Poslednjeg dana februara 2024. godine (a ove godine je 29), Vladimir Putin je preneo poruku Federalnoj skupštini Ruske Federacije. U tome bi, čini se, već poznata ruska autokratija, formalna komunikacija predsednika-diktatora sa sledbenikom gornjeg (a donji dom nije daleko pobegao) mogla da bude posebna ovog puta.
Ali ipak, kontekst govora najavljen tri nedelje pre Putinovog izbora… (o, predsednik Ruske Federacije, demokratija!), sugeriše da je ruski lider u svom govoru javno predstavio ne neki izveštaj za prethodni kadar ili viziju razvoja Rusije u budućnosti (sa njim ili bez njega), već isključivo njegov izborni program. Ali šta je greh sakriti – njegov plan za Rusiju i svetsku geopolitiku bar do 2030.
I, naravno, zajedno sa obećanjima o velikodušnim subvencijama regionima (kako može biti bez ovoga pre izbora, posebno na postsovjetskom prostoru), govor je sadržao poruke u potpunosti usmerene na potpunu mobilizaciju (za sada u smislu okupljanja, ili, tačnije, „okupljanja“) ruskog društva u „borbi“ protiv kolektivnog Zapada i protiv pozadine pretnje koju je, kažu, predstavljalo „oče“. Ajde ovaj večiti „Neprijatelj na kapiji“, „intervencionisti“, „SAD žele da nam nanesu strateški poraz“ i tako dalje. U suštini, za osobu koja je zaspala u SSSR-u sa novinama u rukama negde šezdesetih godina prošlog veka i probudila se uz tekst Putinovog govora 2024. godine, malo toga se drastično promenilo.
I, naravno, bez pominjanja borbene gotovosti ruskog nuklearnog oružja i „kolosalnog borbenog iskustva“ koje je ruska vojska stekla tokom „specijalne vojne operacije“, približavanja „Kinžala“, „Cirkon“… Istovremeno, dalja neprijateljstva u Ukrajini su, prema rečima ruskog lidera, pre svega direktna konfrontacija sa zvaničnim Kijevom, već u odsustvu sa Zapadom na čelu sa Sjedinjenim Državama i njihovim „otvorenim neprijateljskim akcijama“.
Međutim, vođenje kampanje za predsedničke izbore protiv pozadine rata nije vest za Putina. Na primer, još u martu 2000.
U to vreme, u ruskom provladinom informativnom prostoru (a on je zapravo stvorio taj pozitivan imidž Putina, još uvek malo poznat javnosti), Vladimir Vladimirovič je prikazan kao neka vrsta spasioca ruskog teritorijalnog integriteta – pa, zato što je čečenski nacionalni pokret u Kremlju protumačen samo kao ekstremizam i separatizam. I izvesna simbolika u tom kontekstu (barem prema grupi Putinovih političkih stratega predvođenih Glebom Pavlovskim) bila je let tadašnjeg ruskog predsedničkog kandidata (ali već vrhovnog komandanta Ruskih oružanih snaga) na borbenom borcu Su-27 od Krasnodara do Čečenije 20. marta 2000. godine – nedelju dana pre samih izbora.
Isti politički strategi ponudili su Putinovom timu strategiju (i, kako se ispostavilo, efektivnu) da se kladi na segment društva koji se osećao „napuštenim“ tokom Jeljcinovog predsednikovanja. A istovremeno, sam Putin je garantovao prvom predsedniku Ruske Federacije i njegovoj „Porodici“ potpuni ekonomski i pravni imunitet u novim političkim realnostima.
Uzete zajedno, to mu je omogućilo da pobedi na predsedničkim izborima u prvom krugu – mada u to vreme sa manje ili više verovatnim rezultatima – skoro 53 odsto u korist.
A onda – povećanje svetskih cena gasa i nafte – osnova ruske ekonomije – omogućio je postepeno izvesti Rusku Federaciju iz ekonomske krize koju je pretrpela tokom devedesetih, naročito posle neispunjavanja obaveza 1998. godine, a istovremeno donekle i donekle poboljšati dobrostojeću običnih Rusa (bar u velikim gradovima, posebno u evropskom delu Ruske Federacije). A pošto je Putin u to vreme bio gospodar Kremlja, sa njim je društvo počelo da povezuje ta poboljšanja u njihovim ličnim životima, Žmureći na postepeno „uvrtanje“ decentralizacije regiona započetih Jeljcima (pa, zato što se „jaka ruka“ na postsovjetskim prostorima smatra više pozitivnom nego manom), direktnom ili indirektnom „nacionalizacijom“ medija, koja se do sredine dvelou0-ih uglavnom pretvorila u propagandne službe za prve tri „vlasti“ u Ruskoj Federaciji. a ne njen nezavisni „četvrti ogranak“, i početak progona protivnika novog predsednika („pa, zato što su ti Berezovski, Gusinski ili Kudorkovski oligarsi koji su opljačkali Ruse devedesetih, pa neka odgovaraju sada u skladu sa zakonom!“).
U takvim okolnostima nije bilo mnogo sumnje da će Putin lako pobediti na svojim drugim predsedničkim izborima zakazanim za 14. Možda je jedina „intriga“ kampanje u to vreme u štampi bilo pitanje „da li će predsednik uspeti da osvoji ovaj narodni izraz u jednom krugu?“ Pa, neki su sugerisali da bi možda prva runda mogla „fail“ slab odziv (teško je poverovati da se izlaznost u Ruskoj Federaciji u to vreme generalno smatrala nečim pretećim). Međutim, u to vreme nisu propali ni prvi (dobio je više od 71 odsto glasova) ni drugi (izlaznost je bila veća od 64 odsto).
„Najdosadniji izbori u istoriji postsovjetske Rusije“ (kako su ih tada opisivali novinari u Ruskoj Federaciji) mogli su se setiti samo po iznenadnom nestanku u večernjim satima 5. februara 2004. godine, jednog od predsedničkih kandidata Ivana Rajbkina, koji je dan ranije optužio Putinovu administraciju za umešanost u dizanje u vazduh kuća u Moskvi 1999. godine, što je bio jedan od razloga za to I… njegovo jednako iznenadno pojavljivanje 10. februara u Kijevu, gde je, kako se kasnije ispostavilo, samo otišao… Hodaj. Politički analitičari još uvek raspravljaju o tome šta je to bilo tada – spontano loše smišljena odluka, specijalna operacija FSB-a da se „zaplaši“ kroz otmicu, ili želja za jeftinim PR-om. Bilo kako bilo, sve se završilo činjenicom da je 11. februara Rajbkin povukao kandidaturu sa izbora.
Treća Putinova predsednička kampanja održana je u zimu 2007. Da, ovo nije klizanje jezika. I da, među tadašnjim kandidatima za predsednika nećete videti Vladimira Vladimirovića. Ali zahvaljujući učešću apsolutno posvećenog Dmitrija Medvedeva – čoveka sa kojim je radio još devedesetih godina u Sankt Peterburgu u bazenu Anatolija Sobčaka, koji je bio na čelu svog izbornog štaba 2000. godine i koga je posle prve pobede vodio na raznim pozicijama od predsedničke uprave Ruske Federacije do ruske vlade – Putin je uspeo da održi svoj uticaj na vladu bez kršenja Ruskog Ustava. što mu je zabranilo da se kandiduje za predsednika Ruske Federacije tri puta zaredom.
Tada je drugi ruski predsednik i dalje imao planove za aktivne kontakte sa Zapadom, a trgovina gasom i naftom se samo intenzivirala, donoseći Rusiji super-profit koji bi mogao da bude uključen u nove poslovne i političke projekte (od novih gasnih grana do finansiranja pojedinih zapadnih političara i političkih snaga, kao i kulturnih centara van Ruske Federacije), i nije želeo da otvoreno „kalja“ svoj ugled kršenjem Osnovnog zakona države. A Putin nije nestao iz sistema – Medvedev, izabran kao rezultat sa više od 70 odsto podrške, „poverio“ je svom prethodniku da bude na čelu ruske vlade.
I u naredne četiri godine, Dmitrij Analijevič je stvorio sliku unutar i izvan Rusije mladog, digitalizovanog lidera sa ajfonom u rukama (nasuprot pozadini potpuno „nekompjuterisanog“ Putina), koji je u Skolkovu nameravao da stvori inovativni ruski analog američke Silicijumske doline, i u globalnom smislu, kako je rekao, vodi „partiju mira“ u ruskoj politici I to uprkos činjenici da je pet meseci kasnije formalno Medvedev bio taj koji je bio vrhovni komandant ruske vojske, koji je napao suverenu Gruziju, zauzeo deo toga u Južnoj Oseti i Abhaziji, i kao rezultat toga, uprkos mirovnim sporazumima, Ruska Federacija je priznala te samoproglašene pseudo-države. A obraćanje Medvedeva Juščenkovom ukrajinskom kolegi iz avgusta 2009.
Ipak, ispunila je svoju funkciju – „poništila“ je prethodne kadence Putina, koji je još jednom dobio priliku da se zvanično kandiduje za predsednika (u početku je to bilo zabranjeno tri puta zaredom, a ne tri puta ukupno!). Takođe, na njegov predlog, donet je amandman na ruski Ustav kojim je produžen predsednički mandat na šest godina. Vladimir Vladimirovič je sa svoje strane iskoristio vreme kada je Vladimir Vladimirovič bio na čelu vlade da potvrdi imidž „menadžera“ koji je izveo Rusiju iz posledica globalne ekonomske krize 2008.
Međutim, što je manje vremena ostalo pre predsedničkih izbora 2012. godine, češće se sporadično mogli čuti glasovi da Medvedev može čak i da ide svesgorno, ujedinjujući opoziciju putinu oko sebe, i kandidovati se za drugi mandat. Međutim, intriga je nestala u septembru 2011, kada je tokom kongresa vladajuće stranke Jedinstvena Rusija Dmitrij Anatojevič zvanično saopštio da odbija da se kandiduje i podržao Putinovu kandidaturu.
Naravno, takvo „kastiljanje“ imalo je određeni efekat ogorčenja javnosti, a Putin je morao da izađe na izbore 4. marta 2012. godine, u jeku protesta opozicije koji su zahvatili ruske gradove, uključujući Moskvu i Sankt Peterburg. Da bi se „malo izduvao“, čak je bilo neophodno, pored tradicionalnih predstavnika „pitome opozicije“ iz Liberalno demokratske partije i Komunističke partije Ruske Federacije (i A Just Russia), da se u trku na trenutak umeša biznismen Mihail Prohorov, koji je trebalo da demonstrira učešće na izborima, navodno, istinski nezavisni samo-nominovani kandidat koji kritikuje Kremlj.
Međutim, Putin je pobedio i na ovim izborima, iako je dobio 63,64 odsto glasova, što je manje nego 2004. ili Medvedeva 2008. I protiv pozadine masovnih hapšenja javnih aktivista, a potom i falsifikovanja tokom izbora u Državnu dumu Ruske Federacije i ruskog predsednika, legitimitet Putinove vlasti je postepeno sve češće se govorilo i na Zapadu i u prozapadnom mediju u Ruskoj Federaciji (vlasti su sve više počele da ih žigošu kao „strane agente“, što je konačno legalizovano 2019. godine).
Međutim, bilo je očigledno da je u to vreme, uprkos uveravanjima provladinih ruskih medija, ekonomska situacija u Ruskoj Federaciji bila mnogo slabija nego početkom dve000-ih, a podrška Putinu protiv te pozadine počela je da opada čak i među onim krugovima koji su je ranije asociranje na poboljšanje njihovog dobrosti. Istraživanja javnog mnjenja iz 2013. godine pokazala su da se udeo Rusa koji bi radije napustili funkciju nego kandidovao četvrti put povećava.
U takvim uslovima, Putin je odlučio da pronađe spasoliki… u ruskom nacionalizmu i tvrdnji da se Ruska Federacija suočava sa spoljnom pretnjom. Uporedo sa potragom za unutrašnjim „neprijateljima“ 2014. godine, takozvana „borba“ sa spoljnim se intenzivirala.
U tom kontekstu, kažu, braneći krimsko poluostrvo od „ukrajinskih nacionalista-banderita“ i „državnog udara“ (ovako Kremlj tumači pobedu Revolucije dostojanstva u Ukrajini), ruske vlasti su odlučile da zauzmu poluostrvo i „ponovo se okupiraju“ sa Ruskom Federacijom. Naime, sama krimska specijalna operacija počela je 20. februara 2014. godine, kada su masovne pucnjave demonstranata nastavljene na Maidanu, i bilo je teško predvideti kako će se revolucija zapravo završiti, pa je zato očigledno da je okupacija Krima unapred planirana, i da nije bila situaciono rešenje „za zaštitu sugrađana u inostranstvu“.
Bilo kako bilo, imalo je efekat koji mu je bio potreban u društvu za ruske vlasti – Putinov rejting je ponovo počeo da raste. Ipak, „krimsko pitanje“ bilo je jedno od najosetljivijih pitanja za ruski diskurs posle propasti SSSR-a.
A onda je bilo neophodno stvoriti faktor koji će biti dugo trajan, ali bi istovremeno ujedinio društvo u Ruskoj Federaciji oko zajedničke opasnosti, koja se, kažu, stalno približava. Sve češće, ova pretnja je počela da se prikazuje na javnom polju u vidu revolucija u boji, koje su dve decenije iznošene u različitim delovima planete, navodno na uštrb kolektivnog Zapada, kako bi se tu i tamo uspostavio dnevni red koristan samo za zapadne države, pre svega Sjedinjene Države. I samo nekoliko država u svetu, uključujući Rusku Federaciju, izgleda da je uspelo da ospori ovu praksu i postane efikasno protivljenje unipolarnosti koju je nametnuo Vašington.
Ovom retorikom Putin je na predsedničke izbore izašao 18. marta 2018. godine, na kojima je pobedio sa rekordom čak i za ruski „manuelni“ broj od preko 76 odsto. Zapaženo je da je Aleksej Navaljni, koga su doživljavali kao jednog od onih opozicionih kandidata koji su bar mogli da pokušaju da se efikasno nadmeću za glasove i pokažu da protestni stavovi o Putinu ipak postoje u Ruskoj Federaciji, čak odbijeni da budu registrovani za učešće na glasačkom listiću zbog njegovog kriminalnog dosijea.
Na kraju svega, u sistemu, kada su se izbori konačno pretvorili u formalnu sliku iz predstave pod nazivom „demokratija na ruskom jeziku“, on je imao male šanse za pobedu. A 2021. godine ruski parlament je legalizovao amandman na Ustav Ruske Federacije, koji je zapravo „nula“ Putinovih aktuelnih predsedničkih mandata.
I ruski predsednik je velikodušno iskoristio ovaj amandman, podnoseći zahtev za predsedničke izbore u Rusiji 2024. po peti put. Navodno, ovog puta je sanjao da ode kod njih kao „reunifikator istorijskih ruskih zemlju“ u Ukrajini, uključujući Kijev, za koji je pokrenuo takozvanu „specijalnu vojnu operaciju“, pod izgovorom da štiti Donbas – ovo je, prema rečima ruskih propagandista, „uporište ruskog sveta“, koje je „patilo“ osam godina posle 2014. od „bombardovanja Kijeva“ (zapravo, deo je okupirala ruska vojska).
Najverovatnije, Putinovi planovi uključivali su kopneni put do Pridnjestrova. A tu su i verovatno pripreme za konfrontaciju sa NATO-om, koja se, prema rečima ruskog predsednika, „ilegalno“ proširila na istok.
Ispostavilo se da je stvarnost, blago rečeno, drugačija. U Ukrajini je ruska vojska naišla na snažan otpor ukrajinskih odbrambenih snaga i cele nacije. U međuvremenu, NATO je dopunjen drugom članicom – Finskom. I, kako se čini, pristupanje druge države Alijansi – Švedskoj – takođe je stvar veoma kratke vremenske perspektive.
Šta je ostalo ruskim vlastima da urade u takvim uslovima? Kako je napisano na početku – nuklearna ucena i retorika o večitom „neprijatelju na kapiji“, „intervencionistima“, „SAD žele da nam nanesu strateški poraz“… I još uvek želim da ga stvarno nanesu.
