Tema mogućih pregovora između Ukrajine i Rusije periodično se pojavljuju tokom čitavog rata. Izjave na ovu temu tradicionalno se ne završavaju ni u čemu, zaboravljaju se – i posle nekog vremena se ponovo pojavi. Ponekad čak i od istih subjekata međunarodnog prava koji su pre nekoliko meseci već pokušali da organizuju pregovore između strana do punopravnog rata u centru Evrope.
Tako je Turska, koja je prošle godine pokušala da dovede dvojicu Volodymyra, Zelenskog i Putina za pregovarački sto, ponovo odvukla staru pesmu na nov način. Ministar inostranih poslova Hakan Fidan izjavio je pre neki dan da je „došlo vreme za početak dijaloga“. On je to rekao posle sastanka sa ruskim kolegom Sergejem Lavrovim. On je, u principu, naveo da se vodi sasvim logičnim razmatranjima – kako je tada iskreno objasnio. Oni kažu da su obe strane sukoba došle do tačke kada neće moći ništa više da postignu, tako da je neophodno pregovarati.
I sve je u redu. Ako zaboravimo da Rusija neжe voditi nikakve pregovore. I ne govorimo o prizoru u vidu Vladimira Medinskog koji smo videli u Istanbulu 2022. godine, već o pravim pregovorima. Zemlja agresora, bar dok Vladimir Putin ne prestane da bude diktator, neće ulaziti u bilo kakve pregovore. Da li turske vlasti ili iskusni političar Redžep Tajip Erdogan (jasno je da šef turskog ministarstva spoljnih poslova nije postupio po sopstvenoj inicijativi) to razume?
Naravno da znaju. Baš kao što specijalni predstavnik Narodne Republike Kine Li Hui, koji je otišao da razgovara sa Moskvom, liderima EU i ukrajinskim vlastima, razume apsurdnost njegovog sledećeg putovanja na Zapad. Zašto se ti pozivi na pregovore, ili nagoveštaji njihove neophodnosti, pojavljuju iznova i iznova?
Razlozi mogu biti različiti. I uglavnom nemaju nikakve veze sa Ukrajinom i gotovo da nemaju nikakve veze sa Rusijom. Na primer, Erdoganu su potrebni pregovori ili bar razgovori o pregovorima, kako bi nastavio da pokazuje da je uticajan regionalni igrač. Turska ima sopstvene interese u regionu – Azerbejdžan, Iran, Siriju i kurdski faktor. Da bi u svim tim situacijama delovao sa pozicije snage, turski predsednik mora da ima odgovarajući imidž. Slika ličnosti koja može da reši složena geopolitička pitanja.
Interesi Kine su globalniji. U principu, niko ih ne krije – ovo je bipolarni svet, svet podeljen na dva dela, u dve sfere uticaja – Vašington i Peking. Svet u kome se Rusiji daje mesto mlađeg partnera – zapravo, pridodavanje sirovina. Uzgred, kineske vlasti su nedavno napravile zanimljiv potez, ozbiljno ograničavajući broj svojih banaka koje mogu da obavljaju trgovinu između kineskih i ruskih kompanija.
Zapravo, ovo je neka vrsta „uska grla“ koja kompanije koje su izabrale komunističke vlasti pretvara u monopoliste. Sa odgovarajućim posledicama. U vidu, recimo, mogućnosti da smanje cenu svoje robe kako bi, relativno govoreći, ruskim partnerima dali ne jedan domaći automobil, već polovinu za određeni broj barela nafte ili kubnih metara gasa.
Razlog je ovde takođe jednostavan i jasan – ekonomska situacija u Kini se pogoršava, pa ako možete da se cenjkate za više sirovina (ugljovodonika, drveta itd.) od partnera koji nema nikakvu pravu alternativu, vredi to uraditi. Kakve veze ima poseta Li Huija? Istovremeno, Kina, da bi dobila naftu i gas od Rusije po povoljnim cenama, mora da pokaže geopolitičku zabrinutost za svog mlađeg partnera. Što je, u stvari, ono što radi specijalni predstavnik KRP – znajući dobro da ne može biti pravih pregovora, ni pravih sporazuma o prekidu vatre.
Dakle, sve te izjave, nagoveštaji i posete uopšte nisu o pregovorima. Radi se o sopstvenim interesima. Politiиki ili ekonomski. O onome što brine ne Ukrajinu ili Rusiju, već o tome šta je potrebno Turskoj ili Kini.
I niko ne moћe da im zameri zbog ovoga. Zato što je svakoj normalnoj vladi stalo, pre svega, do dobrosti njene zemlje i njenog društva. Bilo u Turskoj ili Kini. Naravno, sa regionalnim, istorijskim ili ideološkim obeležjima – na primer, Erdogan je, kao izborni političar, primoran da brine o dobročinstvo Turaka, dok Sji Đinping do određene tačke može da ignoriše zahteve društva. Ali generalno, stavovi ovih i drugih lidera su manje-više isti – i oni su izraženi tokom druge predsedničke kampanje američkog predsednika Vudroa Vilsona, 1916.
Ova pozicija zvuči ovako – Amerika na prvom mestu. A za rukovodstvo CCP, Kina i njena budućnost su na prvom mestu. Za Redžepa Tajipa Erdoana, to je Turska i njena, a sa njom i njegova sopstvena budućnost. Da budem iskren, Zapad, pomažući Ukrajini, pomaže sebi pre svega. Džo Bajden je ovo jasno rekao – ako ne pomognemo Ukrajini da pobedi, nastavićemo sami da se borimo. I nije lako Pokušaj da se igra na emocije američkih poreskih obveznika i birača. To je razumevanje da će pre ili kasnije Rusija zaratiti protiv NATO-a. A ovde ne možete da se ograničite samo na transfer desetak Abramsa i ATCMS-a.
Svakom učesniku u ovom procesu, bez obzira šta kaže i predloži, pre svega je stalo do sopstvene budućnosti. Osim jednog. Onaj koji uništava ne samo sve svoje izglede, već i našu. A pregovori sa osobom koja uništava svoju zemlju sopstvenim rukama zarad nekih fiktivnih „najvećih geopolitičkih katastrofa dvadesetog veka“ u principu su nemogući. Jer nema subjekta za pregovore. Pregovori su, s druge strane, uvek kompromis zasnovan na nekim praktičnim pitanjima. Ne postoji praktična strana ruskog rata protiv Ukrajine. Ovo je samo luda želja sivog Lenjingrada KGB oficira poniženog krajem 80-ih, koji se jednostavno sveti celom svetu zbog tog poniženja.
