Ove nedelje, Ukrajinci su imali razlog da glasno slave. Pa, relativno glasno, rat se i dalje nastavlja. Međutim, prvi put u skoro vekovnoj istoriji najprestižnije svetske filmske nagrade Oskar, ukrajinski film je osvojio. Bez obzira da je dokumentarac. A možda i bolje, što dokumentarni film, jer film „20 dana u Marijupolju“ nije fikcija, to je dokumentovani video sekvenca zločina ruskih okupatora i hrabrost ukrajinskih branitelja. A pošto je film postao film koji je dobio Oskara, šanse da će ga gledati široka publika, i što je najvažnije – po mišljenju predstavnika elite zapadnih zemalja – naglo su se povećale. To jest, postoji šansa da film ponovo podigne vest o ratu u Ukrajini u gledanosti, i to u povoljnom svetlu za nas. Inače, ovaj nepravedni svet je već umoran od našeg rata, a vest o njemu migrirala je sa naslovnih strana na treću ili četvrtu, čak ni drugu.
U tom kontekstu, incident sa još jednim događajem posvećenim Marijupolju nehotice pada na pamet. Zapad koji je trebalo da publici nametne rusko viđenje događaja od pre dve godine. Javni holding jedva je izbegnut u italijanskom gradu Modeni. Sećate li se ove skandalozne priče, koja se razvila krajem prošle godine, početkom ove godine, kada je kabinet gradonačelnika italijanskog grada dozvolio održavanje sveobuhvatnog događaja pod nazivom „Marijupolj. Oživljavanje posle rata“, što bi govorilo o „hajdučkom danu“ grada pod ruskom okupacijom?
U zemljama Evropske unije, uključujući Italiju, Rusiju, ili bolje rečeno njene specijalne službe, stvorila je gomilu organizacija koje su promovisale interese Kremlja pod maskom međuetničke kulturne saradnje. Jedna od njih, Udruženje kulture Rusija Emilija Romagna, zapravo je organizovala tu izložbu. Veoma značajna je objava na Fejsbuku sa pozivom na ovaj događaj, napisana na ruskom i italijanskom jeziku. Citirajmo jednu rečenicu iz nje, biće dovoljno da razumemo cilj organizatora: „Marijupolj. Grad-simbol narodnog ustanka u Donbasu protiv kijevske hunte, grad-mučenik gangsterske okupacije, koja je trajala osam godina, danas prolazi kroz brz proces restauracije pod pokroviteljstvom institucija Ruske Federacije i postao je sastavni deo toga.“
Pa, sve je jasno sa agentima Kremlja o uticaju, teško da treba očekivati bilo šta drugo od njih, jer oni, kako kažu, glupo rade svoj prljavi posao. Ali šta su lokalne vlasti uradile kada su dale dozvolu huškačima da održe događaj u svom gradu koji ima za cilj opravdavanje brutalne agresije, masovna ubistva civila i uništenje grada koji cveta na obali Azovskog mora? Šta je gradonačelnik Modene, predstavnik Demokratske partije Italije levog centra, Đan-Karlo Mucareli, pomislio u sebi?
Pretpostavimo da je u početku samo pogrešio, propustio provokaciju Kremlja tokom napornog rutinskog rada. Ali onda, skoro mesec dana, zakucavali su ga predstavnici ukrajinske dijaspore u zemlji, i ukrajinski ambasadori, i čisto italijanske javne organizacije, i konačno članovi njegove stranke. Treba odmah napomenuti da je Demokratska stranka sasvim pristojna politička snaga. Na primer, Liga ili Pokret pet zvezdica nisu bili samo prijatelji sa Putinom, već su se čak i hvalili tim prijateljstvom i pokušali da ga iskoriste u italijanskom izbornom procesu. Naravno, sada čak i oni pokušavaju da se operu od ove prljave prošlosti. Međutim, demokrate se, srećom, nikada nisu diskreditovale vezama Kremlja. Italijanska demokratska poslanica Lia Kvartapel, u kontekstu priprema za skandaloznu izložbu u Modeni, napisala je ljutiti tvit u kojem je upozorila na „kulturnu ofanzivu pro-Putinovih udruženja“. „Italija je na strani slobode Ukrajine“, uverava ona.
Zašto se onda cenjeni senjor Đan-Karlo Mucareli opirao glasu zdravog razuma nekoliko nedelja i nije se usudio da otkaže planirani događaj? Pretpostavljam da bi razlog za to mogla da bude preterano široko protumačena politika otkazivanja kulture, koju su Ukrajinci počeli da vode protiv Rusa još od invazije velikih razmera. Odmah bih želeo da naumim: zalažem se za otkazivanje pro-Putinovih Rusa. Štaviše, smatram da je to korisna i neophodna stvar. Ali ja se zalažem samo za mudro, selektivno otkazivanje, i nikako neselektivno.
Da li je ruska operska diva Ana Netrebko zaslužila da bude kažnjena? Naravno, bar za njegovu turneju po okupiranim teritorijama Donbasa. Dirigent Valerij Georgijev, koji podržava huškače u ruskoj vladi, takođe je dostojan otkazivanja. Bilo je apsolutno fer otkazati turneju pozorišta Lenkom u Izraelu, koje je, kao znak podrške ratu, zalepilo teško slovo Z na svoju fasadu.
Ali postoje i drugi ruski umetnici i javne ličnosti koji su se jasno izjasnili protiv Putina i njegovog rata agresije. Štaviše, oni čak organizuju skupove protiv Kremlja u inostranstvu, prikupljajući novac za humanitarnu pomoć Ukrajini i ukrajinskim izbeglicama. Međutim, mnogi od njih nisu pošteđeni „svetog“ ukrajinskog otkazivanja.
Setimo se bar kako su žestoke ukrajinske patriote napale pisca Mihaila Šiškina, a u isto vreme ju je dobio Jurij Andruhovič, koji je dozvolio sebi da pristane na zajednički nastup sa njim. Da, Šiškin se formalno može nazvati „Rusom“, ali on već duže vreme živi u Švajcarskoj. I što je najvažnije, on je aktivan kritičar Putinovog režima. Dovoljno je pomenuti Šiškinu inicijativu da se Rusiji uskrati pravo da bude domaćin Svetskog prvenstva FIFA 2018. Međutim, to ga nije spasilo „pravednog besa“ Ukrajinaca.
Podsetimo se ukrajinskih napada na novinarku, pisca i LGBT aktivistkinju Mašu Gessen, rođenu u Rusiji. Mada bi čak i nazivanje nje Ruskinja bilo nategnuto. Na kraju sve, rođena je u jevrejskoj porodici i nije živela u Rusiji više od deset godina. Ali glavna stvar nije ovo, već činjenica da je Maša Gessen aktivan kritičar režima Kremlja i Vladimir Putin lično. Njene najprodavanije knjige „Čovek bez lica: Neverovatan uspon Vladimira Putina“, „Reči razbijaju cement: Strasti Pussy Riot“, „Budućnost je istorija: Kako je totalitarizam povratio Rusiju“ i tako dalje. Štaviše, svi su prvobitno napisani na engleskom.
Korisnici ukrajinskih društvenih mreža bacaju blato na ruskog opozicionog pisca Borisa Akunina (Grigorij Čkhartyshvili) samo zato što je Rus. Mada, opet: veoma relativan Rus, koji takođe živi u izgnanstvu već duže vreme. U međuvremenu, u inostranstvu, sa svojim knjigama i člancima, vodi tešku borbu protiv Putina i njegovih drugova. Pored toga, organizuje prikupljanje sredstava za ukrajinske izbeglice.
Da, mnogo tvrdnji se može izneti protiv tih osoba i drugih ruskih političkih emigranata, ako želite. Ne pozdravljaju se sa „Slavom Ukrajini“, ne doniraju ukrajinskoj vojsci (mada neki to rade), ne žele da se Rusija sruši, a čak ni (kakav užas) ne planiraju da se odru svoje ruske kulturne baštine. Ali da li je neophodno naterati ih da urade sve ovo? Zar nije dovoljno što su, bar za sada, postali naši povremeni saveznici, neprijatelji naših neprijatelja? Lično, to mi je dovoljno.
Otkazivanje često potpada pod nemilosrdne ukrajinske Ukrajince. I oni na koje smo do skoro bili ponosni i kojima smo se divili. Već sam pomenuo Andrukhovycha. Podsetimo se i skandala sa dirigentkinjom Oksanom Liniv, kada su ukrajinske đingoističke patriote organizovale peticiju da je liše titule počasnog ambasadora Lviva zbog saradnje sa ruskim izvođačima i zbog izvođenja dela ruskih autora. Oksana Liniv, koju smo donedavno bili spremni da nosimo u naručju za njen uspeh na svetskim muzičkim mestima, iznenada je postala izdajica, jer je pozvala ruske umetnike da sarađuju. Ali koje? Samo oni koji su osudili Putinov zločinac.
A gospođa Liniv nije uklonila dela Pjotra Čajkovskog iz svog programa. Da li je to zloиin? Za đingoističke patriote – da, za ceo svet – uopšte ne. Slažem se sa onima koji tvrde da glavni muzički univerzitet Ukrajine ne bi trebalo da nosi ime Čajkovskog. Hvala Bogu, imamo dovoljno naših svetski poznatih kompozitora. Međutim, zabrana izvođenja njegovih dela je očigledno previše. Za zapadni svet, melodija sa baleta „Krcko Oraščić“ postala je sastavni muzički element božićnog praznika. Otprilike kao „Shchedryk“ od Mykole Leontovych. A kada treba da nagovestite balet jednom frazom, to će svakako biti motiv iz Labudovog jezera, i ceo svet će razumeti ovaj nagoveštaj.
Ali ono što niko u civilizovanom svetu neće razumeti je naša tvrdoglava namera da se borimo protiv toga. U najboljem slučaju, oni će to doživeti kao psihološku traumu izazvanu ratom. U najgorem slučaju, to su latentne manifestacije nacizma, jer ruska propaganda pokušava da zakuca u ceo svet.
S obzirom na gore navedeno, smatram da je apsolutno pogrešno i čak štetno za prvu damu Ukrajine, Olenu Zelensku, da odbije poziv da prisustvuje govoru predsednika Džoa Bajdena u Kongresu jer bi ona morao da sedi pored Navaljne udovice. Dozvolite mi da objasnim svoj stav. Prvo, ovih dana u Kapitolu se rešava izuzetno važno pitanje za Ukrajinu, zapravo, egzistencijalno pitanje za Ukrajinu: da li ćemo dobiti veliki paket američke pomoći. SAD su jedina zemlja sposobna da osigura našu pobedu. Zato nije vreme da se pretvarate da ste uvređeno dete. Drugo, Julija Navalna je upravo izgubila muža, tako da bi čisto ljudski gest saosećanja koji bi gđica Zelenska izrazila bio veoma prikladan i bio bi izuzetno pozitivno primljen širom sveta. Treće, ubistvo Navaljnog u ruskoj kaznenoj koloniji još jednom je mobilisalo Zapad protiv Moskve, koja je već bila opuštena i spremala se da se pomiri sa Kremljom. I bio bi greh ne iskoristiti ovaj trenutak, pokazati da smo i mi izuzetno ogorčeni ovim zločinom, koji, naravno, visi na Putinovoj savesti.
Ali Nažalost, protraćili smo šansu. I svet će opet reći: ovi Ukrajinci, oni imaju neku vrstu nacionalističke paranoje, pošto se distanciraju čak i od onih Rusa koji su Putinovi krvni neprijatelji.
I u kontekstu Navaljne smrti, vratimo se temi sa kojom je ovaj članak počeo – dodelu Oskara. A nagrada Američke akademije za filmsku umetnost i nauku takođe nije bila bez skandala sa ukrajinskim ukusom. Iz skraćene međunarodne TV verzije ceremonije Dodele Oskara 2024. godine, trenutak dodele nagrada tvorcima filma „20 dana u Marijupolju“ je isečen. Stoga je veoma uvredljivo da gledaoci ove TV verzije neće čuti zaista prodoran i moćan govor reditelja filma Mstislava Černova. Posebno, ove reči:
„Velika mi je čast što stojim na ovoj velikoj sceni. Ja sam verovatno prvi koji bi voleo ovaj nagrađivani film koji nikada nisam morao da snimim. I tako da Rusija nikada ne napadne Ukrajinu i ne okupira naše gradove. Dao bih sve ovo da Rusija ne ubije desetine hiljada mojih sugrađana. Dao bih sve ovo da oslobodim sve ratne zarobljenike, sve borce koji su branili svoju zemlju, sve civile koje sada muči Rusija. Ali ne mogu da promenim istoriju, prošlost.“
To je stvarno veoma uvredljivo. Pogotovo zato što nismo zaboravili prošlogodišnjeg dobitnika Oskara u kategoriji dokumentarnih filmova. Film „Navaljni“ je tada pobedio. I iz nekog razloga, pominjanje toga nije isečeno iz abridged internacionalne TV verzije.
Ali čim uvreda prođe, vredi razmišljati: zašto „Navaljni“ nije isečen prošle godine? Možda zato što, uprkos svim našim promotivnim naporima, tema o Rusiji, nažalost, i dalje više odjekuje u svetu nego Ukrajina. Moramo se konačno osloboditi iluzije da je zbog rata svet počeo da se vrti oko nas, a Rusija je počela da se doživljava kao neosporno zlo. Stoga je izuzetno štetno odbaciti dodatne saveznike. Иak i one situacione. Иak i ako su Rusi. Ako pobedimo Putinov režim, počećemo da uviрamo gde se ruski liberal zavrљava i poиinje „krimski sendviи“.
