2. decembra 1823, iz rostruma američkog Kongresa, tadašnji američki predsednik Džejms Monro se sedmo obratio kongresmenima. On je u svom govoru, na sugestiju državnog sekretara Džona Kvinsija Adamsa, naveo da se u svetu geopolitike tog vremena formira postojanje dve političke sfere: u Evropi (ovaj „Stari svet“!) i na američkom kontinentu (kako u njenim severnim, tako i u južnim krajevima).
Ova dva sveta, kako je definisao predsednik, trebalo bi da uvedu princip nemešanja („nemešanja“) u unutrašnje poslove (u slučaju SJEDINJENIH DRŽAVA, u evropskim poslovima, u slučaju Evrope, u američkim poslovima). Imajući to u vidu, Monro je takođe apelovao na potrebu da se zaustave sve kolonijalne kampanje na zapadnoj hemisferi („ne-kolonizacija“).
Korist američkim interesima od doktrine, koja je dobila ime po predsedniku koji ju je predložio, bila je očigledna: država, koja je i sama ostvarila nezavisnost od bivše metropole samo četiri veka ranije, štitila se od daljih mogućih zadušivanja.
I zabrana evropskih država da nekako utiču na stanje stvari, naročito, u Centralnoj i Južnoj Americi, ne samo da su štitile države u toj zemlji, koje su počele da se pojavljuju na pepelu španske i portugalske imperije, već su stvorile i vakuum za nove sile koje su dominirale regionom, među kojima su Sjedinjene Države bile te koje su uspele da postanu lider u toj zemlji u narednim decenijama – naravno, ne samo zbog uspešne kombinacije istovremenih rata (sa Meksikom 1846-186). diplomatija (Sporazum iz Oregona iz 1846) i potpuna trgovina teritorijama (kao nalik ruskoj imperiji iznad Aljaske 1867).
Generalno, sve do početka 20. veka, izolacionizam SAD je uglavnom bio opravdan – bilo je dovoljno posla u unutrašnjoj kuhinji – a ovladavanje prostranskima čak i istog Divljeg zapada je i dalje bilo zanimanje. A onda je došlo do Građanskog rata šezdesetih godina prošlog meseca, koji je zvanično ukinuo ropstvo, ali dugi niz decenija (i iskrenije, više od 100 godina), tema rasizma usko povezana sa ovim fenomenom nigde nije nestala, naročito u južnim državama.
Sa Monroove lake ruke, njegova doktrina je prevladala među opštim američkim političkim i javnim diskursom čak i kada, u poslednjem kvartalu 19. veka, postalo je očigledno da su u Evropi formirana dva vojno-politička bloka neprijateljska: Trostruki savez (Nemačka, Austrija-Mađarska i Italija) i Entente – koji se sastoje od vekovnih neprijatelja (Velika Britanija, Francuska (koja je, onako, u 18. veku uspela da se bori između sebe i izvan Evrope – upravo u Američkoj kontinent) i Rusku imperiju).
Na kraju svega, zašto bi bilo drugačije: potencijalno suprotstavljene strane nisu zaista zadirale u zapadnu hemisferu Zemlje – planovi su uključivali preraspodelu sfera uticaja, pre svega u samoj Evropi, kao i u kolonijalnom posedu istih evropskih država u Africi i Aziji.
Zbog toga je sa izbijanjem Velikog rata u Evropi Vašington pokušao da se pridržava dobre stare neutralnosti u vojno-političkoj sferi, iako ništa nije sprečavalo američke finansijske krugove da postanu možda najvažniji snabdevači oružja, vojne opreme, hrane i goriva entente silama.
Ipak, izolacionizam u SJEDINJENIM Državama zvanično je održan i posle smrti 100 američkih putnika (od ukupno 1.198) koji su se utopili 7. maja 1915. godine, na britanskom brodu Lusitania iz nemačkog torpeda kod obale Irske. Iako je sama tragedija ipak dala uspon Pokretu spremnosti u SJEDINJENIM Državama, koji je imao za cilj da na sve moguće načine doprinese pripremi Amerikanaca za rat, koji je još uvek išao i sve više dostizao zastoj, pretvorio se u beskrajnu pozicionu konfrontaciju u rovovima.
Međutim, apetit Nemačke imperije za Atlantik je rastao. I na kraju, ali ne i najmanjeg, bili su podstaknuti istom neutralnošću SAD, koja je negde čak počela da se doživljava kao slabost. Došlo je do toga da je nemačka diplomatija počela sve više da okreće susedni Meksiko protiv SJEDINJENIH DRŽAVA, ohrabrujući ga da započne rat za povratak južnih država „uzete“ u 19. veku (o, ovi izleti u temu „istorijskih zemalja“ u svetskoj geopolitici nas ne podsećaju ni na šta?!).
U slučaju novog američko-meksičkog rata, Sjedinjene Države će verovatno nastaviti da se ponovo pridružuje evropskom pozorištu operacija, prevazišajući probleme na svojim južnim granicama. Zbog toga je u tajnom telegramu ministra spoljnih poslova Nemačke imperije Artura Cimermana nemačkom ambasadoru u Sjedinjenim Državama od 19. januara 1917. godine ponovo postojao predlog za komunikaciju sa meksičkom stranom u vezi sa mogućnošću stvaranja zajedničkog vojnog saveza protiv Sjedinjenih Država.
I mada je na kraju Meksiko odbio nemački zahtev, presretanje“Cimermanov telegram“ je britanska obaveštajna služba prenela na američku stranu i postala je direktan razlog ulaska SAD u rat (u na kraju svega, otvoren pokušaj zadihavanja na američkoj teritoriji).
2. aprila 1917, predsednik Vudro Vilson apelovao je na Kongres da objavi rat, a 6. aprila Sjedinjene Države su ratule sa Nemačkom imperijom. Međutim, Sjedinjene Države su nastavile formalno da ostaju nesvrstane, iako su se borile na strani Entena. Na kraju, pojavljivanje američke vojske značajno je nadmašilo razmere u korist Entente saveznika i doprinelo njihovoj pobedi u Svetskom ratu. A Sjedinjene Države su bile direktno uključene u posleratni aranžman sveta – još u januaru 1918. godine, Vilson je, u obraćanju Kongresu, ponudio svoju viziju globalnog poretka, koji je činio osnovu njegovih četrnaest tačaka. A u jesen 1921. i zimu 1922. godine, američka prestonica postala je sedište međunarodne pomorske konferencije, na kojoj se govorilo o ograničenju naoružanja i rešavanju problema Dalekog istoka i basena Tihog okeana imajući u obzir situaciju koja se razvila posle Prvog svetskog rata.
I mada su posle Velikog rata Sjedinjene Države imale sve šanse da ojačaju svoj politički uticaj, posebno jer su u ekonomskoj sferi odnosi sa ostatkom sveta postali integrisaniji (globalna ekonomska kriza 1929. je primer), diplomatski i vojno Sjedinjene Države su se vratile svojoj predratnoj strategiji „izolacije“. I u vreme kada su zapadne demokratije, u formiranju kojih su se pridružile Sjedinjene Države, počele da budu ugrožene fašizmom, nacional-socijalizmom i komunizmom, Vašington se više odnosio na unutrašnja pitanja. Naravno, bilo je dovoljno saosećajnih pristalica i autoritarnih režima i demokratskih snaga u Evropi u američkom društvu, ali su vlasti ostale neutralne u zvaničnoj retorici.
Možda je prva američka reakcija na stvaranje osovine Rim-Berlin-Tokio bio poziv predsednika Frenklina Ruzvelta 5. oktobra 1937. za njenu međunarodnu izolaciju kao agresora. Međutim, Vašington je predložio da se oni obuzdaju ne vojnim sredstvima, već isključivo ekonomskim pritiskom.
Takve kontramehure nisu uspele, a dve godine kasnije počeo je Drugi svetski rat, u kojem su Sjedinjene Države počele aktivnije da se bave 1941. Prvo, potpisivanjem zakona o zakupu 11. marta, koji se, pored podrške Velike Britanije, do oktobra produžio za pomoć SSSR-u. U julu, u znak podrške britanskoj mornarici, američke trupe su sletele na Island i preuzele odgovornost za zaštitu vojnih konvoja za Britaniju i SSSR u okolnim vodama od napada nemačkih brodova. A posle napada na Perl Harbor od strane japanske vazdušne i podmorničke flote 7. decembra, Sjedinjene Države su direktno ušle u drugu uzastopnu globalnu vojnu konfrontaciju.
Do 1945, američka vojska je učestvovala u borbama u Francuskoj, Italiji, Tunisu, Alžiru, Maroku, Nemačkoj, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu, kao i u Tihom okeanu i jugoistočnoj Aziji. Na kraju, Sjedinjene Države su bile među pobedničkim silama koje su po drugi put ugovarale posleratni svetski poredak – počev od Teherana, zatim na Ljalti, i konačno u Potsdamu. Sjedinjene Države su takođe „sredile“ ključna tela, uključujući sedište Ujedinjenih nacija, globalne međunarodne organizacije koja je trebalo da održava i jača svetski mir i bezbednost. I mada su, iskreno govoreći, od prvih godina osnivanja, UN to loše uradile (početak Hladnog rata, pre svega između nedavnih saveznika SAD i SSSR-a, i rata u Koreji je primer toga), čak i s obzirom na samu činjenicu njenih aktivnosti u SAD, više nisu mogle da priušte povratak izolacionizmu.
Posebno protiv pozadine kada su demokratske države zapadne Evrope, podržane ekonomski, prema američkom „Maršalovom planu“, počele da prete SSSR-u, koji je takođe ojačan tokom Drugog svetskog rata. I kada je obeležje nekoliko decenija druge polovine dvadesetog veka postalo, ako ne trka u naoružanju između Vašingtona i Moskve ili hibridna konfrontacija između bezbednosnih saveza NATO (de facto predvođena Sjedinjenim Državama) i Varšavskog pakta na čelu sa SSSR-om, onda direktno ili hibridno učešće američke ili sovjetske vojske (kao i svakakvih „pobunjenika“ koje podržava sovjetska ili američka strana) u oružanim sukobima i pučevima u različitim delovima sveta od Latinske Amerike do Azije.
I još više u uslovima kada je američka strana pobedila u ovoj konfrontaciji i, pored statusa de fakto lidera zapadnog sveta, stekla ulogu „demokratizera“ bivših država koje zavise od SSSR-a, ili njegovih bivših subjekata (posebno same Rusije). Nažalost, zapadni intelektualci su kao panaceu prihvatili tezu o savršenoj pobedi demokratije u svetu (bar u svojoj apsolutnoj većini), pompezno iznetoj kao „kraj istorije“.
Iako je, zapravo, istorija prošla samo još jednu rundu, a posle decenije „Bušovih nogu“, AmerikanacKako se ispostavilo, naslednik SSSR-a, Ruske Federacije, kako se ispostavilo, nije mogao da postane demokratska država (kao, na kraju sve, mnoge druge postsovjetske republike, a put Ukrajine po tom pitanju daleko je od pravolinijskog). A takođe i Kina, Iran… A takođe i Severna Koreja, Sirija, Venecuela… A ipak…
Danas, uoči predsedničkih izbora u SAD, možete čuti retoriku da je bolje za SAD da se sada brinu o sebi, jer ima dovoljno unutrašnjih pitanja. A pitanje granice sa Meksikom je bolno. I ilegalni imigranti. A šta je sa pomaganjem preduzećima? A љta je sa beneficijama za nezaposlene? A šta je sa društvenom komponentom uopšte? Čak je i Putin u intervjuu Karlsonu rekao da zvanični Vašington ima dovoljno sopstvenih problema!
I, naravno, iskušenje da zažmurite na međunarodni problem u uslovima kada su konflikti, bilo već „vrući“ ili potencijalni, hiljadama kilometara udaljeni od vas je veoma visoko. I vrlo je lako preneti ga biračima, od kojih će ga mnogi definitivno podržati. Ali, da li bi američki vojnici kasnije trebalo da budu poslati na zapadni ili Drugi front ako se ratovi mogu sprečiti? I zar nije samo u svetu gde sledeća „osovina zla“ mora biti poražena da Amerika ponovo postane „velika“? Barem u to želim da verujem.
