Vrh ruske terorističke države uvek je tretirao maloletnike sa ne baš zdravim poštovanjem. Čak i kada je diktator Putin počeo da izbegava da se pojavljuje u javnosti i da se sastaje samo sa unapred obučenim oficirima FSO, ipak nije odbio da preduzme mere sa decom: išao je u škole da crta mačke, držao časove i organizovao „patriotske trenutke“ tokom raznih foruma. Ako analiziramo javne aktivnosti rasističkog predsednika, možemo zaključiti da diktator daje bezuslovnu sklonost komunikaciji sa tinejdžerima u jednom ili drugom obliku pod bilo kojim uslovima. Nije teško objasniti zašto je Putinov manijakalno interesovanje za decu povezano: za Kremlj je svaki maloletnik budući vojnik i ratni zločinac koji treba da bude „korektno“ obrazovan.
Posebno, zbog te činjenice, Rusi godinama grade svoju spoljnu i unutrašnju politiku, flertujući sa dečjim pitanjima. Pošto je napravio lažnjake o razapetim dečacima još 2014. godine, Kremlj je apelovao na Zapad, rekavši da „nacisti ubijaju decu“. Slike krvavih beba navodno pogođenih ratom, ili onih koje su „mesecima živele u podrumima Slovianska“, aktivno su replicirale propagandu na domaćem tržištu.
Putin i njegova banda su koristili decu da mobilišu sopstveno društvo, steknu tok dobrovoljaca i ovekoveče mržnju prema Ukrajincima. Ispostavilo se da su ovi propagandni narativi najjači, pa čak i posle skoro dve godine punog rata, neki zarobljeni rusofili i dalje objašnjavaju da su uzeli oružje da zaštite „decu Donbasa“ ili da ih osvete.
Naravno, takvi argumenti se ne protive bilo kakvoj kontroverzi. Međutim, veliki broj Rusa objašnjava svoju želju da na taj način uništi stanovništvo susedne zemlje. Na kraju svega, čak ni mozak zamagljen rasizmom ne prepoznaje jednostavnu činjenicu da osvajači uzimaju život iz zadovoljstva. Međutim, ako koristimo dvostruko, sve dolazi na svoje mesto za naše susede: rat je mir, spas je ubistvo. Odajući se svoje dece, Ruskinje kupuju sebi potpuno novu Ladu, gledaju Skabeevu emisiju i mole se za spas iste „dece Donbasa“.
Na osnovu potpuno izmišljenih događaja koji se nikada nisu dogodili u stvarnom životu, Rusi i militanti pod njihovom kontrolom počinili su desetine hiljada ratnih zločina od 2014. godine. Posebno, nad decom. Oni to nastavljaju da rade i dan danas: uzimaju maloletnike od svojih porodica i deportuju ih u Rusiju. Tinejdžeri ubijeni zbog svog proukrajinog položaja, Silovanje i izmučena. Pročitajte više o tome kako su Putin i njegove pristalice stvorili najveću mrežu otmica dece na svetu u članku Kanala 24.
Da bismo mogli da vratimo maloletnike koje su oteli Rusi, nećemo imenovati prava imena žrtava od ruke rusofilista, na nekim mestima ćemo promeniti imena gradova i zatvoriti neka dokumenta koja svedoče o ratnim zločinima Kremlja. Originalni dokazi predati su predstavnicima Službe bezbednosti Ukrajine i Kancelarije komesara ukrajinskog parlamenta za ljudska prava.
Ubistvo disidenta i formiranje dečijih odreda
Na početku ruske agresije, tri izdajnička militanta su mučena i ubijena sa pet hitaca u potiljak jer nisu podržali ideju odvajanja od Ukrajine 16-godišnji Stepan Čubenko.
Istovremeno, dopisnik propagandne agencije ANA-Njuz putovao je celom linijom fronta kroz okupirane i oslobođene teritorije Vladislav Aleksandrovič. Rusi su koristili ovog tinejdžera ne samo da bi snimali lažne priče, već i kao nišandžija i kolekcionar informacija o lokacijama oružanih snaga Ukrajine.
Proračuni okupatora bili su krajnje cinični: dete ne bi bilo zatvoreno, i ne bi bilo pomešano sa borcima. Tako je u jesen 2014. momak, poznat po nadimku „strimer Vlad“, već vozio mitraljezom kroz polja Donbasa.
Strimer Vlad je promenio tablet u oružje i postao punopravni akcioni film sa 16 godina (fotografija iz Myrotvoretsa)
Da li su ruski okupatori i lokalni militanti znali da se maloletnik borio u redovima svoje vojske? Pitanje je retoričko, jer je u to vreme sva rasistička propaganda od dečaka napravila „heroja“ i svuda naglašavala činjenicu da ima manje od 18 godina.
Slučajevi kada su rusofilije i saradnici koristili decu kao pešadije uopšte nisu bili izolovani.
Rusija je aktivno uključivala decu ui u ratu protiv Ukrajine (screenshot sa deponije odeljenja unutrašnje politike okupacione uprave Snižne za 2018.)
Shvativši da su tinejdžeri ispranog mozga veoma efikasni vojnici, Putin je stvorio sopstvenog kolegu Hitlerovoj omladini, Omladinskoj vojsci. Usađujući deci od predškolskog uzrasta ideje „ruskog sveta“ i mržnju prema Ukrajini i Zapadu, rusi su godinama podizali armiju hladnokrvih ubica i silovatelja. Odgovarajući specijalni „patriotski“ programi pokrenuti su posle 2014. godine na okupiranim teritorijama Krima i Donbasa. U samoj Rusiji su se samo skalirali.
Moskvi je bila potrebna propaganda kojom su deca pumpana samo zbog jedne stvari: da podrži stepen mržnje u društvu koje određuje Kremlj, kao i da stvori bazu satanističkih patriota za učešće u ratovima.
Rusija već duže vreme militarizuje decu i dosledno (fotografija sa društvenih mreža)
Na početku potpune invazije, kada su ruski komandanti koristili ne osuđenike kao topovsko meso, već one mobilisane iz takozvanih „DPR“ i „LPR“, veliki deo jedinica činili su studenti „univerziteta“ koji su imali 10-11 godina 2014. Nema sumnje da je malo njih želelo da živi u rovovima i da bude pogođeno barijerama, ali niko od njih nije postavio nikakva fundamentalna pitanja o potrebi ubijanja Ukrajinaca. Tokom čitavog perioda dominacije u Donbasu, Rašisti su uspeli da gotovo potpuno unište ukrajinski identitet većine dece. Nametanje njihove kanibalističke kulture nastavljeno je u školama i vrtići. U sirotištima koja su delovala na okupiranim teritorijama, uopšte ih nije bilo briga za sudbinu učenika i nisu pratili njihovu bezbednost. Ruski rukovaoci i lokalni „zvaničnici“ fokusirali su se isključivo na ispiranje mozga i propagandu. Takozvani vojni komesari bili su angažovani na praćenju „patriotskog obrazovanja“ dece, kao i zapošljavanju ubica u školama, internatima i obdaništima.
Ubice-zaposleni u sirotištima su norma za „DPR“ (screenshot pisma „odeljenja za obrazovanje“ ne-republike iz 2017.)
Deca su korišćena za snimanje pogrdnih video snimaka o: „8 godina brana bambasa“, „kriminalnih ukrajinskih vlasti“, itd. Dodatni cinizam je činjenica da je naređeno da se relevantne žalbe upute čak i posle potpune invazije Rusa, kada je ceo svet video pravo lice Putina i stanovništva Rusije.
Rusija koristi decu da opravda svoje zločine (screenshot iz pošte javnog pokreta „Donetsk Republika“)
U institucijama za decu statusa, odgovorni za hraniteljsku decu nikada nisu kažnjeni zbog potpunog nemara. Na primer, kada je tinejdžer silovao 9-godišnju devojčicu u spavaćoj sobi Dečijeg socijalnog centra Horlivka, incident se jednostavno nazvao „nesrećom“.
Silovanje 9-godišnjaka na okupiranim teritorijama smatra se nesrećom (screenshot iz pošte „tužilaštva“ u okupiranoj Horlivki)
Štaviše, nekoliko meseci nakon što je zločin počinjen, saradnik Pavlo Kaliničenko, koji je „zamenik gradonačelnika“ grada, uputio je zahtev „tužilaštvu“ u kojem je upitao da li je prikladno da silovatelj ostane u toj ustanovi.
Da li je preporučljivo da silovatelj ostane u sirotištu? (screenshot pisma takozvanog zamenika gradonačelnika Horlivke u vezi silovanja u sirotištu)
Uopšte se ne pominje broj „banalnih“ beseda maloletnika, krađa ili drugih krivičnih dela koja su oni počinili. Međutim, skoro svaki incident je zataškao i ignorisao „zvaničnike“. Maksimalna kazna koju trpe prosvetni radnici ili rukovodioci nadležne institucije u Horlivki za potpuni nemar je lišavanje bonusa. Slični događaji odigrali su se i u drugim sirotištima u nekontrolisanom delu Donbasa, ali niko na okupiranim teritorijama nikada nije pokušao da deci usadi opšte prihvaćene norme morala.Učinili su ljude sklonim kršenju zakona, koji su morali da mrze sve ukrajinsko.
Deca su kidnapovana mnogo pre 2022 godine
Otmica i deportacija maloletnika sa okupiranih teritorija u Rusiju je možda jedini zločin koji zaista emotivno dotiče stanovnike kolektivnog Zapada. Nije uzalud što je Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje firera iz bunkera. Ni za zaplenu nuklearne elektrane Zaporizhya ni za mučenje civila u Buči i Izjumu, ni za eksploziju hidroelektrane Kahovka ili druge zločine za koje Putin treba da bude direktno odgovoran. Ruski predsednik i takozvana komesarka za prava dece Marija Lvova-Bilova osumnjičeni su za nasilno prebacivanje ukrajinske dece sa okupiranih teritorija Ukrajine u Rusiju. Međutim, rusci su počinili takve zločine mnogo pre potpune invazije.
Program za otmicu dece iz takozvanih „DPR“ i „LPR“ koji je odobrio Kremlj postojao je još 2014. godine, a predstavljao ga je Elizaveta Glinka – poznatija kao „Dr. Lisa“. Međutim, iz nekog razloga međunarodna zajednica nije obraćala pažnju na zločine ove žene. Možda zbog činjenice da ni Vašington ni Brisel zaista nisu želeli da zaustave Rusiju (ako javno optužite Rašiste za ovo, zaista biste se suprotstavili kriminalcima).
„Filantrop“ i u to vreme šef Fondacije „Pravedna pomoć“ aktivno je posećivao gradove koje ne kontroliše Kijev, posećivao dečije bolnice ili sirotišta. Ako roditelji ili staratelji nisu imali vremena da reaguju i odbiju svoje potomke, Glinka je, pod maskom naoružanih terorista, odvela maloletnike u Rusiju „na lečenje“. Po pravilu, niko od „spasenih“ se nije vratio u rodni grad.
Jelyzaveta Glinka je bila lice projekta otmice ukrajinske dece (foto Ruska propaganda pseudo-media)
Tako je „Dr Liza“, od koje je heroina oblikovana u Rusiji, bila običan ratni zločinac koji je u potpunosti razumeo da nikome ne čini dobro. O tome govori samo činjenica da se u njenoj kući jedan od ubica Stepana Čadenka, Vadim Pogodin, nekada krio od istrage. Glinka i njen suprug su znali zašto policija traži dželata, ali niko od njih nije osetio kajanje. Kao i, uzgred, brojni ruski liberali koji su bukvalno idolizovali pseudo-doktora posle njene smrti.
Međutim, smrću aktivistkinje, njeni naslednici su nastavili sa radom. Pre potpune invazije, prema otvorenim izvorima, zaposlenima u Fer pomoći bilo je potrebno više od 700 dece.
Neki od njih, prema izvorima Kanala 24, trenutno obavljaju dužnosti da zaštite ukrajinske zatvorenike, a to rade sa takvom istrajnošću da se zaista mogu smatrati najprosionalnijim dželatima. Tokom 8 godina „obrazovanja“, Rusi su uspeli ne samo da ih liše budućnosti, već i da ih pretvore u izuzetno okrutne kriminalce.
Veliki rat je promenio razmere zločina
Posle potpune invazije, ruski pristup otmici dece sa okupiranih i tek okupiranih teritorija preuzeo je potpuno nove razmere. Lideri takozvanih „DPR“ i „LPR“ prvobitno su naredili prinudnu evakuaciju stanovništva u terorističku zemlju. Prema ovom „dokumentu“, šefovi sirotišta treba da obezbede uklanjanje dece na teritoriju Rusije.
Nalog za deportaciju učenika sirotišta Horlivka u Rostov region (snimak dokumenta iz pošte sirotišta)
Ovako su u februaru 2022. saradnici deportovali stotine, ako ne i hiljade tinejdžera u Rusiju. U budućnosti, skoro niko od njih se nije vratio u region Donetsk ili Luhansk. Nakon toga, kriminalci su decu smestili u razne institucije u Rusiji.
Izveštaj zaposlenih u jednom od sirotišta iz okupiranog regiona Donetsk o deportaciji dece u Rusiju (screenshot iz pošte takozvanog lokalnog tužilaštva)
Dalja sudbina učenika ustanove i dalje je nepoznata. Najverovatnije su rusi izdali pasoše sa novim imenima i prezimenima deci i predali ih ruskim „starateljima“.
Slični slučajevi otmice maloletnika odigrali su se u okupiranom Donbasu gotovo svuda, jer su rusi uveli odgovarajući državni program za deportaciju dece. Poslušajte ova naređenjaZaposleni u „Službi za porodične i dečije poslove“ bili su vezani.
Dokaz o postojanju programa za raseljavanje dece iz sirotišta u Donbasu (screenshot iz pošte terorističke institucije)
Istu politiku sprovodili su i rusi na teritorijama koje su uspeli da zauzmu posle 24. februara 2022. godine. Oni su samo u velikoj meri smanjili procese, a pored toga, otmicu dece pretvorili su i u kažnjavanje Ukrajinaca.
Otmica deteta kao kazna za otpor
Prema rečima ukrajinskog ombudsmana, od 24. februara 2022. godine, ratni zločinci su deportovali više od 19 000 dece, ali u Rusiji proglašavaju potpuno drugačiju figuru – u 700 000 maloletnika. Navodno, niko ne zna tačnu cifru, pošto Putinovi sledbenici, iako ne kriju svoje aktivnosti, ne objavljuju spiskove otetih. Ukrajinska strana može da sazna za zločin samo ako je roditelj, staratelj ili svedok deportacije deteta prijavio zločin.
Ruska predsednička komesarka za prava dece Marija Lvova-Bilova, koja je umešana u slučaj otmice deteta Međunarodnog krivičnog suda, zapravo je odgovorna za dečiji vektor genocida. Razvila je mehanizme za „usvajanje malih Ukrajinaca“, sopstvenim rukama „preuzeo brigu o 16-godišnjem Pylyp Holovnya iz Mariupola“, a takođe je angažovan na skaliranju programa pretvaranja maloletnika u janjičare.
Zadatak Putinovog zvaničnog predstavnika, kao i hiljada rasističkih zvaničnika umešanih u zločin, veoma je jednostavan: organizovati prebacivanje maloletnika sa okupiranih teritorija u sirotišta u Rusiji ili Belorusiji, a zatim ih prebaciti u „nove porodice“. Sa skoro obaveznom promenom prezimena i imena. A kako bi imali više ljudi spremnih da uzmu malo ukrajinskog za „preosahnovanje“, država je uvela brojne finansijske isplate za njih. Štaviše, Putin je nedavno skoro automatisao sticanje ruskog državljanstva deportovanom decom. Prema njegovom naređenju, ukrajinska siročad i deca koja su ostala bez roditeljskog staranja mogu da dobiju ruski pasoš putinovom ličnom odlukom, ne uzimajući u obzir sopstvene želje. To je dovoljno da šefovi sirotišta napišu zahtev za rusko državljanstvo za maloletnike, a bunker Firer da potpiše ova dokumenta.
Prema Dmytro Lubinets, obezbeđivanje rasističkih pasoša deportovanoj deci ima za cilj da se osigura da ih „legalno“ više ne bude na teritoriji Rusije. Prosto je bilo nemoguće pronaći i vratiti otete.
Kriminalci na nekoliko načina oduzmu decu svojim zakonskim roditeljima ili starateljima na okupiranim teritorijama:
- Takozvana statusna deca u regionima Kerson, Karkiv i Zaporizhia nasilno su izvađena u skladu sa naređenjima „administracije“ o evakuaciji.
- Maloletnici koji su imali porodice često su bili odvedeni na jedan kraj, što je primoralo roditelje da ih pošalju „na odmor“. Navodno ih odnoću u kampove na Krimu radi psihološke rehabilitacije daleko od prve linije fronta.
- U Marijupolju i drugim gradovima regiona Donetsk, gde su se Rusi opirali, ratni zločinci su uzimali bebe od roditelja kroz mere filtracije: odrasli su poslati da budu provereni zbog umešanosti u Odbrambene snage, a maloletnici su odvedeni na punktove za prikupljanje u Donecu. Već iz rudarske prestonice maloletnici lišeni izbora prebačeni su direktno u Rusiju.
Saradnici se takođe bave lovom na decu
Međutim, pristupi otmici opisani iznad nisu bili tako efikasni za Ruse u smislu broja otmica. Strašna istina je da su živote deportovane dece slomili ne samo Rusi, već i Ukrajinci. Njihove bivљe komљije, nastavnici ili doktori.
Na primer, posle okupacije dela regiona Zaporizhia, rusi su odmah stvorili okupacione administracije u tom regionu, koje su uključivale uglavnom lokalne saradnike. Osvajači su preimenovali brojna naselja, vraćajući ih starim sovjetskim imenima, a takođe su promenili granice administrativnih jedinica. Tako se pod petom Rusa na okupiranoj teritoriji ponovo pojavio „Kuibyshev okrug“.
Zasebna ‘institucija’, čije su aktivnosti gotovo odmah organizovali rusofitori u svim gradovima koje su zarobili posle 24. februara, bile su takozvane ‘komisije za maloletnike i zaštita njihovih prava’. U njemu su bili izdajnici iz okružnog/gradskog rukovodstva, „specijalisti odeljenja za starateljstvo i starateljstvo“, „okružni policajci“, lekari, nastavnici i psiholozi.
Pogledajte dokument o nastanku okupatora komisije za maloletničke poslove pod „vojno-civilnom administracijom Kuibyshev district of Zaporizhia region“:
Glavni zadatak koji je svuda određen za „komisije“ bio je da se pronađu deca uzrasta od 0 do 6 godina. Za njihovu stvarnu otmicu od njihovih porodica i transport u Rusiju.
Saradnici bukvalno love decu na okupiranim teritorijama (screenshot dokumenta iz pošte okupacione vojno-civilne administracije regiona Zaporizhia)
Pored toga, prema dokumentima i postojećim krivičnim postupcima koje istražuje SSU, izdajnici i rusofili gotovo nikada nisu pokušali da se zaista brinu o deci koja su se našla u teškoj situaciji zbog agresije Kremlja. Štaviše, predstavnici „komisija“ su tražili porodice ATO vojnika ili aktivnih branilaca Ukrajine kako bi deci oduzmu kaznu za otpor svojih roditelja.
Na primer, u jednom od malih gradova u Zaporizhia, saradnici su kidnapovali porodicu Dvanaestogodišnja Jana K. Devojčica je prvo nasilno poslata u Melitopol centar za psihološku rehabilitaciju dece, a kasnije jednostavno data „privremenom negovatelju“ iz… Marijupolj.
Razlog što je tinejdžerka oduzeta majci i smeštena u potpuno uništeni grad u regionu Donetsk uoči zime 2022. godine bila je činjenica da je njen otac služio u Oružanim snagama Ukrajine.
Saradnici su odveli ćerku njenoj majci jer njen otac štiti Ukrajinu (snimak ekrana sa pošte okupacione vojno-civilne administracije zaporizhia oblasti)
U selu Rozivka, gde je pre okupacije živelo nešto više od tri hiljade ljudi, od avgusta 2022. do jula 2023. kriminalci su ih uzeli od svojih porodica 12 dece. Međutim, ova cifra je možda daleko od potpune, jer su okupatori počeli da otimaju maloletnike skoro odmah po hapšenju naselja.
Najmanje 12 dece oteli su saradnici iz svojih porodica samo u malom naselju u Zaporizhia (screenshot dokumenata okupacione vojno-civilne uprave zaporizhia oblast)
Slični slučajevi, kao što je zabeleženo u komentaru kanalu 24, portparol SBU Artem Dekhtyarenko, dešavalo se svuda na okupiranim teritorijama. Odluku o izboru dece formalno su doneli ne Rusi uopšte, već lokalni stanovnici koji su bili članovi „komisija“ koje su se, pod ili bez prinude, dobrovoljno prijavile da sarađuju sa neprijateljem.
Međutim, s obzirom da su sve „administracije“ koje su stvorili rusofitori zakonski nezakonite, svaka njihova odluka koja je dovela do deportacije deteta je po podrazumevanoj vrednosti kriminalna. Stoga, bez obzira na to da li govorimo o otmici maloletnika iz porodica ili iz sirotišta na teritorijama koje su okupirane do 2022. godine, uključeni saradnici će dobiti prave zatvorske kazne, kao i saučesnici u ratnim prekršajima u slučaju Međunarodnog krivičnog suda.
Oni koji su umešani u zločine takođe će biti osuđeni od strane ukrajinskog Temisa. Na primer, član Državne dume Igor Kostjukevič, šef okupacije ‘Ministarstva zdravlja Kersonove regije’ Vadim Ilmijev a „glava“ lokalnog doma za decu već su osumnjičeni u ovom relevantnom slučaju. Zajedno sa njima, još jedan rasistički zamenik je dobio ovaj status Jana Lantratova i supruga šefa A Just Russia Sergeja Mironova, Ina Varlamova.
Prema istrazi, u septembru-oktobru 2022, ova lica su organizovala deportaciju 48 malih Ukrajinaca od zarobljenog Kersona do Rusije pod maskom navodne „rehabilitacije“ u sanatorijumima Krima i „lečenja“ u medicinskim ustanovama direktno u Rusiji. Činjenicu da je transfer maloletnika bio ratni zločin priznala je čak i nezavisna komisija UN-a u svom izveštaju.
Izveštaj Nezavisne komisije UN o otmici dece iz sirotišta Kerson
Pored toga, sumnja se da su „Ministar zdravlja“ i „ministar prihoda i dužnosti“ kvazi-formacije „DPR“, koji su decu vodili „da počivaju u logorima“, osumnjičeni za krivični postupak.
Saradnik sa Krima, koji je pomogao rusistima da deportuju više od hiljadu ukrajinske dece iz Kersona, Melitopolja, Donjecka, Luhanska i Makiivke. Bila je angažovana u prevozu maloletnika i njihovom plasmanu na poluostrvo pod maskom „dobrovoljne evakuacije“. Žrtve njenih aktivnosti su siročad i deca čiji su roditelji nezakonito pritvoreni od strane kriminalaca dok su pokušavali da napuste ratnu zonu.
„Prisilna deportacija ukrajinske dece u Rusku Federaciju jedan je od mnogih zločina Rusije. I Putin mora da bude lično odgovoran za njih,“ – više puta je naglašavao šef Službe bezbednosti Ukrajine Vasil Malijuk.
Pronalaženje ukradene dece je izuzetno težak zadatak
Prema rečima Oleksandr Kononenko, predstavnika Komesarijata za ljudska prava Verkhovne Rada u Sektoru bezbednosti i odbrane, zvanični Kijev je trenutno upoznat sa više od 19.500 deportovane dece koja su bila uključena u relevantan registar zaposlenih u Nacionalnom birou za informisanje.
„Kancelarija ombudsmana nije agencija za sprovođenje zakona, tako da radimo na osnovu žalbi upućenih Povereniku. Kada rođaci nestalih, svedoci otmice, novinari ili pripadnici kriminalističkih službi zatraћe pomoж u povratku, poиinjemo da reagujemo u skladu sa tim. Ne mogu vam reći na koji način, jer je tema o deci izuzetno osetljiva. Međutim, želeo bih još jednom da naglasim: ako znate nešto o nestaloj osobi, molimo vas da kontaktirate policajce. Informacije o svakom slučaju, ako uđe u Objedinjeni registar predsudnih istraga, biće unete u registar nestalih lica pod posebnim okolnostima“, objasnio je Kononenko.
Zbog činjenice da Rusi na sve moguće načine pokušavaju da sakriju deportovane maloletnike, ukrajinski zvaničnici se trude da ne saopšte koje informacije o takvoj deci znaju. Kijev ne objavljuje imena ratnih zarobljenika, jer posle javnog informisanja, naši branioci pate u svojim mestima pritvora. Sa decom je situacija drugačija: čim se informacije o deportaciji pojavljuju u medijima ili negde drugde, rusi pokušavaju da promene imena, prevezu ih negde itd. Na nekim mestima deca iz iste porodice čak mogu biti „odvedena u ćoškove“: odvojeno se šalju u različite gradove u Rusiji, ostavljajući novo mesto boravka braće i/ili sestara kao tajnu.
Rusi nalažu gubitke u ratu masovnom deportacijom
„Svako izvađeno dete Kremlj pažljivo tretira propagandom. Neki tinejdžeri koji su oteti na početku potpune invazije već su postali odrasli. Rusija im nudi besplatno obrazovanje, stanove i novac. Na primer, od sada je više od 350 hiljada okupatora poginulo u ratu protiv Ukrajine. Moskva kaže da je 700.000 dece odvedeno kući. Ne verujem u ovu cifru, ali, bez obzira koliko cinično zvučalo, oni su „u crnom“ u smislu populacije. Za njih je deportacija naše dece donekle i dopunjavanje sopstvenog genskog bazena i stvaranje mobilisane rezerve za buduće ratove“, izjavio je predstavnik Komesarijata.
Stoga, rusofili, iako ne kriju svoj pristup otmici dece, na sve moguće načine pokušavaju da uvek uvek dokažu svaku činjenicu deportacije. Putin javno izjavljuje da je Rusija spremna da vrati maloletnike ako negde na našoj teritoriji postoje njihovi pravni zastupnici. Da biste to uradili, potrebno je samo da dokažete da je ovo ili ono dete zaista sa njima, i da se dogovorite oko prebacivanja deteta na roditelje ili staratelje. Neverovatno je teško to uraditi u praksi.
„Strategija Rusije je da kaže da ne postoji toliki broj dece kao što je Ukrajina zabeležila na teritoriji Ruske Federacije. Oni tvrde da su neki brojevi „spasenih“ ljudi, ali ne priznaju svoj boravak sve do trenutka kada Kijev pleni Ruse dokazima. Stoga pozivamo roditelje ili pravne zastupnici da kontaktiraju Nacionalnu policiju i unesu relevantne podatke. Spremni smo da vam pružimo svu potrebnu pomoć. Ali bih takođe želeo da naglasim da veoma značajan broj dece koja su na teritoriji Rusije ima status. To su deca koja su bila u sirotiљtima. Ovde je situacija potpuno drugačija, posebno kada je reč o deportaciji onih koji su u Donbasu okupirani od 2014. godine, pošto su njihovi predstavnici ili potpuno odsutni ili su u gradovima koje je Anektirala Rusija“, naglasio je predstavnik ombudsmana.
Prema Kononenkoovim rečima, učenici sirotišta iz takozvanih „DPR“ i „LPR“, koji su sve vreme bili izloženi propagandi, i koji se sada približavaju odrastanju, ponekad ne žele da se sami vrate u Ukrajinu.
U istom slučaju, ako osvajači nisu poslali decu u specijalne institucije, i nisu ih vodili u Rusiju, već su ih predali rođacima koji žive na okupiranim teritorijama, situacija nije mnogo bolja. Jer, vrlo često su takvi „staratelji“ pristalice „ruskog sveta“, i oni sami odbijaju da vrate decu roditeljima.
„Na primer, postoji priča kada žena iz Marijupolja izjavi da će se odati unuke tek kada napusti Oružane snage Ukrajine. Kada su roditelji i deca na suprotnim stranama prve linije fronta, radite Veoma je teško vratiti maloletnike. I uopšte, budimo iskreni, tempo repatrijacije deportovane dece je trenutno nedovoljan. Pre svega zbog pristupa Rusije, koja želi da zadrži sve i asimiluje“, rekao je Kononenko.
Deportacija nije prestala
Imati nalog za Putinovo hapšenje je, naravno, činjenica zbog koje se bunker Firer plaši stranih putovanja i leti samo svojim najbližim prijateljima sa garancijama za sopstvenu bezbednost. Međutim, uprkos ovoj činjenici, Moskvi ni ne pomišlja da zaustavi svoje genocidne postupke. Otmica maloletnika na okupiranim teritorijama još uvek traje.
Sam rasistički vođa, Lvova-Bilova ili Ostali predstavnici takozvanih ruskih elita ne plaše se prave kazne za svoje postupke. Isto važi i za direktne organizatore uklanjanja dece. „Dobrovoljac“ Oleksii Talay, koji je organizovao deportaciju hiljada mladih Ukrajinaca, još uvek nije pod sankcijama EU. Isto se može govoriti i o Innu Shvenk I Irina Klyuyeva, koji se bave prebacivanje dece na usvajanje ruskim porodicama, i o mnogim drugim likovima umešanim u zločin. Oni će biti osuđeni u odsustvu i stavljeni na međunarodnu poternicu, ali to neće pomoći da se zaustave zločini Rusije.
Prema rečima Katerine Raševske, advokata Regionalnog centra za ljudska prava, sa trenutnom stopom repatrijacije, Ukrajini će biti potrebno najmanje 50 godina samo da vrati one čija je otmica do sada identifikovana.
Nažalost, realnost je takva da bez nekog pritiska bez presedana na Rusiju, bez pojave efikasnih mehanizama uticaja, nije potrebno ni govoriti o repatrijaciji svih žrtava delovanja ratnih zločinaca. Barem zato što je Moskva godinama imala priliku i nekažnjeno da gradi kriminalne procese protiv kojih još uvek nema efikasnih kontramera.
