U noći između petka, 19. aprila, Izrael jeste naišao na odmazdu na teritoriji Irana. Izraelski vazdušni napad je očekivano bio malih razmera, što je omogućilo zvaničnom Teheranu da uopšte demantuje informacije o raketnom napadu i tvrdi da je bilo samo nekoliko bespilotnih letelica koje je iranska protivmovodna odbrana uspešno oborila. Iako vojni eksperti tvrde da su se eksplozije dogodile u blizini osme baze „Šekari“ iranskog vazduhoplovstva, koja se nalazi u blizini međunarodnog aerodroma grada Isfahan.
Tako da za sada možemo reći da su strane razmenile šamare koji još uvek ne bi trebalo da dovedu do ozbiljnijih neprijateljstava. Međutim, u svakom slučaju, Bliski istok ponovo postaje sve žarište na planeti, gde u svakom trenutku može da iz izostaje regionalni oružani sukob velikih razmera, koji će imati sve šanse da eskalira u mnogo globalniju konfrontaciju.
Srećom, do sada su strane (Izrael i Iran) pokazale relativnu uzdržanost i zdrav razum. Međutim, i pored toga, sada se ne postavlja pitanje da li mir može da se obnovi u regionu, nego dokle će ići spirala eskalacije.
Pandorina kutija je, kao što znate, otvorena 7. oktobra prošle godine, kada je Hamas pokrenuo napad bez presedana u svojim razmerama, drsku i brutalnost na izraelska naselja u blizini pojasa Gaze. Brutalno ubistvo više od 1.200 Izraelaca od strane militanata Hamasa i zarobljavanje oko dve stotine ljudi nije moglo da izazove snažan vojni odgovor Izraela. Ovako je počela spirala nasilja.
Još jedna eskalacija konfrontacije izazvana je izraelskim udarom na iranski konzulat u Siriji 1. aprila, od čega su ubijeni visoki oficiri Korpusa Islamske revolucionarne garde (IRGC). Teheran zauzvrat nije mogao a da ne odgovori. Osvetnički napad Irana bio je prilično snažan. I što je najvažnije, po prvi put, izvršen je napad na Izrael sa same teritorije Irana. Teheran je prethodno u tu svrhu koristio svoje proksije iz drugih zemalja, uglavnom militanata Hezbolaha u Libanu.
Tako je, u noći 14. aprila, Iran napao izraelsku teritoriju sa oko 170 bespilotnih letelica, 30 krstarećih raketa i 120 balističkih raketa. To je znači da su razmere napada do sada nezabeležene i veće od bilo kog ruskog vazdušnog napada na Ukrajinu. Naravno, iranska vojska je proučavala taktiku ruskih vazdušnih napada na ukrajinske gradove. Štaviše, iranski šahovske bespilotne letelice masovno su korišćene na oba mesta (Rusi su ih preimenovali samo u Geran).
Kao i u rusko-ukrajinskoj konfrontaciji, spore iranske bespilotne letelice lansirane su unapred, uz očekivanje da će stići u izraelsku zonu protivraketne odbrane otprilike u isto vreme kada i krstareće i balističke rakete. Rusi su više puta koristili sličan pristup protiv Ukrajine. Cilj je da sporije kamikaza bespilotne letelice i krstareće rakete odvrate pažnju i iscrpe ukrajinske sisteme protivraketne odbrane i tako omoguće balističkim raketama, koje je mnogo teže oboriti, da nesmetano pogađaju odabrane ciljeve.
Teško je nedvosmisleno reći da li su Iranci zaista učinili sve kako ne bi naneli značajne gubitke Izraelu i ne bi ih isprovocirali na još razorniji odgovor. Da li je Teheran očekivao da će mnogo veći procenat balističkih raketa pogoditi njihove ciljeve? Na kraju svega, iz nekog razloga su usvojili rusku taktiku, onda su se možda nadali većem efektu. Ispostavilo se da je izraelski sistem protivraketne odbrane mnogo efikasniji nego što su očekivali.
A izraelski sistem zaštite od vazdušnih napada je zaista izuzetno efikasan, neuporedivo efikasniji od ukrajinskog. Sastoji se od tri nivoa. Najniža od njih je legendarna Gvozdena kupola. Sledeći sloj protivraketne odbrane je Davidov Sling, koji štiti od pretnji kratkog i srednjeg dometa. Slede „Strela 2“ i „Strela 3“ – sistemi koji štite od balističkih raketa.
Teheran je takođe verovatno prevideo intervenciju vazdušnih snaga saveznika SAD, Britanije i Jordana, koje su presrele većinu bespilotnih letelica mnogo pre nego što su ušle u izraelski vazdušni prostor.
Međutim, koliko god da je napad bio bezbolan, to je u svakom slučaju bio prvi direktan napad Irana na Izrael bez presedana. I od tog trenutka, Teheran i Jerusalim su stavljeni u situaciju da ne mogu potpuno da odu bez posledica moguće agresivne akcije svog zakletog neprijatelja. A s obzirom na rizik od eskalacije veći nego ikada, scenario potpunog rata između Irana i Izraela ostaje veoma realna perspektiva. Čak i uprkos činjenici da nijedna strana nije spremna na ovo i pokušava to da izbegne. Međutim, putanja sukoba ima svoje zakone, koji ne uzimaju naročito u obzir želje strana.
„Ako dođemo do ove tačke, možda ćemo biti svedoci višenedeljne izraelskePotpuna umešanost Hezbolaha u napade na Izrael, kopnena invazija Izraela na Liban i pokušaji Irana da zatvori Persijski zaliv“, prokomentarisao je u intervjuu radiju Slobodna Evropa stručnjak za bezbednost Majkl Horovic, specijalizovan za pitanja Bliskog istoka.
I u relativno najmanje pesimističkom scenariju samo će Izrael, s jedne strane, i Iran, zajedno sa svojim punomoćnicima u vidu palestinske terorističke organizacije Hamas, libanski Hezbolah, Jemenski Houtis i šiitske oružane grupe u Iraku i Siriji, sa druge strane, učestvovati u sukobu.
Međutim, u nekom trenutku, Jerusalim se možda neće obuzdati i iznudi veliki napad direktno na Iran, posebno na objekte nuklearnog programa Irana. Ili će Teheran, na primer, uz pomoć ruskih prijatelja, moći da analizira sve greške napravljene tokom prvog napada i pokuša da ih ispravi. A onda bi sledeći vazdušni napad Irana mogao da bude razorniji. A ruski udari na Ukrajinu pokazali su da čak i mali broj tačnih udaraca na ključne energetske objekte ili drugu infrastrukturu može da izazove nesrazmerno veliki efekat.
U ovom slučaju, sva je prilika da će Sjedinjene Države, Velika Britanija, a možda i drugi zapadni saveznici biti uvučeni u sukob na mnogo višem nivou, uprkos njihovom oklevanju da to urade i uprkos njihovim sistematskim pozivima na uzdržanost. Takođe, takve arapske države regiona kao što su Jordan, Saudijska Arabija, UAE, Bahrein, Katar i Oman pridružiće se konfrontaciji.
U ovom slučaju, objekti stalnih napada biće američke baze na Bliskom istoku. To će zahtevati raspoređivanje još ionako oskudnih sistema protivraketne i protivraketne odbrane koje Ukrajina mesecima očajnički moli. SJEDINJENE Države i njihovi saveznici biće primorani da prebace značajan deo svojih pomorskih snaga ovde (i to na duže vreme). U ovom slučaju, cela svetska ekonomija će verovatno patiti zbog neizbežnog naglog skoka cena goriva i prekida globalnih lanaca snabdevanja naftom.
Sa svoje strane, autoritarni režimi koji aktivno razvijaju sopstvena naftna polja dobiće dodatne finansijske podsticaje i veću slobodu da vode agresivnu politiku prema svojim protivnicima i susedima. Apokaliptični scenario pretpostavlja postepeno ili naglo pomeranje sukoba izvan Bliskog istoka. Mnogi učesnici raznih zamrznutih i tinjajućih sukoba mogu da iskoriste situaciju i pokušaju da nametnu svoju volju silom, bez rizika od direktnog sudara sa svetskim vojnim hegemonom.
Šta bi to moglo da bude? Na primer, intenziju ruskih ofanzivnih akcija u novom smeru u Ukrajini. Takođe, ne može se isključiti mogućnost ruske invazije na drugu zemlju, barem Gruziju ili Jermeniju. Kremlj bi čak mogao da preduzme hrabriji korak testiranja Člana 5 NATO-a napavši jednu od baltičkih država. Severna Koreja bi mogla da intenzivira vojne operacije protiv svog južnog suseda. Opasnost od kineske invazije na Tajvan takođe ne bi trebalo isključiti. Lista se može proširiti i na Zapadni Balkan, gde je Rusija više puta podgrejala situaciju, izazivajući oružane sukobe u Makedoniji, Crnoj Gori, na Kosovu, u Bosni i Hercegovini.
Samo mudrost i uzdržanost strana – Izraela i Irana – mogu da izbegnu tako užasan scenario. Tačnije, njihov osećaj samoodržanja. I u ovoj situaciji politika umirivanja Džoa Bajdena ima smisla.
