Šta pokazuju rezultati predsedničkih „izbora“ u Rusiji? Da je režim Vladimira Putina jači nego ikad? Malo verovatno, prilično suprotno (a onda ću pokušati da raspravljam o ovoj tezi). Sam tok izbornog procesa i njegovi rezultati pokazuju da je režim Kremlja konačno odustao od modela „upravljane demokratije“ koju je proglasio sam Putin i jasno je da se i nemilosrdno kreće ka autoritarnoj državi sa elementima totalitarizma. Mada će, zapravo, graditelji nove ruske imperije dobiti „banana republiku“ sa karikaturom, iako zastrašujućeg vladara.
Mark Galeoti, britanski politikolog i jedan od najauto autoritativnijih eksperata za Rusiju, sumirao je izbore u Rusiji u komentaru za list Washington Post, tvrdi: „Kremlj se više ne stidi da okleveta izbore. Ponaљa se u stilu „Pa љta? Šta možete da uradite?“ On je kao gopnik koji izaziva demokratsko društvo, govoreći: ‘Naravno da znate da lažemo, ali moraćete to da progutate jer nema alternative.’
Prema zvaničnim prebrojavanjima glasova, Centralna izborna komisija Rusije dala je Putinu rekordnu cifru od 87,28 odsto. To je najveći procenat u svim postsovjetskim vremenima u Rusiji, čak ni sam Putin do sada nije pokazao takve rezultate. A izlaznost birača je takođe rekordna – 77,5 odsto. Ali za trezvenu osobu, sve ove figure izazivaju samo smeh.
Jer, s jedne strane, postoji jasno i besramno falsifikovanje. To su ubedljivo dokazali nezavisni eksperti, na osnovu podataka nezavisnih posmatrača i korišćenja matematičkih metoda u uspostavljanju regularnosti izbornog procesa.
S druge strane, sa ovim brojkama, ruski diktator (odbijam da ga zovem „predsednik“ i nadam se da će i ceo civilizovani svet) spada u istu kategoriju kao lideri poput pokojnih autokrata Hejdara Alijeva u Azerbejdžanu i Islama Karimova u Uzbekistanu, koji su dobili između 85 i 90 odsto. I sada mora da sustigne proizvoljno smenjene lidere Nursultana Nazarbajeva (koji je osvojio više od 95 odsto na poslednjim izborima u Kazahstanu) i Gurbangulija Berdimukamedova u Turkmenistanu (97 odsto), kao i neprikosnovenog šampiona – pokojnog Turkmenbašija Saparmurata Nijazova, koji je uživao podršku 99.000
Ne moraš da budeš Vanga da bi predvideo Putinovu pobedu. Uoči samog glasanja, Kremlj je očistio izborno polje do steriliteta. Bilo kakvi rizici su preventivno eliminisani – kandidatima koji su se usudili da makar indirektno kritikuju rat u Ukrajini nije bilo dozvoljeno da glasaju. Opozicioni lider Aleksej Navaljni, koji je već bio u koloniji na krajnjem severu, brutalno je ubijen. Dakle, osim Putina, na glasačkom listiću su bila imena samo tri bezliиna politiиara koji nisu ni odneli pobedu. Iako se „čistka“ tu nije završila. S obzirom na to da je jedan od trojice kandidata, tačnije Vjačeslav Davankov, predstavnik ideološki neshvatljive stranke Novi ljudi, proglašen uslovnim „antiratnim kandidatom“ od strane nekih portparola opozicije (zapravo, on nikako nije bio antiratni kandidat), Putinova izborna mašina mu je čak ukrala oskudne glasove.
Mada, и desilo bi se, zaљto sve ovo? Na kraju svega, Putin bi lako pobedio čak i bez ovih suludih falsifikata, čak i ako ne u prvom krugu. Nezavisni posmatrači iz celog sveta mogli bi čak da budu pozvani. I to bi uklonilo mnoga pitanja, barem na Zapadu. Onda bi bilo teško optužiti ga da je neiskren, da je prevarant, da su izbori nelegitimni.
Međutim, Kremlj je izabrao taj put. Uprkos činjenici da civilizovani svet ne smatra da su nedavni izbori u Rusiji ili slobodni ili pošteni, ovih 87,28 odsto omogućava Kremlju da objavi da je, navodno, cela nacija ujedinjena oko Putina, ruski predsednik ima punu podršku svog naroda. Zbog toga je potvrdio svoje puno pravo na mandat da vodi rat agresije u Ukrajini i da brutalno potisne opoziciju. Jer je ovo volja naroda. I, kao što znate, volja naroda je božja volja. I ovo formalno glasanje tako omogućava Putinu 5.0 da ostane lider zemlje najmanje do 2030. I najverovatnije, do smrti.
Mada, naravno, Putin zapravo nema takvu podršku javnosti, što je indirektno dokazala sociologija. Sa postojanjem slobodne konkurentske sredine, slobodnom štampom, nesmetanim funkcionisanjem javnih organizacija, pravom na okupljanje i proteste, slobodnim pravosuđem, odsustvom cenzure i policijskom represijom, rezultat je mogao da bude potpuno drugačiji. Međutim, možete da pričate koliko hoćete o okruglim izborima u vakuumu, ali u stvarnosti imamo ono što imamo.
Prema rečima eksperata, na autoritarnim izborima rezultati su predvidivi, ali posledice nisu. Ili sistem, dodajPosle probne faze u vidu izbora, niko ne može sa sigurnošem da kaže da li želi da odvrne šrafove i da Rusima da više slobode, ili obrnuto – da stegne šrafove i intenzivira represiju, da donosi nepopularne odluke. Podsetimo, na primer, kako je, posle Putinovog reizbora 2018. godine, došlo do izuzetno nepopularnog povećanja starosne granice za odlazak u penziju u Rusiji. A dve godine kasnije došlo je i do promene ustava, koja je „poništila“ Putinove prethodne kadence. Stoga predsednički izbori u Rusiji nisu toliko važni koliko šta će se desiti posle njega.
Najsmešnija stvar (ili možda upravo suprotno – najragragičnija) u ovoj situaciji je to što Putin čvrsto veruje u masovnu podršku naroda. U skladu sa tim, on smatra da je nekolicina kritičara apsolutna marginalnost ili agenti koje plaća neprijateljski Zapad. On takođe smatra da je država „jača nego ikada“. Stoga, prema njegovom mišljenju, eskalacija neprijateljstava, još jedna mobilizacija, stavljanje ekonomije u ratnu nogu i sve veći unutrašnji politički pritisak neće imati nikakve negativne posledice: zemlja će izdržati sve, a „narod“ će „odobriti“ sve.
Tako je ruska ekonomija uspela da izdrži mnogo duže i samouverenije pod zapadnim sankcijama nego što se predviđalo pre dve godine. Da, ismejana „zamena uvoza“ jeste imala određeni pozitivan efekat, bar privremeno. Rusija je postala odsečena od zapadnog sveta, ali je počela aktivnije da sarađuje sa takozvanim Globalnim jugom, gde 80 odsto stanovništva živi i proizvodi 40 odsto bruto proizvoda u svetu. Dakle, da li su antiruske sankcije propale, na zabavu Kremlja? Nikako.
Samo treba da budemo strpljivi i sačekamo još malo (zapadni i nezavisni analitičari su sada postavili novi rok za propast ruske ekonomije – do početka 2026), a režim Kremlja će se suočiti sa novom ranjivošću. Kumulativni efekat nedostatka zapadnih investicija i izolacije od zapadne tehnologije dovesti će do smanjenja produktivnosti, a posebno do povećanja zavisnosti od piratskog softvera.
Istovremeno, bliska saradnja Rusije sa Kinom može da se pretvori iz prednosti u užasnu manu. Sve veća zavisnost od Pekinga tvrdoglavo i neopozivo pretvara Moskvu u obespravljenog vazala. A izlazak iz zavisnosti od totalitarne Kine neće biti tako lak kao odbijanje saradnje sa demokratskim zapadnim svetom.
Istovremeno, militarizacija ekonomije smanjiće životni standard u Rusiji. Demografski problemi će se takođe osetiti. I kako 71-godišnji Putin stari, borba za njegovo nasleđe će se intenzivirati. Uvek je teško predvideti kada će tiranin pasti pod teret moći. Ali sa sigurnošću možemo reći da će se to sigurno desiti. I što pre više samopouzdanja pukne.
Šta zapad treba da uradi u ovoj situaciji? Pa, svakako ne sedeti na obali reke i čekati da leš neprijatelja pluta. Sjedinjene Države i Evropa trebalo bi jasno da se oslone na dve strategije: jačanje vojne pomoći Ukrajini do uvođenja trupa NATO-a u zemlju i povećanje pritiska na sankcije. Obe strategije su već pokazale svoju efikasnost kada se primenjuju jasno, brzo i bez neodlučnosti.
