Ukrajina ne prestaje da se bori uprkos poteškoćama, ali biće teška godina. Počelo je ostavkom generala Zalužnija, što može imati posledice. Mnogo toga zavisi i od rezultata predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama. Evropa reaguje na izazov, ali neće moći da zameni Ameriku. Piter Dikinson, stručnjak Atlantskog saveta koji već duže vreme živi i radi u Ukrajini, tvrdi u intervjuu Za vazhi Tavberidze da uprkos tome, Ukrajina postaje sve nezavisnija, a njenoj hrabrosti se divi na Zapadu.
– Zamenjen je general Valerij Zalužnji, koji je nekada bio vrhovni komandant vojske i za mnoge postao simbol herojskog otpora Ukrajine. Šta se dešava?
– Nažalost, liči na unutrašnju politiku. Ne znam ni za jedan ubedljiv vojni razlog zašto je Zalužnji trebalo da bude uklonjen. Jedini vojni argument je da se rat menja veoma brzo. Treba nam novi naиin razmiљljanja. Ukrajini su potrebni novi ljudi na rukovodećim mestima koji ne dolaze iz stare škole i voljni su da usvoje nove strategije, uključujući ratovanje bespilotnim letelicama i sve moderne oblike ratovanja koje vidimo. To su argumenti koji se izlaћu, ali, iskreno, Zaluћni je odliиan kandidat za ovu poziciju. Nema sumnje da je dobar specijalista. Mislim da njegova strategija, sprovedena u protekle dve godine, to potvrđuje. Uspešno je predstavio mnogo novih oružja od 2022. godine, tako da ne verujem u argument da je čovek iz prošlosti i da nije podoban za nove izazove. To me ne ubeđuje. Drugi vojni argument je iluzija da je previše oprezan. Došlo je do brojnih incidenata u kojima je, prema izveštajima, Zalužnji želeo da se povuče, a predsednik Volodimyr Zelensky mu je naredio da ostane na položaju. Primer visokog profila bila je bitka za Bakhmut, tokom koje je bilo govora o sporu između civilnog i vojnog rukovodstva. Slične pretpostavke iznete su i o kontraofanzivu prošlog leta. Zalužnji je u svojim pristupima nazivan previše konzervativnim.
– Možemo li da kažemo da plaća cenu za neuspešnu kontraofanziju?
– Ne, ne verujem. Ukrajinci priznaju da kontraofanziva nije uspela, ali je konsenzus da se to dogodilo jer nisu dobili dovoljno oružja. Stvarno je tako jednostavno. Međutim, mislim da je sa Zelenskog stanovišta, a svakako sa stanovišta nekih ljudi iz njegovog tima, postojao pokušaj da se stvori utisak da je Zelenski mnogo ambiciozniji lider i da želi da ima vojnog lidera koji je u tom smislu istoumni, a ne konzervativan. Zelenski je bio veoma optimističan u pogledu pobede Ukrajine i javno je pokazao nervozu kada je Zalužnji prošle godine predvideo zastoj. Svetski mediji preneli su izjavu Zelenskog: „Verujem u pobedu. Potrebni su mi ljudi koji veruju u pobedu.“ Dakle, postoji osećaj da želi da ima nekoga ko misli tako ambiciozno.
– Da li takve promene mogu da budu skupe i da nose rizike?
– Mogu da budu izuzetno skupi. Po mom mišljenju, glavni razlog zašto je Zelenski želeo da ukloni Zalužnija bio je strah od njegove popularnosti. Ukrajinska politika je veoma, veoma kapriciozna. Popularnost dolazi i odlazi u roku od nekoliko sati ili dana. Neko je možda danas veoma popularan, ali će biti zaboravljen sledeće nedelje. Jedan od razloga zašto je Zalužnji mnogo popularniji od Zelenskog je taj što Ukrajinci obično ne veruju u politiku. Svako ko postane političar odmah gubi polovinu svog kredibiliteta. Pošto Zalužnji nije političar, automatski izgleda pouzdanije. Pored toga, on je nesumnjivo veoma efikasan vojni komandant. Poštovan je, i uopšte, vojska je veoma cenjena. Zbog toga je Zalužnji zapravo simbol divljenja Ukrajinaca njihovoj vojsci. Dve stvari koje su popularne u Ukrajini, dve institucije kojima društvo veruje, su vojska i volonterski pokret. To su jedine dve institucije koje imaju bar neko poštovanje i autoritet u očima Ukrajinaca.
– Dakle, ako je glavni razlog smene Zalužnija borba za popularnost, za umove i srca naroda, onda to ne mora da govori dobro o ukrajinskom rukovodstvu, zar ne? Čini se da bi najvažnije pitanje u ovom trenutku trebalo da bude proterivanje Rusa, a ne tako nešto.
„Ovo je veoma zabrinjavajuće, veoma loš dokaz rukovodstva Ukrajine i predstavlja ogroman rizik.
– Koja će biti cena ovoga u inostranstvu? Kako spoljni igrači, ili saveznici Ukrajine, mogu da reaguju na ovakve trzavice?
– Ne verujem da će Zapad reagovati. On će izbor vojne komande prepustiti Ukrajini. Stav Zapada je da podržava Ukrajinu za sopstvene interese, a ne zarad interesa Ukrajine. On razume da Ukrajina nije savršena liberalna demokratija i da je država daleko od savršene institucionalne. Percipira se sa svešćuTrebali bi vekovi da se stvori takva zemlja. Međutim, Zapad to ne želi, ne može da dozvoli da Rusija postane ekspanzionistička imperijalna sila koja preti Evropi i NATO-u i zato će nastaviti da podržava Ukrajinu. Bilo kako bilo, Rusi će očigledno iskoristiti situaciju sa Zalužnijem da demorališu ukrajinsko društvo. Ne bi me iznenadilo da ostavka postane tema broj jedan u ruskoj propagandi. Stalno ćemo čuti da Zelenski stavlja svoje političke interese iznad nacionalnih interesa Ukrajine, da je umiranje za predsednika ludilo, jer Zelenski brine samo o Zelenskom. Teza da je Zalužnji heroj koji je izdat, kao i svi Ukrajinci, biće ponovljena. Ovde se uklapa narativ o potrebi okončanja rata između Ukrajinaca i njihove ruske braće, jer donosi gubitke, a Zelenski je samo izdajnik.
– Šta će Zalužni sada da uradi?
– To je veoma dobro pitanje. Mislim da će u početku biti sklon da sebi da vremena i izbegne bilo kakve težine javnih izjava. Međutim, verujem da će biti vršen ogroman pritisak na njega da se pridruži političkoj borbi u jednom ili drugom obliku ili da postane lice nekih političkih snaga. Već postoje naznake da ukrajinski političari pokušavaju da iskoriste Zalužnija da povećaju sopstvenu vlast. To će verovatno i dalje biti slučaj. Još uvek nisam siguran da li Zalužnji ima političke ambicije, ali je svakako lider i patriota, tako da su šanse da će tiho odlučiti da se povuče male. Zelenski je govorio o zadržavanju Zalužnija „u reprezentaciji“, pa će biti zanimljivo videti da li mu se nudi neka nova, značajna pozicija. Ako to ne bude tako, gotovo je neizbežno da general bude uvučen na političku scenu.
Pogledajmo to iz ruske perspektive, iz Kremlja. Zelenski i Zalužnji su se sukobili u klinču. Ko će od njih biti spremniji da priča i pregovara?
Iskreno govoreći, vrlo je malo verovatno da će bilo ko od njih sesti za pregovarački sto sa Rusijom u trenutnim okolnostima i u bliskoj budućnosti. Možda ako se vojna situacija naglo pogorša ili dramatično poboljša, pregovori će biti zaista realna mogućnost, ali u ovoj fazi, mislim da niko od njih neće razmatrati ovu ideju. U ovom trenutku gotovo da nema nikoga u Ukrajini ko želi da pregovara sa Rusijom, pošto je zauzela skoro 20 odsto ukrajinske teritorije, a pregovori sa Moskvom bili bi fatalni za ukrajinsku državnost.
– Kako ova promena utiče na direktne vojne operacije? Da li je ovo prilika koju može da iskoristi bilo koja strana?
– Ukrajina sada nema mnogo opcija zbog veoma ograničenog snabdevanja oružjem. Iz tog razloga je u defanzivi. Ova situacija će se nastaviti u doglednoj budućnosti dok Kijev ne dobije mnogo veću vojnu pomoć. Ukrajinci trenutno moraju da sleduje municiju. Imaju veoma ograničene opcije za samoodbranu. Verovatno će morati da naprave mala povlačenja na frontu. Moћda blizu Avdiivke, moћda blizu Bakhmuta, moћda na zaporizhia frontu. Tako da se čini vrlo malo verovatno da će oni imati sredstva da sprovedu bilo kakve značajne ofanzivne operacije dok se situacija sa olakšanjem radikalno ne promeni. Razmišljajući realno, moramo da pogledamo Ameriku.
– Da li očekujete neke promene? Posebno imajući u vidu razvoj događaja kojem prisustvujemo i u Sjedinjenim Državama i u Evropi.
– Mislim da je situacija u Evropi veoma pozitivna. Sada vidimo da je Evropska unija pristala da potvrdi veoma velike pakete pomoći, dugoročnu pomoć. Ovo je veoma solidan temelj. Nemačka takođe značajno povećava svoju podršku. Nemci su i dalje oprezni kada je reč o oružju, ali razmere pomoći brzo rastu. Početkom rata slali su 5000 šlemova, sada doniraju oko 8 milijardi evra godišnje. To je ogroman porast nemačke podrške. Vidimo da zemlje kao što su Češka Republika, Bugarska i Rumunija pokušavaju da povećaju svoju pomoć, a Finska ubrzano povećava sopstvene vojne sposobnosti.
Retorika se takođe radikalno promenila. Francuska, na primer, otvoreno govori o veoma velikoj opasnosti za Evropu ako Ukrajina ne bude zaštićena, ako se Evropa ne mobiliše. Tako da mislim da je Evropa zaista mnogo napredovala u poslednjih nekoliko meseci. Međutim, te promene su prouzrokovane pre svega situacijom u Sjedinjenim Državama i priznanjem da zapadna koalicija gubi Ameriku. Čini se da je situacija nepredvidiva, ali najverovatnije više neće biti američke pomoći do novembarskih predsedničkih izbora.
Čini mi se da je Trampov tabor, pokret MAGA u Republikanskoj partiji, definitivno odlučio da odbije da pomogne Ukrajini. Tramp je takođe vrlo jasno stavio do znanja da će, nakon što ponovo pobedi na predsedničkim izborima u novembru, izmiriti račune sa članovima svoje stranke koji su za pomoć Ukrajini. Ovi ljudi će biti izbačeni iz Partije,Njihovim političkim karijerama takođe će doći kraj. Zato svi u Republikanskoj stranci znaju da će, ako podrže Ukrajinu, posle izbora izgubiti karijeru i radna mesta. Uplašeni su, i ne znam kako mogu da odole.
Dakle, s jedne strane, situacija u Evropi deluje ohrabrujuće, s druge strane, situacija u Americi je veoma, veoma razočaravajuća. Ključno pitanje je da li Evropa može da zameni Ameriku u tom kontekstu. Mislim da moћe. Sigurno ne kratkoročno. Zato je dobro što Evropa reaguje veoma proaktivno, ali to nije dovoljno. Mislim, to je dovoljno da se spreči potpuni kolaps ukrajinske odbrane, ali to nije dovoljno da im se dozvoli da pokrenu veliku kontraofanziju. Bojim se da жe tako izgledati ova godina.
– Šta Ukrajina treba da radi dok se situacija ne popravi?
– Najvažnije je da se braniš. Ukrajina mora da zauzme snažan odbrambeni stav, što sada radi. Gradi odbrambene pozicije duž prve linije fronta i pokušava da spreči ozbiljan ruski napredak. Ukrajinci žele da se drže zemlje koju trenutno kontrolišu, a setimo se da su uspeli da oslobode polovinu teritorije koju je Rusija zauzela 2022. godine. Žele da ga zadrže i zaštite ostatak zemlje. Stoga mislim da je ovo prvi cilj za Ukrajinu. Kasnije će možda želeti da otvore nove frontove. Crno more je već bilo veliki uspeh prošle godine. Ukrajina je uspela da prekine rusku blokadu, primora rusku flotu da se povuče i nastavi komercijalne plovidbe iz crnomorske luke. Ukrajinski izvoz se skoro vratio na predratni nivo, koji se može uporediti sa januarom 2022. To je njihov najveći uspeh, postignut sa malo resursa, korišćenjem pomorskih bespilotnih letelica i krstarećih raketa.
– Napadi se takođe sprovode duboko u Rusiji, njihove mete su vojna skladišta, infrastruktura i energetski sektor. Da li će to biti dovoljno da natera Putina da preda ono što sada naziva „osvojene teritorije“?
– To je dobro pitanje. Crno more sigurno nije dovoljno. Ukrajina može da uništi celu Crnomološku flotu, a Rusi neće obraćati pažnju na to, osim ako njihovi rođaci ne služe na ovim brodovima. U suprotnom, to im nije bitno. Mislim da napadi na rusku industriju nafte i gasa imaju mnogo više potencijala. Ovo je ono što vidimo. Kampanja takvih napada počela je relativno skoro i u ranoj je fazi. Možemo da govorimo o šest ili sedam takvih napada u januaru, ali efekat je već primetan. Mala, ali primetna. Bilo je izveštaja da je ruska proizvodnja naftnih derivata pala za pet odsto, što je mala cifra, ali vreme će pokazati da li broj takvih napada može da se poveća. Ako se ta cifra pope na 20-30 odsto, počeće da ima značajan uticaj na rusku ekonomiju, koja veoma zavisi od energije.
– Zašto je Ukrajina toliko dugo čekala da otvori ovaj front? Zašto se toliko dugo nije razumelo da je neophodno pogoditi ruske puteve energetskog transporta, rafinerije nafte i fabrike?
– Pre svega zato što Zapad nije želeo da Ukrajinci to urade. Nije želeo da napadnu rusku energetsku industriju. Kijev se plašio da to uradi jer ih je Zapad zamolio da ne idu tim putem. Kasnije je Ukrajina prestala da obraća pažnju na to, došavši do zaključka da borba za opstanak nacije zahteva usvajanje takvih mera. Ovo je neobično, ali od samog početka rata, Zapad je ubedio Ukrajinu da ne eskalira. Ovakvo razmišljanje seže još od 2014. godine, kada je Rusija izvršila invaziju na Krim, a odgovor Zapada nije bio da zaustavi rusku agresiju, već da ublaži ukrajinski otpor i ubedi ih da se ne bore, ne da eskaliraju. Ne samo da ovakav pristup nije nestao, već se produbio tokom godina. Međutim, sada Ukrajina sve hrabrije ignoriše ta ograničenja, protiveći se takvim savetima, a Zapad ne može da nametne takav pristup Ukrajini. Zbog toga Ukrajinci nameravaju da nastave da rade ono što su uradili u Crnom moru.
Može li ih ovaj prkos koštati podrške Zapada?
Mislim da su, koliko god paradoksalno zvučalo, mnogi ljudi na Zapadu spremni da mu aplaudiraju. Možda kažu da se i sami ne bi usudili da preduzmu takve akcije, previše su oprezni, ali se dive Ukrajini. Putinova Rusija je kao barski huligan koji zastrašuje sve oko sebe. U jednom trenutku neko ustane i udari ga, dok mu se drugi dive, priznajući da se i sami ne bi usudili na to. Zapad je zapanjen hrabrošću Ukrajine, ali istovremeno šokiran time. Mislim da dokle god Ukrajinci to rade sopstvenim oružjem, niko se neće buniti. Problemi bi nastali ako bi Ukrajina koristila zapadno naoružanje.
Vidimo kako Rusija reaguje na ovo. Primer takve reakcije je pometnja koju su napravili Rusi oko oborenja transportnog aviona u januaru 2024. Moskva je tvrdila da su u avionu bili ukrajinski ratni zarobljenici, ali to je bilo veoma sumnjivo odmog početka. Još uvek ne znamo u potpunosti šta se dogodilo, ali vidimo koordinisanu rusku informativnu kampanju koja pokazuje da je Ukrajina koristila rakete „Patriot“ za oboren ruski avion u Rusiji. Cilj ove kampanje je da ubedi Amerikance da prestanu da snabdevaju Kijev raketama „Patriot“, jer ih Ukrajinci koriste u Rusiji, a to bi moglo da dovede do nepredvidive eskalacije. Oni pretpostavljaju da će takve akcije uvući SAD u rat, a da bi to izbegli, trebalo bi da prestanu da snabdevaju Ukrajinu raketama „Patriot“. Jedan od ključnih ciljeva Rusije je da prikaže Ukrajinu kao majmuna sa granatom. Zemlji kojoj se ne može verovati, koja se ne može naoružati, a umesto toga treba dozvoliti da je Rusija pozove na red. Rusija igra ulogu oca koji zna da disciplinuje neposlušno dete. Priča o ovom avionu savršeno ilustruje kako Rusija pokušava da raširi ovaj narativ.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Ukraiska armia stoi w obliczu zmian
