Razgovori o mogućim pregovorima između Ukrajine i Rusije dostigli su najviši nivo, da tako kažem. Barem u katoličkom svetu ne postoji viša pozicija pape – a ovaj svet je druga (posle islamske) verske zajednice na planeti Zemlji. A glas pontifikata, kako kaže, na ovaj ili onaj način sluša bar deo od 1,378 milijardi katolika.
Stoga je sve što je rekao Primat Rimske crkve od velikog značaja. Nema ničeg iznenađujućeg u činjenici da su Ukrajinci prilično oštro reagovali na drugu priču „izjavom Fransisa“, koja nije baš njegova izjava, iako odražava stav Vatikana (i ne samo Vatikana).
Govorimo o „beloj zastavi“ sa kojom ukrajinci treba da dođu kod ruskog agresora na pregovore. Naravno, takve reči u našem društvu, u našoj zemlji su nedvosmisleno posmatrane (a drugačije ne bi moglo biti) kao poziv na kapitulaciju. S obzirom na rezonancu, pres služba Svete Stolice je čak morala da objasni da (a) bela zastava nije o kapitulaciji, već o pregovorima, (b) i uopšte, nije sam pontifik govorio o beloj zastavi, već njegov sagovornik, izvesni novinar Lorenco Bučela, kome je papa dao intervju.
S druge strane, zar rimski biskup nije imao pravo da kaže ono što je optužen za Ukrajince? Setimo se da je poglast Katoličke crkve vikar, to jest intercesor, vikar na zemlji Isusa Hrista Lično. Isti sin Božiji koji je svoje neprijatelje upoznao u Gethsemane bašti, zapravo, sa istom belom zastavom – o kojoj se govori u ovoj priči. Horhe Mario Bergoglio nije rekao ništa novo, ništa neočekivano ili, Bože oprosti mi, jeretički. Иak i da jeste.
Ali postoji jedna pećina. Ako povlačimo paralelu između Isusa Hrista i Ukrajine, možemo pronaći bar jednu „belu zastavu“ u istoriji naše zemlje (zapravo, više, ali da ne idemo preduboko) – posle oslobodilačke borbe 1917-1921. I bar jedna „Golgota“ – 1932-1933. Na istoku. Na Zapadu se to dogodilo između „zlatnog septembra“ 1939. i leta „prvih Sovjeta“ iz ofanzive Trećeg rajha. I „vaskrsenje“, kada je Ukrajina konačno savladala smrt smrću, proglašavajući nezavisnost…
Tek na kraju, ponovo smo stigli do našeg (ne želim da kažem „večnog“) kruga do te mere da ljudi oko nas počinju da pričaju o „beloj zastavi“. Dok je u slučaju Sina Božijeg, sa tehničke tačke gledišta, cela priča postala jednovremena – umro je, ponovo se uzdigao, i ovo je bio kraj istorije zemaljske patnje, počelo je Carstvo Božije. S druge strane, Ukrajina je u potpuno drugačijoj situaciji. I da je papa znao istoriju prethodnih pregovora sa belom zastavom ili bez nje (ili bez bele zastave, razlika je ovde minimalna), shvatio bi apsurdnost takvog razvoja događaja. Zato što je neprijatelj već dokazao, i više puta, da je pregovaranje sa njim da osudi sebe, ako hoćete, na večnu vatrenu Gehennu. Sa kratkim pauzama za manje-više tiho postojanje. Što se, međutim, pre ili kasnije završava na mestu „bele zastave“.
Međutim, setimo se da Fransis nije samo vođa katoličke zajednice, ne samo intercesor Isusa Hrista na ovom svetu. On je takođe, bez obzira koliko banalno zvučalo, osoba. Sa sopstvenim pogledom na svet, svojim načinom života. Sa tvojim poreklom, ako hoжeљ. I sve to na ovaj ili onaj način, bez obzira da li senjor Bergoglio to želi ili ne, čini da se oseća. Na kraju svemu, teško da je moguće odvojiti veliku aktivnost koju je sproveo jedan od Fransisovih prethodnika, papa Jovan Pavle II, od činjenice da je bio Poljak, to jest pripadnik naroda koji je patio i od nacističkog agresora i od komunističkog okupatora.
A trenutni pontifik je Argentinac. To je, Hispano. I to su, osim izuzetaka poput Havijera Milija (koji, kao što znate, naglašavaju pravila), gotovo uvek nosioci, pristalice ili jednostavno pasivni primaoci levičarske ideologije. Što je, kao što se desilo iz određenih istorijskih razloga, bilo antizapadno i pro-moskovsko. Bilo je i još uvek jeste. Zapravo, papa Franja je donekle personifikacija istog kolektivnog Juga, za koji sada postoji borba između kolektivnog Zapada sa jedne strane i tiranije Istoka (Kina, Rusija, a u manjoj meri Iran) s druge strane. Sa predoseжanom diktatorskim delom sveta.
Dakle, ako uzmemo Fransisove izjave kao reči Horhea Bergoglija, sve dolazi na svoje mesto, i bez ikakvih religijskih komponenti. Kolektivni Jug, u principu, ne podržava Ukrajinu u ratu sa Rusijom. Ovaj deo sveta tradicionalno ima više razumevanja za SSSR/Rusiju nego za Sjedinjene Države. Ko bi onda određeni član ove džinovske zajednice želeo da pobedi u ratu? Naravno, ne za Kijev, to jest ne za Vašington.
To je glavna poenta u priči o „beloj zastavi“ pape Franje ili novinara Bučele. Da je pontifik organski deo svesti kolektivnog Juga. I tako će se njegove reči čuti i podržati od strane t(a) U meri u kojoj su odredbe dozvoljene Svet za koji i Zapad i Ukrajina treba da se bore.
Uzgred, setite se kako su neki Ukrajinci bili skeptični u pogledu posete našeg predsednika inauguraciji argentinskog predsednika. I to je, uzgred, bio veoma važan geopolitički korak. Korak na teritoriji koja ne sluša govore predsednika Džoa Bajdena, već propovedi pape Franje. Koja će, na ovaj ili onaj način, nastaviti da savija svoju liniju. I neophodno je suprotstaviti joj se ne ovde, u Ukrajini, već tamo, u svetu za koji su osmišljene reči pontifika nekada zapadne i evropske, a sada sve južnije, latinoameričke i afričke katoličke crkve.
