Govoreći u Kongresu 7. marta uz obraćanje o stanju nacije, američki predsednik Džo Bajden pomenuo je Ukrajinu, potrebu za njenom podrškom, kao i njenu odlučujuću ulogu u odvraćanju Rusije nekoliko puta. I što je najvažnije, o opasnosti koju predstavlja Putin, o potrebi da se on zaustavi.
„Ako neko misli da će Rusija stati u Ukrajini, siguran sam da neće. Ali Ukrajina to može da zaustavi ako podržimo Ukrajinu i obezbedimo je oružjem. Moja poruka predsedniku Putinu je jednostavna. Nećemo se potištiti, neću odstupiti. Moramo da zaustavimo Putina! Ako Sjedinjene Države napuste Ukrajinu, Ukrajina će biti u opasnosti, Evropa će biti u opasnosti, svet će biti u opasnosti“, upozorio je Bajden.
Ali da li su ova upozorenja doprla do ušiju, mozga i srca američkog naroda? Pretpostavljam samo delimično. Da, većina Amerikanaca, prema nedavnim anketama, i dalje odobrava vojnu pomoć Ukrajini, iako ta podrška javnosti polako ali sigurno opada. Posebno ima mnogo protivnika ukrajinske podrške među republikanskim biračkim telom, posebno MAGA (Make America Great Again), to je tako, žestokim obožavaocima bivšeg predsednika Donalda Trampa. Mada ih ima relativno dovoljno među demokratskim biračkim telom i takozvanim neutralcima.
Posle dve godine najkrvavijeg rata 21. veka, posle Buka, Marijupolj, i raketnih napada na mirne ukrajinske gradove, i dalje ne veruju da Vladimir Putin može da bude pretnja. Ok, da pojasnim: pretnja za njih, Amerikance, jer je tako daleko, negde preko okeana.
Moram da ih razočaram, čisto geografski – ne tako daleko. Razdaljina između ruske Kamčatke i američke Aljaske, odvojena Beringovim moreuzom, je oko 86 km. Ako uzmemo u obzir ruska i američka ostrva u ovom moreuzu, onda će razdaljina biti smanjena na 4 km.
Iako je jasno da u našem slučaju ne govorimo o fizičkoj geografiji. Jasno je da bez obzira na razdaljinu između SAD i Ruske Federacije, bez obzira na vreme leta raketa, Rusija se teško usudila da napadne najmoćniju državu na svetu. Zato što jasno razume kako će se to završiti za nju.
Radi se o političkoj geografiji, ili bolje rečeno geopolitici. I to je geopolitička ravnoteža koju Rusija tako tvrdoglavo pokušava da uništi svojim agresivnim akcijama, pre svega u Ukrajini.
„Oni ne razumeju da ako ga mi (zapadni svet) sada ne pobedimo (Putina) osokolićemo tirane širom sveta“, rekao je u intervjuu listu Tamar Jakobi, poznati novinar i pisac, direktor projekta Nova Ukrajina na Kijevu Nova istočna Evropa.
Sagovornik je izrazio nadu da će Kongres SAD na kraju odobriti paket pomoći za Ukrajinu, koji se čeka od oktobra prošle godine. Mada je sa zabrinutošću dodala da bi paket mogao da bude isečen.
„Istovremeno, bojim se da će, čak i ako predlog zakona bude usvojen, to biti poslednji američki paket pomoći za Ukrajinu. Podrška SAD Ukrajini se smanjuje. Ako je na početku invazije punih razmera 60 do 80 posto Amerikanaca podržalo Ukrajinu, sada je podrška pala na 50-60 posto. Ako Donald Tramp bude ponovo izabran za predsednika, bojim se da će pomoć SAD u potpunosti prestati. Ali čak i bez Trampa, američki interes i zabrinutost zbog rata se smanjuju“, zabrinut je Džejkobi.
Uporedila je SAD sa uspavanim zmajem. Ovde drema kada je, na primer, Evropa zahvaćena plamenom rata. Na kraju svega, mnoge važne ličnosti u američkoj istoriji, uključujući Tomasa Pejna i Tomasa Džefersona, ponovile su: „Klonite se Evrope.“ Ali onda se desi nešto poput napada na Perl Harbor ili 11. Sjedinjene Države se bude, interveniše u sukobu i rešava ga u korist strane za koju se zalagala.
Da li je zaista neophodno da neko direktno udari na američku teritoriju? Opcionalno. Na primer, u Prvom svetskom ratu, Amerikanci su intervenisali bez, da tako kažem, faktora bola. Uprkos svemu, mogli su da ignorišu evropski deo Drugog svetskog rata, ali ipak nisu prepustili svoje bivše saveznike na milost i nemilost sudbini.
Pitam se da li bi Hitler dozvolio sebi tako rizičnu vojnu kampanju da je znao da će se pre ili kasnije vojnici pod Zvezdama i Prugama pojaviti na drugoj strani prve linije fronta. Možda i nije. Možda bi se ograničio na aneksiju Sudetenlanda i Anšlusa Austrije. Gotovo je izvesno u vezi Vilhelma II od Hohenzollerna da bi napustio svoje agresivne namere da je znao da će Entente ojačati Amerikanci. To je, onda Prvi svetski rat možda ne bi ni počeo. Barem je to mišljenje koje su izneli mnogi sledbenici alternativne istorije.
Sada se postavlja pitanje: da li bi se Puti usudioDa li bi bilo moguće pokrenuti invaziju velikih razmera na Ukrajinu da je znala da će pre ili kasnije Sjedinjene Države poslati svoju Drugu flotu da pomogne Oružanim snagama Ukrajine? Verovatnije je ne nego da. Ali ovde uopšte ne idemo na bitologiju. Putin je sigurno znao da neće biti američke intervencije. Uprkos svemu, Džo Bajden je nekoliko puta uoči invazije nedvosmisleno izjavio da nijedan američki vojnik neće biti poslat u rat u Ukrajini. Na kraju, u gore pomenutom obraćanju o stanju nacije, američki predsednik je još jednom naglasio da na teritoriji Ukrajine neće biti američkih vojnika.
Još uvek ne razumem zašto bih ovo javno rekao ako se niko ne vuče za jezik. Da olakšamo stvari Putinu, da on, jadnica, ne brine: šta ako Amerika interveniše? Da mirno radi svoj posao uništavanja Ukrajine i Ukrajinaca?
U tom kontekstu, bio sam iznenađujuće impresioniran izjavom francuskog predsednika Emanuela Makrona o mogućnosti slanja zapadnih trupa u Ukrajinu. Najverovatnije je francuski lider blefirala, jer je malo verovatno da će se trupe zajedničkog kontingenta zemalja članica NATO-a pojaviti na ukrajinsko-ruskom frontu. Čak je i francuska Legija stranaca, mislim, beskorisna za čekanje u Ukrajini. Međutim, reč nije vrabac. Saopštenje je proglašeno, čulo ga je dvanaest lidera zapadnih sila, a potom i celog sveta. Putin je lično čuo. I, verovatno, uopšte nije bio utešen.
Šta je cela, da tako kažem, o Makronovom saopštenju? Činjenica da stavlja Kremlj u situaciju neizvesnosti: „Šta ako ovo nije blef?“ To čini Kremlj nervoznim, obazrivim. To ih tera da misle svojom tim: „Da li smo prešli crvene linije koje je potegao gospodin Makron?“
To jesti, Putin je pogođen sopstvenim oružjem. Makron je doveo ruskog lidera u stanje strateške neizvesnosti, u koje je i sam Putin toliko voleo da vodi zapadni svet (i to ne samo zapadni). Francuski lider demonstrira svojim kolegama kako da se nose sa takvim remetiocima globalnog mira kao što je Putin. On je u suprotnosti sa Bajdenovom taktikom sa njegovim bezubim uveravanjima o nemešanju, demonstrirajući krajnju neefikasnost takvog pristupa. Istovremeno, Makron, da tako kažem, pali fitilj protiv Trampovog izolacionizma ako bude izabran za sledećeg predsednika SAD. Vredi ponovo citirati Tamara Džejkobija: „Po mom mišljenju, previše je pojednostavljeno misliti da će se sve loše završiti samo zato što Tramp postaje predsednik. Čak i Ukrajinci tako kažu. Takođe mislim da će, dok Tramp postane predsednik, Evropa možda biti toliko jaka da Trampovo predsedništvo neće nužno dovesti do katastrofe. Bar se nadam.“
