Formiranje Ukrajine kao subjekta ostaje odlučujuće. Naša zemlja je u užasnoj situaciji zbog rata, ali u diskurzivnoj borbi na međunarodnoj sceni, ona je u boljoj poziciji od, na primer, Poljske za vreme Poljske Narodne Republike“, kaže ugledna ukrajinska publicistkinja, spisateljica i intelektualka Mikola Rajabčuk u intervjuu za ovu publikaciju Nowa Europa Wschodnia.
– Sada se bavite naučnim radom u Japanu. Da li je moguće videti naš kontinent i naše evropske probleme sa te hemisfere? Da li je rat u Ukrajini važan za Japance?
– Iznenadilo me je šta narod Japana oseća prema Ukrajini, koja je praktično bila odsutna iz njihovih umova do 2022. godine. Skoro svi moji kolege naučnici su tek sada počeli da otkrivaju moju zemlju. Izražavaju saosećanje i podršku. Stvari se pomeraju. Iznenadilo me je to što je Japan jedan od najvećih sponzora Ukrajine, skoro pete zemlje po finansiranju. Ukrajina ima najviše informacija o oružju koje snabdevaju Sjedinjene Države i evropske zemlje, ali je pomoć Japana, pre svega humanitarna, veoma značajna. Иak mi je malo ћao љto je potcenjena u tom pogledu.
„To su političke stvari. Međutim, da li Japanci znaju nešto o ukrajinskoj kulturi?
– Zapravo, ljudi su počeli da obraćaju pažnju na to sada, posle ruske invazije 2022. godine. Naravno, ukrajinske studije postoje tamo već duže vreme, na primer filologija na Univerzitetu u Tokiju. Ali na nacionalnom nivou, ovo je kap u okeanu potreba. Ima i entuzijasta – iznenadio sam se kada sam saznao da, posebno u Tokiju, ali i u Kobiju, možete naći male grupe Japanaca povezanih sa Ukrajinom, uglavnom preko porodice. To su ljudi koji su usvojili ukrajinski identitet, a ponekad tamo možete sresti ljude u izvezenim košuljama, što izgleda veoma simpatično.
Međutim, tek sada je ukrajinska kultura počela da se uklapa u mentalne mape Japanaca. Vidim da se skoro svakog meseca objavljuje knjiga, održava simfonijski koncert, izložba ili neki drugi događaj vezan za moju zemlju. Ja lično sam održao nekoliko javnih predavanja ovde, uglavnom na univerzitetima, u poslednjih šest meseci. Politički bum će proći, a kultura će osigurati da Ukrajina ostane duže u mislima Japanaca, što će uticati na budućnost.
– Vratimo se na evropski kontinent. Metternich’s Garden, zbirka eseja koju je objavio Kolegijum istočne Evrope, duboko je uronjena u evropski kontekst. Vaši tekstovi iz različitih perioda, od 1995. do 2023. godine, pokazuju koliko se to promenilo poslednjih godina, ali i koliko konvencija ostaje isto. Koje promene poslednjih decenija smatrate najvažnijim?
– Verujem da sticanje nezavisnosti ostaje izuzetno važno za Ukrajinu. Moram da kažem da je naša zemlja u užasnoj situaciji zbog rata, ali u diskurzivnoj borbi na međunarodnoj sceni zauzima bolju poziciju od, na primer, Poljske tokom godina Poljske Narodne Republike. U komunističko vreme, cela centralna Evropa nije imala glas u diskusiji, stvorene su zone uticaja i bilo je teško boriti se za bilo kakvu subjektivnost. Przemysław Czaplinski (poljski književni kritičar – ed.) jednom je u šali rekao da „nepovredivost granica pretpostavlja nepovredivost diskursa“. I dan danas sam veoma impresioniran hrabrošću poljske opozicije osamdesetih godina, koja je uspela da skrene pažnju na poljska pitanja i pokaže da ova zemlja postoji i da može da govori u svoje ime. Naravno, ono što se posle toga desilo Solidarnosti je tužno, na primer, gledajući situaciju na poljsko-ukrajinskoj granici.
– Da li je subjektivnost koju je osvojila Ukrajina promenila i Evropu?
„Danas Ukrajina može da govori svojim autentičnim glasom i svet mora da računa na nas. Naši ljudi plaćaju za ovo krvlju i užasnom patnjom. Ovo je veoma visoka cena, ali niko nam je neжe oduzeti. To je važno za celu Evropu jer pokazuje da naš region, iako potcenjen, ima sopstveni ego i ne može jednostavno da bude pion u igri većih sila. Ukrajina podseća da slabije zemlje takođe imaju svoje interese i ne možemo da podlegnemo takozvanim realistima koji tvrde da treba uzeti u obzir samo interese velikih sila. Smatram da je ovo veliko dostignuće Ukrajine, na kojem možemo da gradimo buduću politiku u Evropi. Voleo bih da sačuvamo ovu energiju i setimo se simboličke vrednosti borbe naše nacije.
U jednom od vaših eseja pišete o metafori izdaje koja je prisutna u odnosima između centralne i istočne Evrope i Zapada. Danas se u vazduhu oseća „miris izdaje“, uznemirenost oko toga da li će partneri ostaviti Ukrajinu da se sama brine o sebi. Mogu li vaši sunarodnici ponovo doživeti traumatično iskustvo „kontradiktornosti između visokih ideja i praktične politike“ Zapada koje opisujete?
Ogromna kontradikcija između interesa i vrednosti i dalje je prisutna u evropskoj politici. Svi prepoznaju da Evropa ima svoje barjakePostoje velike vrednosti, ali postoje i interesi, postoje i birači. Ne žele svi da troše porez na neku daleku zemlju. Razumem sve ovo. Samo u Rusiji Putin može da kaže društvu šta da radi. U demokratiji bi trebalo da brinemo o komunikaciji, ali nisu svi lideri sposobni za to. Političari samo moraju da budu veoma uporni u objašnjavanju svojim biračima da postoji izvesna raison d’être i vrednosti koje treba braniti. Jer ako se danas ne borimo za njih, neжemo moжi da zaљtitimo sopstvene interese sutra. Sve je međusobno povezano.
– Da li Ukrajinci imaju neku alternativu?
„Nemamo drugog izbora. U sličnoj smo situaciji sa Poljacima, osećamo istu neuzvraćenu ljubav prema Zapadu. Rekao bih da je ovo neka vrsta ljubavi po podrazumevanoj vrednosti, prisiljena zbog nedostatka bilo kog drugog izlaza. Jednostavno nema drugog izlaza, jer na Istoku imamo banditnu državu koja se nikada nije odriče svog kriminaliteta. Poljska i Ukrajina uvek treba da gledaju ka Zapadu, čak i ako nas tamo ne žele ili vole, ali uprkos tome dobijamo bar minimalne šanse za opstanak. Nećemo ga naći na Istoku: Ukrajina ne postoji u glavama Rusa, ona mora biti asimilovana ili uništena od strane njih. Prva opcija nije uspela, pa su naši severni susedi odlučili da nas zbrišu sa lica zemlje.
U Ukrajini moramo da dokažemo da zaslužujemo prijateljstvo ili makar toleranciju Evrope. Mislim da se Ukrajina nije borila, niko ne bi saosećao sa njom. Pogledajte: tek početkom marta 2022. lideri EU potvrdili su u takozvanoj Versajskoj deklaraciji da Ukrajina pripada evropskoj porodici. Naša zemlja nikada ranije nije ovako doživljavana. Držani smo u neizvesnosti, u nesigurnom prostoru između dva sveta.
– Uspeh rata omogućio je Ukrajincima da dokažu svoju evropskost, ali šta će se desiti ako se vojna situacija pogorša? Zar ti Zapad onda neće okrenuti leđa?
„Sada smo suočeni sa pitanjem dokle će agresori ići i koja će biti cena zaštite naše nezavisnosti. S druge strane, ne mogu da zamislim da ćemo ga izgubiti. Rusi neće moći da okupiraju našu zemlju, posebno njen severozapadni deo. Geografski uslovi im, na primer, ne dozvoljavaju da to urade. Mogu da se bore na otvorenom prostoru juga i istoka. Imaju prednost u artiljeriji i avijaciji – oni su kraljevi stepe. Ali oni neće moći da se nose sa nama u šumama i brdima severa. Na kraju su se povukli iz Kijeva – ne zato što ga toliko vole, već zato što su Ukrajinci jednostavno tamo imali ogromnu prednost, jer su bili u stanju da vode polu-gerilsku borbu koja Rusima nije ostavila nikakve šanse.
Optimista sam u pogledu budućnosti. Sva ova jadna evropska demokratija je imala i gora vremena. Nemamo alternativu. Samo, naši partneri moraju da se sete da Ukrajinci svakodnevno plaćaju stotine žrtvovanja za svoje diskusije u kongresima i parlamentima.
– Šta je sa Poljskom? Godine 2006. pisali ste o dva poljska gledišta o Ukrajini – realistima, koje karakterišu zapadnoevropski pragmatizam, nacionalni egoizam, i „gluvoća na određena moralna pitanja“, i Prometejcima, koji su videli značaj Ukrajine za poljsku bezbednost. Kao što ste napisali, realisti su bili marginalni u to vreme. Danas imamo potpuno drugačiju realnost. Da li sebični, kratkovidi realisti takođe pobeđuju u Varšavi?
„Današnja situacija je posledica ograničenja demokratije. Nažalost, na stavove prema Ukrajini utiču unutrašnje političke borbe. Situacija u Poljskoj slična je političkoj podeli u Sjedinjenim Državama. U obe zemlje ni vlast ni opozicija nisu antiukrajinske. Obojica, generalno, prepoznaju da Kijev treba podržati. Jednostavno zbog međuvladaških igara poljski i američki političari zaboravljaju na svoje strateške interese. Ukrajina je žrtva infantilnog partizanstva obe grupe i njihovih lidera, koji nisu u stanju da pokažu hrabrost i komuniciraju sa biračkim telom. U Americi je to malo bolje u tom pogledu, jer, međutim, postoje ljudi u oba tabora koji kažu da pravimo budale od sebe odlaganjem podrške Ukrajini. U Poljskoj ne čujem takve glasove, bar o ovoj graničnoj sramoti, i to me malo šokira.
Srećom, u Ukrajini još uvek nema jakog anti-poljskog sentimenta, ali se malo plašim da bi moglo da krene u pogrešnom smeru, a Poljska bi mogla da izgubi ogroman simbolični kapital stečen poslednjih godina. Nadam se da će se kriza završiti posle prolećnih izbora u Poljskoj, jer ako se to ne desi, suočićemo se sa poljsko-ukrajinskom katastrofom.
– Da li bi ti problemi mogli da budu povezani sa „imperijalističkim znanjem“ o kojem pišete u svojim esejima, to jest sa percepcijom Ukrajine kao slabije države u Poljskoj, što se ne poklapa sa ukrajinskom percepcijom sopstvenog subjektiviteta?
– Poljska se, srećom, oslobodila imperijalnih impulsa prema Ukrajini, ali negde ispod kože i dalje postoji određeni suprematizam, osećaj civilizacijske superiornosti, koji je izražen u činjenici da „Bolje znamo љta je dobro i samo.“ Međutim, to zahteva rad na obe strane. Moramo da igramo ovaj ples zajedno, iako je teљko u uslovima rata, sa tako jakom nacionalnom mobilizacijom na Dnjeperu.
– Potražimo neki pozitivan zaključak našeg razgovora. Kultura uvek dolazi u pomoć u takvim situacijama. Svoj Metternich Garden posvetili ste ukrajinskom pesniku sedamdesetih godina, Hryhoriy Chubayu, čiju je zbirku nedavno objavio KEW Publishing. U novo izdanje knjige uvrstili ste i esej o njegovom prijatelju, pesniku Olegu Lyshegi, nažalost nepoznatom u Poljskoj. Zašto čitati o piscima koji su umrli pre mnogo godina? Zašto moramo da ih se sećamo?
Ovi pesnici su pokazali izvestan primer ne-političkog nekonformizma. Njihovi prethodnici bili su pesnici šezdesetih godina prošlog veka, disidenti koji su se borili za ljudska prava. Sedamdesetih godina takve aktivnosti su bile nemoguće zbog brutalne represije. Oni, pesnici generacije Čabaja i Lišehe, sa kojima sam imao čast da budem prijatelji, pronašli su način pasivnog suočavanja: da ne prepoznaju i ignorišu sovjetski sistem. U uslovima potpunog usaglašenosti, to je bila visokoprofilna pozicija koja je privlačila pažnju. Oni su demonstrirali alternativni način otpora i drugačiji pristup umetnosti: ne politički angažovani, već svesno usmereni na svetsku kulturu, kroz jezik i diskurs koji se odnosi na najbolje primere modernizma. To je uticalo na naredne generacije, koje su počele da evropeizuju modernu dimenziju.
– Da li je njihov rad ostavio trag u sadašnjosti?
„Do sada je naš kulturni strata uništio totalitarni sistem koji se ponašao kao buldožer. Danas se, zahvaljujući doprinosu prethodnih generacija, u Ukrajini pojavila generacija dobro obrazovanih ljudi sa evropskim razmišljanjima. Godine nezavisnosti pomogle su stvaranju određenog kulturnog terena. To vidim ne samo u umetnosti, već i u novinarstvu i akademskim časopisima. Poslednjih godina došlo je do snažne eksplozije kulturnog procesa u Ukrajini. To je postalo moguće zahvaljujući Euromaidanu i socijalnoj mobilizaciji tog perioda. Bilo je i nekih tehničkih razmatranja, s obzirom da je smanjenje ruskog uticaja i nelojalna konkurencija koja je preplavila ukrajinsko tržište masovnim proizvodom omogućilo razvoj normalnog kulturnog tržišta. Danas, uprkos ratu, kada dođemo u Kijev, možemo da idemo u divne knjižare pune lepih stvari. Tu su sjajni filmovi, pozorišne izložbe, umetničke izložbe – i to ne samo u Kijevu. Tokom rata posebno je intenzivirana fotografija i dokumentarna umetnost, ali i poezija, koja veoma dinamično reaguje na stvarnost. To je ogromna promena. Ne verujem da će Rusija uspeti da ih vrati. Danas imamo šta da zaštitimo.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: »Czujemy do Zachodu nieodwzajemnioną miłość„.
