Septembar 2022. Eksplozija. Iza njega su desetine, stotine drugih. Granatiranje je uиenjeno satima. Ukrajinska vojska drži svoju poziciju u pravcu Bakhmuta. Granata udara blizu rova. Jedan od vojnika zove pomoж. Britanac Pol Ogilvi, koji je u redove oružanih snaga od početka invazije punih razmera, odgovara. Napravi korak, noga mu tone. Uprkos ovome, nema bola. Neko vreme, vojnik misli da je ostao bez noge. Čovek će biti evakuisan za nekoliko sati. Tokom spasavanja dobiće još jednu povredu.
Britanski vojnik Pol Ogilvi podvrgnut je rehabilitaciji skoro godinu i po dana. Ternopil lekari su uspeli da spasu nogu volontera od amputacije. Pol se oporavlja i poslednjih pet meseci živi sa lokalnim volonterom Jaroslavom Kolodijem.
Ispričaćemo priču o Polu Ogilviju, koji je došao da pomogne Ukrajincima u ratu i, uprkos tome što je teško ranjen, sprema se da se vrati na front.
„Više si bez štaka!“
Brojni lift bolnice Ternopil staje na drugom spratu. Glasan smeh dolazi iz hodnika. Na kauču preko puta vrata lifta sede dva vojnika u civilnoj odeći – 28-godišnji Mikola iz Ivano-Frankivska, koji je došao na konsultacije pre operacije, i 54-godišnji Pol iz Londona. Danas je Pavle stigao u bolnicu sa volonterom Jarosław Kolodiyem, koji je doneo pomoć za bolnicu: ceo hodnik je ispunjen kutijama i kolicima. Ortopedski hirurg Serhiy Gariyan, koji izvodi operacije na ukrajinskim vojnicima, brzo hoda duž nje.
„Sergej, mogu li da te imam na minut? Doneli smo pomoć iz Austrije, treba nam fotografija za izveštaj“, kaže Jaroslav i poziva vojsku da fotografiše.
S leva na desno, vojnici Mikola, Serhiy Hariyan, Yaroslav Kolodiy i Paul Ogilvy ()
„Pavle, hoćeš li taksijem kući?“, pita Jaroslav i žuri poslom. Pol hoda hodnikom bolnice. Umorni ranjeni vojnici iz različitih delova Ukrajine leže na odeljenjima. Iznenada, uzvičnik se čuje sa jednog od odeljenja.
„Pavle! To je Holivud! Zgodan! Već si bez štaka! Kako mi je noga? Haha! Sve je u redu, hvata Wi-Fi. 5G!“ kaže ranjeni vojnik i pokazuje metalnu strukturu u nozi.
„O da! Imam puno prijatelja u bolnici“, nasmeja se Pavle i odšeta ne do lifta, već do stepenica da siđe na prvi sprat. Na putu ka izlazu, još nekoliko lekara će prići čoveku da se raspita o njegovoj dobroći.
„Prijatelj je rekao da će me definitivno izvući“
Pavle otvara vrata velike i prostrane kuće porodice Jaroslav, gde živi više od pet meseci. Razigrani Dalmatinac Dojče viri iza vrata. Pas je zadovoljan ljudima, trlja se o kaput i ostavlja mrlju od belog krzna na njemu.
Dojče pas
Vojnik sedi za kuhinjskim stolom, na kome leže njegove beleške o ukrajinskom jeziku. Polova noga je bila umorna. Iza čoveka, crvene štake stoje uza zid. Pol ih nije koristio dve nedelje i čak je mogao da hoda kilometar i po bez njih. Kaže da ima problema sa cirkulacijom zbog neudobnih cipela, ali da će za nekoliko dana imati nove cipele.
Pol je u Ukrajini od 2022. godine i ponekad mu nedostaje rodni London. Polova mama je medicinska sestra, a tata vodoinstalater. Preselili su se u Englesku sa Jamajke. Pol je bio na Jamajci samo jednom, sa 11 godina. Ne seća se o kakvim profesijama je sanjao još kao dete, a prvi put je obukao vojnu uniformu sa 16 godina.
Vojnik Paul Ogilvy
„Kada sam imao 18 godina otišao sam u Hrvatsku i tamo se borio pet godina. Posle toga sam radio u dve firme za obezbeđenje, ali to nije bilo tako interesantno. Otišao sam u Hrvatsku jer sam tražio avanturu i želeo sam da uradim pravu stvar. Bio je rat u Hrvatskoj, nedostajali su im ljudi. Bio sam na obuci i upoznao tri britanska vojnika, i zamolili su me da volontiram. Složio sam se, iako sam tek primio Dobar posao. Za mene, rat nikada nije bio o novcu, nikada nisam mnogo zaradio od rata. Nisam ni mislio da ću biti plaćen kada sam došao u Ukrajinu“, kaže Pol.
Ide u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije doneo je debelu knjigu o specijalnim operacijama u Hrvatskoj, koju mu je dao poznanik generala. Među starim fotografijama je i njegova fotografija.
„Tokom rata u Hrvatskoj mnogo smo radili iza neprijateljskih linija. Bilo je mnogo ranjenih i ubijenih. Morali smo da ostavimo mrtve. Njihove porodice su mnogo patile od ovoga, pa sam prestao da idem na sahrane. Rođaci su pitali: „Gde je moj sin?“ Nisam mogao da kažem da je vaš sin pogođen u glavu i da smo morali da ga ostavimo 30 kilometara od napred“, kaže Pol.
Vojnik je znao za rusko-ukrajinski rat od samog početka, od 2014. Njegovi prijatelji, sa kojima se borio u Hrvatskoj, došli su da obučavaju ukrajinske vojnike. Pavle kaže da je neko stalno pokušavao da ga uvuče u Ukrajinu. Međutim, odbio je da dođe jer je želeo miran život. On nije mislio da će rat punih razmera početi 2022.
„2022. godine, šest mojih prijatelja odlučilo je da ode u Ukrajinu. Nisam išao sa njima iz smešnog razloga – morao sam da lečim zube. Moji prijatelji su stigli do terena za trening u Javorivu, koji je ubrzo bombardovan. Imao sam sreće što sam stigao kasnije. Ali kada su se moji prijatelji spremali, znao sam da ću definitivno otići u Ukrajinu“, priseća se Pol.
Njegovi rođaci nisu bili ljuti zbog ovog izbora. Pol se prvobitno borio u redovima Međunarodne legije, ali je kasnije prebačen u 10.
„Možda je moja porodica bila ljuta samo zato što sam napustio legiju i nisam pričao ni sa kim dobrih šest meseci. Otišao sam u ukrajinsku jedinicu, koja nije počela od nule. Moja porodica je htela da zna zašto. Bilo mi je veoma teško da sve objasnim“, kaže vojnik.
Pol Ogilvi je došao u Ukrajinu 2022 godine
Pol kaže da je on žandar svih trgovina u vojsci: njegovi zadaci su vezani za izviđanje i napad, upotrebu raznog oružja. On je zadobio povrede zbog kojih je umalo izgubio nogu u septembru 2022. u blizini Soledara u regionu Donetsk. On podseća da su Rusi upali na položaje koje je držala ukrajinska vojska i napali tenkovima, artiljerijom i bespilotnim letelicama.
„Ostali smo tamo dve noći. Ruska artiljerija počela je da radi u 8 ujutru, a završila se u 20 časova. U to vreme, nisu mogli da nas uhvate. Jednog dana sam иuo eksploziju. Vojnik Taras je tražio pomoć jer je ranjen. Shvatio sam da ne mogu da se okrenem. Pokušao sam da ustanem – i noga mi je izgleda pala. Zamolio sam drugog vojnika da mi primeni turnir. Pogledao me je u nogu i rekao, „O, ne…“ Mislio sam da mi je noga upravo otkinuta. Na mene je primenjen turnir. Videli su nas ruski dronovi, nismo mogli da se evakuišemo. Međutim, moj prijatelj je rekao da će me definitivno izvući odavde. Zamolio sam ih da sačekaju da Rusi ne obraćaju pažnju na nas. Pokušao sam da ih ubedim da mi je noga dobro i da mi je samo slomljena“, kaže Pol.
Uprkos granatiranju, vojnici iz njegovog voda su doљli da se evakuiљu. Jedan od njih je izgubio nogu kada je nagazio na zamku. Pokušali su nekoliko puta da izvuce Pola, ali su Rusi napali dronovima i bacili granate.
„Momci su povređeni i pokušali su da me izvuku. Kada su me opet izbacili, morao sam da se uvučem u rov. Uspeo sam da stabilizujem nogu. Nisam imao bolove, samo mi je noga bila pod veoma čudnim uglom. Osim toga, znao sam da postoji rupa u njemu, ali nisam shvatao koliko je to loљe. Nismo mogli da izaрemo odatle satima. Posle nekog vremena momci su me izvukli, granatiranje se nastavilo, ponovo sam bio ranjen, ali sam samo imao sreće što sam preživeo“, priseća se vojnik i dodaje da sve to nije bilo tako impresivno kao što su svi navikli da vide kod militanata.
Nakon toga je hospitalizovan sa brojnim ranama i prelomima u Dobropiliji, a kasnije i u Varašu u regionu Rivne.
„Moji rođaci su bili srećni jer nisam u ratu i noga mi nije amputirana. To me je činilo nesrećnim na nekoliko dana. Moje sestre i brat su hteli da doрu, ali ja sam rekao da ne moram. Imaju puno posla, a mi možemo bezbedno da komuniciramo preko Zuma i društvenih mreža, moji sestrići mi uvek pišu ujutru. Dobijam stotine poruka: „Kako si? Šta radiš? Šta jedeš?“, kaže Pol.
Vojnik Paul Ogilvy
„Stvarno želim da bežim“
Britanski dobrovoljac Šon Hopkins, koji pomaže Ukrajini od početka invazije punih razmera, pomogao je Polu da dođe do Ternopila i upozna Jaroslava Kolodija. U Ternopilu su hirurzi uspeli da spasu Pola nogu zahvaljujući osteosintezi. Šon Hopkins je uspeo da pronađe specijalne implante u Australiji, pošto nisu bili dostupni u Ukrajini. Trebalo je šest meseci da se pronađe i isporuči. U Ternopilu, Pavle je prošle godine podvrgnut dvema operacijama, nakon čega ga je Jaroslav pozvao da živi u svojoj kući.
„Jaroslav je pomogao, doneo mnogo toga, mnogo toga preveo. Tako smo postali veoma dobri prijatelji. Imala sam veliku sreću što se ponudio da ostane sa njim. Planirao sam da iznajmim stan jer me život u bolnici izluđuje. Sviđa mi se Jaroslavova porodica, ali priznajem da sam kod kuće skoro sve vreme sama. Ja sam introvert, tako da mi nije teљko. Pored toga, oporavljam se i postajem sve manje zavisan od drugih“, kaže vojnik.
Pol gleda u nogu. Kaћe da boli sve vreme, ali svakim danom mu je sve bolje. Leči se i ne voli da bude dramatičan. Svako jutro počinje u 8:00 ujutru. Uz pomoć specijalne naprave zagreva koleno, naknadno radi posebne vežbe. Nedavno ujutru, Pol je uspeo da protegne i dodirne noge. Generalno, treba mu 4-5 sati dnevno da trenira. Ako sve bude marljivo radio, moći će da se kandiduje u avgustu ili septembru. Lekari obećavaju da se potpuni oporavak može postići za godinu dana.
„Idem u teretanu sledeće nedelje. Stvarno želim da počnem da bežim. Da bih to uradio, takođe moram da smršam. Verovatno ste primetili da se u bolnici, posle operacija, svo vojno osoblje ugojilo. Moram da vežbam dva sata ujutru i dva sata uveče, a onda će moje telo ojačati. U Hrvatskoj sam slomio koleno i trebalo mi je godinu dana da ponovo prohodam i trčim. Nakon toga, patio je od bolova još godinu dana i bio je u apsolutnoj agoniji. Kada sam napustio Hrvatsku, šest meseci kasnije, morao sam da idem na specijalne masaže. A onda sam se jednog dana probudio i nisam osetio nikakav bol“, kaže Pol.
On se po gradu kreće uglavnom taksijem i napominje da Ternopil nije baš pogodan za osobe sa invaliditetom.
Zastava u kući Jaroslava Kolodija ()
„Umalo da ubijem prijatelja jer nisam dovoljno razumeo hrvatski“
Pored fizičkog treninga, Pavle trenira i svog ukrajinskog. Može da se slaže na svakodnevnom nivou. Međutim, on kaže da će sledeće godine više podučavati kako bi nastavio svoju službu.
„Tečno govorim hrvatski. U Hrvatskoj nije bilo mnogo ljudi koji su govorili engleski, pa su morali da uče lokalni jezik, nije bilo interneta. Zamalo da ubijem drugaricu jer nisam dovoljno razumela hrvatski. Ovo je lekcija koju uиim sve. Stranci mogu da stvore probleme jedinici u kojoj svi govore ukrajinski. Zato moram da učim ukrajinski, jer moj život zavisi od toga. Takođe je veoma nepristojno doći u stranu zemlju i ne govoriti njen jezik. Smatram da je to veoma uvredljivo“, objašnjava Pol.
Hvata svoje beleške i čita reči i fraze na ukrajinskom. Pol pokazuje aplikacije za učenje jezika koje ima na telefonu. Jednu od aplikacija plaća njegova sestra.
„Prvo što sam naučio da pišem na ukrajinskom bilo je moje ime i prezime. Jer ranije, kada su lekari imali potrebu da popune neka dokumenta, samo su se uspaničili, ali kada sam sam napisao svoje ime, prezime, datum rođenja sam, svi su bili srećni“, smeši se Pavle.
„Ova godina neće biti uspešna“
Pol kaže da za njega rat još nije gotov. Planira da se vrati i kupi opremu sopstvenim novcem: dva neprobojna prsluka i oklopne ploče, pribor za prvu pomoć, naočare itd. Uskoro će dobiti noćne znamenitosti i planira da kupi termalni snimak. A ovo je samo polovina onoga љto je neophodno.
„Snažno verujem u pobedu Ukrajine. Ako pobedimo, ljudi ne razumeju kako izgleda pobeda. Uvek ima mnogo očaja i suza. Ova godina neće biti baš uspešna, jer postoji Amerika koja se ponaša kao seronja, postoji Evropa za koju je potrebno previše vremena da donese odluke. Postoje ljudi koji ne razumeju važnost rata. Jednom sam ušao u taksi, a vozač mi je rekao da ne želi da ide napred jer ne želi da umre. Da je bio rat u Engleskoj i da je jedan od Engleza to rekao, bio bih užasno ljut. Nije fer prema momx prijatelja koji se bore mesecima i ne vide svoje žene i decu“, kaže vojnik.
On je siguran da su Ukrajinci dobri vojnici, ali regrutima je potrebna veća obuka kako bi bolje koristili oružje i osetili koheziju. Spreman je da pomogne i nastavi da se bori.
„Rusija se izmišela onome što je uradila 2014. Vratiću se jer imam osećaj nezavršenog posla. Kada sam se pridružio ukrajinskoj jedinici, počeo sam da radim i stičem poverenje. Moraš da se dokažeš da bi se ljudi navikli na tebe, tako da budeš shvaćen. Sve zavisi od poverenja, jer vam se tada daje više misija. Ponekad su misije veoma teške, ali kada ih završite, dobijate iskustvo. Ljudi vam više veruju, ali zadaci postaju opasniji“, kaže Pol.
