 odsto ukrajinskih državljana bilo je za ulazak u NATO tokom istraživanja javnog mnjenja, samo 30 odsto je bilo protiv. A u julu iste godine rezultat je bio više nego impresivan – 85:8. Razlog je, naravno, bila invazija punih razmera i njene prve posledice. Iako je još u martu došlo do blagog nazadovanja – više vezanog za proces pregovora između Ukrajine i Rusije, tokom kojeg su predsednici Kabineta predsednika rekli da Ukrajini nije potrebno članstvo u NATO- u, već neke mitske bezbednosne garancije pojedinih zemalja.
Međutim, pregovori su se, kao što znamo, završili uzalud, tako da se nivo podrške evroatlantskom kursu Ukrajine ponovo povećao. Štaviše, Ukrajinci su konačno počeli da govore o činjenici da bi ulazak u vojnu Severnoatlantsku alijansu, a ne političku Evropsku uniju, trebalo da bude primarna stvar.
Kao što vidite, deceniju i po kasnije, Ukrajina i Ukrajinci su imali prosvetljenje – platili su strašnu cenu za ovo bogojavljenje. Međutim, ne treba da zaboravimo da je Juščenko 2008.
Ova priča, priča o preobraćanje Ukrajinaca na ideju o potrebi za članstvom u NATO- u, trebalo bi da bude dobra lekcija za budućnost. Lekcija koja nam govori da ćemo ipak doći do korektnog i logičnog zaključka – ali, nažalost, na dva načina. Ili kratka i efektivna (kao baltičke države, koje su se pridružile Alijansi 2004. Izgubio je decenije i desetine hiljada života.
Uzgred, desilo se samo da je na Istoku i Jugu, koji su najviše patili od ruske agresije i 2014. i 2022. godine, procenat protivnika pristupanja Ukrajine NATO-u uvek bio najveći. I, shodno tome, među poginulima u Marijupolju i Izjumu, u regionu Kerson i Zaporizhia, ovaj procenat je takođe bio prilično visok. Zato su ljudi platili svoju nespremnost da misle, zbog spremnosti da veruju proruski manipulatorima – sopstvenim životima. To je neљto љto nikada ne smemo da zaboravimo. Da će se svaki korak koji preduzmemo, svaka odluka koju donesemo, svaka pozicija koju zauzmemo pre ili kasnije pretvoriti u probleme za nas same.
