Krajem teškog i iscrpljujućeg februara, Ukrajina je dobila dobre vesti iz Francuske. Predsednik Emanuel Makron je javno priznao da će zapadne trupe ubuduće biti poslate u Ukrajinu. Objava je izazvala nalet besa u Moskvi. I to je postao tračak nade za mnoge Ukrajince, koji su nedavno pretrpeli mnoga razočarenja zbog nedostatka rešenosti zapadnih saveznika. Međutim, čini se da je prerano da se upadne u preterani entuzijazam.
U početku je sve išlo kako treba za Ukrajinu. Makronovu odlučnost potvrdili su izvori u francuskim medijima. Prvi mart popularni francuski list Le Mond napisao je da Francuska zaista razmišlja o slanju specijalnih snaga u Ukrajinu koje bi mogle da brane određene teritorije i ograniče ruske udare. Takav potez mogao bi da stvori „stratešku dilemu“ za Rusiju. A prisustvo francuske vojske moglo bi da pomogne u zaštiti nekih oblasti Ukrajine od ruskih udara.
Ako bi Makronov plan mogao da se sprovede, to bi zaista moglo da uspe. Putin je previše naviknut na ideju da današnji Zapad nije sposoban da igra broj jedan. Stoga, kremljski diktator više voli da podiže ulog. Neočekivani, ne-standardni i odlučni koraci zemalja NATO-a mogli bi da stvore velike probleme Ruskoj Federaciji. Međutim, nedostatak političke hrabrosti i avanturizam zapadnih političkih elita spasava Moskvu i daje nadu da je moguće ostvariti svoje ciljeve.
Protiv pozadine produžene političke krize i nedostatka američkog rukovodstva u podršci Ukrajini, svedoci smo delimičnog aktiviranja Evrope. Nejasni spoljnopolitički izgledi za verovatnu budućnost američkog predsednika Donalda Trampa, zajedno sa geografskom blizinom Rusije, guraju evropske lidere da donose ozbiljnije odluke.
Ne znamo šta je tačno podstaklo Emanuela Makrona da da izjave o direktnoj vojnoj pomoći Ukrajini. Prethodno, francuski predsednik nije bio zapažen zbog svoje oštre retorike prema Rusiji i posvetio je dosta pažnje telefonskoj komunikaciji sa Putinom. Trebalo je mnogo vremena da Makron realizuje uzaludnost razgovora sa ruskim diktatorom.
Shvatanje da Rusija predstavlja stratešku pretnju očigledno je postepeno dolazilo do francuskog lidera. Moguće je da je francuski predsednik postao radikalizovan pod uticajem zbacivanja svoje države iz brojnih afričkih zemalja, sprovedenih uz pomoć Rusa. Verovatno je Makron video šansu da podigne Francusku na nivo važnog geopolitičkog igrača slanjem trupa u Ukrajinu. Nasuprot preteranom oprezu Olafa Šolca i menadžerskom kolapsu administracije Džoa Bajdena, francuski lider ima dobru priliku da iskoristi inicijativu u zapadnoj spoljnoj politici. Ili možda Makron zaista vidi Rusiju kao stvarnu pretnju Evropi i šokiran je ruskom agresijom na Ukrajinu. Nema tačnih odgovora na ovo. Glavna stvar je da se transformacija stavova francuskog lidera odvija u pravom i neophodnom pravcu za nas.
Međutim, nije sve tako jednostavno. Kao što je dalji razvoj događaja pokazao, preterani optimizam u pogledu Makronove bellicose retorike nije bio u potpunosti opravdan. Francuski predsednik Emanuel Makron je 4. marta prokomentarisao svoju izjavu o mogućnosti raspoređivanja zapadnih trupa u Ukrajini. Ovog puta, njegov ton je bio pomalo razočaravajući. Vlasnik Jelisejske palate rekao je da za sada nije planirano raspoređivanje francuskog kontingenta u Ukrajini.
„To ne znači da razmatramo slanje francuskih trupa u Ukrajinu u bliskoj budućnosti, ali znači da započinjemo diskusiju i razmišljamo o svemu što može da se uradi da se podrži Ukrajina, posebno na ukrajinskoj teritoriji“, rekao je Makron u razgovoru sa predstavnicima medija.
Istovremeno, francuski predsednik je skrenuo pažnju na nekoliko oblasti u kojima je moguća veća pomoć Ukrajini: sajber odbrana, zajednička proizvodnja vojne opreme u Ukrajini, bezbednost zemalja direktno ugroženih ruskom ofanzivom u Ukrajini, uključujući Moldaviju, mogućnost podrške Ukrajini na granici sa Belorusijom i operacije deminiranja. Ali Makron ne bi bio Makron da ne dodaje nekonfrontacionu retoriku svojim rečima. „Pored toga, uvek sam jasno definisao naš okvir: nismo u ratu protiv ruskog naroda i odbijamo da uđemo u logiku eskalacije“, rekao je francuski predsednik.
Makronov ublaženi stav svakako ne liči na stvaranje „strateške dileme“ za Rusiju. Naprotiv, to je signal da francuski lider nije spreman da preduzme nenastavne korake koji bi mogli da budu previše bolni za Kremlj. Da li je Emanuel Makron mogao da zauzmu odlučniji stav? Teoretski, da. Ali moramo uzeti u obzir geopolitičku realnost početka 21. Francuska je svakako jak igrač na međunarodnoj sceni. Ali njegova geopolitička veličina je delimično u prošlosti. A vojni potencijal, iako u relativno boljoj poziciji nego u većini evropskih zemalja, još uvek nije dovoljno snažan da se takmiči sam sa Ruskom Federacijom.
Razlog Makronovog delimičnog povlačenja iz prethodne oštre retorike bila je kul reakcija političkih lidera savezničkih zemalja. Makronova inicijativa za slanje trupa u Ukrajinu nije izazvala mnogo entuzijazma na Zapadu. Veliki igrači kao što su Nemačka, Velika Britanija i Sjedinjene Države ubrzali su da se distanciraju od toga. Poljski premijer Donald Tusk rekao je da ne vidi poljske trupe u Ukrajini. Češki premijer Petr Fiala takođe je pružio uveravanja da Prag ne razmatra takvu opciju. I šef švedske vlade Ulf Kristerrsson istakao je da na Zapadu ne postoji konsenzus o pitanju slanja trupa NATO-a u Ukrajinu i da je to „potpuno nebitno u ovom trenutku“. Samo su Litvanija, Letonija i Estonija jasno na diplomatskom jeziku jasno oglašale da su generalno adekvatne Makronovu inicijativu za slanje trupa u Ukrajinu. Ali, nažalost, uticaj ovih zemalja na svetsku politiku nije toliko ozbiljan koliko bismo želeli.
Zašto je zvanično pojavljivanje zapadnih savezničkih trupa važno za Ukrajinu? Ako se francuska vojska pojavi u Ukrajini, to verovatno neće mnogo uticati na situaciju na prvoj liniji fronta. Međutim, to će nesumnjivo dati uverenje Ukrajincima da neće biti bačeni u naručje Moskve. Prisustvo stranog vojnog osoblja može da stvori takozvane bezbednosne zone unutar države. Možda bi zapadne vojne jedinice mogle da pokriju kritičnu infrastrukturu, vojno-industrijske kompleksne objekte ili naše aerodrome. Možda bi delimično preuzeli funkciju čuvanja granice sa Belorusijom. Glavni efekat takvog koraka nije toliko vojni koliko geopolitički.
Nato trupe u Ukrajini na trajnoj osnovi su izuzetno jasna poruka ruskom agresoru. I oduzimanje strateške inicijative u sukobu sa autoritarnim režimima. To je signal da je Ukrajina sastavni deo Zapada, a ne tampon zona između Rusije i Evrope. Rusija će morati da se suoči sa vojskom NATO-a ako nastavi svoje ratove agresije. Šteta je što se čak i prilično umeren Makron, svojim racionalnim predlogom, ispostavilo kao previše radikalan za većinu zapadnih lidera.
