Ruski napad na Ukrajinu od 2014. i invazija velikih razmera od 2022. godine, zajedno sa još nekoliko sudbonosnih događaja u Evropi i širom Nje, još jednom su postavili fundamentalno pitanje kakve interese i vrednosti mogu da dele različite evropske nacije. Događaji koji su se odigrali posle ruske aneksije Krima pre deset godina, a posebno posle početka velikog rata pre dve godine, promenili su prethodne političke prioritete Evropske unije i njenih država članica, kao i evropskih zemalja van EU, uključujući Tursku. U svetlu ovih i drugih nedavnih događaja u istočnoj Evropi, kao i tekućih razgovora oko njih, predstojeća rekonstrukcija i obnova osnovnih institucija EU između 2024. i 2025. godine ponela je novu dimenziju.
Brojne nadnacionalne strukture već povezuju zemlje članice EU i zemlje koje nisu članice EU. One se kreću od starih institucija kao što su Savet Evrope (SE), OEBS, EEA ili Carinska unija EU i Turske do novih kao što su Crnomorija, Program istočnog partnerstva (EAP) ili Lublinski trougao. Neke od tih struktura su ili uključene u prošlost (kao što je Savet Evrope) ili još uvek uključuju (poput OEBS-a) Rusiju kao učesnika. Međutim, oni nisu bili dovoljni da spreče oštru eskalaciju rusko-ukrajinskog rata 2022. godine. Donekle slična priča odnosi se na nedavne vojne konfrontacije između Jermenije i Azerbejdžana – zemalja koje su ravnopravni učesnici u, između ostalih, Savetu Evrope, OEBS-u i Istočnom partnerstvu.
Nedavni sudbonosni događaji u Evropi ukazuju na potrebu više od kozmetičkih promena u odnosima EU sa drugim evropskim zemljama iz dva razloga. Prvo, prethodni pristupi i inicijative Brisela pokazali su se nedovoljnim da smanje ili suprotstave tenzije u istočnoj Evropi koje su dovele do rata. Bila im je potrebna (i još uvek im je potrebna) revizija 2022. godine u kontekstu njihove očigledne nesposobnosti da osiguraju mir u Evropi. Drugo, aktuelni rat i njene brojne posledice širom sveta primoravaju nas da tražimo inovativne pristupe i akcije koje mogu da pomognu u spasavanju ukrajinske države od uništenja, i evropskog bezbednosnog poretka od uništenja. Fundamentalna revizija i bar delimična rekonfiguracija prethodne politike Brisela prema zemljama koje nisu članice EU – pre svega unutar same Evrope – već je u toku.
Najznačajnija promena u poslednje dve godine bilo je povećanje statusa Ukrajine i Moldavije 2022, a Gruzije i Bosne i Hercegovine 2023. na nivo zvaničnih kandidata za punopravno pridruživanje EU. Mada zapadni Balkan ima perspektivu članstva u EU više od 20 godina, konačna sudbina Trojke Udruženja – ili Ukrajine, Moldavije i Gruzije – ostala je nejasna od pokretanja Istočnog partnerstva 2009. Samo kao odgovor na napad Rusije i zahtev Ukrajine za članstvo u proleće 2022. godine, Evropska komisija je preuzela inicijativu da ubedi zemlje članice Unije da promene stav ne samo prema Kijevu, već i prema Kišinjevu i Tbilisiju. Krajem 2023. godine Evropski savet je odobrio početak pristupnih pregovora sa Ukrajinom i Moldavijom i Prihvatio Gruzija kao zemlja kandidat za članstvo u EU. Čineći to, Brisel je konačno pojasnio nedostižnu svrhu tri posebno velika sporazuma o pridruživanju i njihovih dubokih i sveobuhvatnih oblasti slobodne trgovine koje je zaključio sa ove tri zemlje 2014.
Još jedna važna institucionalna promena u odgovoru na veliku invaziju Rusije na Ukrajinu u februaru 2022. godine bila je stvaranje Evropske političke zajednice (ENP), inicijative koju je simbolično pokrenuo francuski predsednik Emanuel Makron 9. maja 2022. godine. Ukupno 47 zemalja, uključujući Tursku, složilo se da se pridruži ENP- u, stvarajući time novi panevropski okvir za konsultacije i obnavljanje odnosa EU sa drugim zemljama. Stvaranje ENP može se posmatrati kao izraz novog osećaja zajedničkih evropskih nacionalnih interesa suočenih sa brutalnim napadom Rusije na jednu od najvećih nacija na našem kontinentu. To bi takođe moglo da ukaže na novi osećaj zajedništva između onih zemalja EU i zemalja koje nisu članice EU koje se zalažu za evropske vrednosti i spremne su da odgovore na veći normativni izazov koji predstavljaju Moskva i njeni razni antizapadni saveznici.
Međutim, ostaje da se vide budući izgledi (u užem smislu) ENP i konačni uticaj širih motiva koji su doveli do njegovog stvaranja. Oni će zavisiti ne samo od želje, sposobnosti i uspeha EU u produbljivanju odnosa, asocijacija i, delimično, integracije sa evropskim zemljama koje trenutno nisu članice Unije. S obzirom da ovo poslednje čini živopisnu grupu zemalja, nove zajedničke inicijative kao što je ENP mogu da funkcionišu samo kao forum za diskusiju i umrežavanje. ENP i starije panevropske organizacijeOrganizacije kao što su Savet Evrope ili OEBS mogu biti korisne u širenje ili diskusiji o ideji među desetinama zemalja učesnica. Međutim, sveobuhvatne inicijative kao što je ENP igraće manju ulogu u konkretnom planiranju i praktičnoj implementaciji pravnih, institucionalnih i materijalnih poboljšanja u odnosima između EU, njenih zemalja članica i zemalja koje nisu članice Evrope.
Bilateralno i multilateralno produbljivanje saradnje u odnosima sa EU nije samo zadatak današnjice u odnosu na one evropske zemlje koje su najviše propatile ili su pod pretnjom vojnog napada Rusije, odnosno: Ukrajine, Gruzije, Moldavije i Jermenije. To je takođe obaveza prema drugim evropskim zemljama izvan EU, od Islanda i Velike Britanije do Azerbejdžana i Turske. Glavni fokus takve saradnje danas su nacionalna i transnacionalna bezbednost i elastičnost. Promovisanje veće razmene, saradnje i jedinstva u raznim domenima kako bi se odvratila, sprečila ili bar odvratila ruska i druga antizapadna vojna akcija u Evropi – kinetičke, hibridne, psihološke, političke, ekonomske itd. To će odrediti ne samo kvalitet, već i opstanak evropskih demokratija i njihovih raznih saveza – pre svega, ali ne samo.
Štaviše, produbljivanje i proširenje saradnje u oblastima koje nisu direktno povezane sa zaštitom bezbednosti, integriteta i suvereniteta Evrope takođe će doprineti jačanju evropske zajednice država. Širok spektar oblasti u kojima Brisel i druge prestonice EU mogu i treba da preduzmu efektivnije transevropske akcije uključuje promovisanje industrijskih inovacija, obezbeđivanje bolje socijalne i zaštite životne sredine i promovisanje veće rodne ravnopravnosti, naučnog napretka i kulturne razmene. Želja za većom saradnjom i integracijom u ove i druge oblasti širom Evrope danas nije samo manifestacija normativnih prednosti transnacionalnog humanizma, evropeizma i/ili liberalizma. To je postalo pitanje samoodržanja.
Ako evropske demokratije – i unutar i izvan EU – ne ostanu blizu jedna drugoj i pomognu jedna drugoj da se razvijaju i brane, biće u opasnosti. Može se pretpostaviti da Rusija i druge antizapadne snage traže slabe karike u evropskoj zajednici država. Oni će – kao što je Moskva uradila sa Ukrajinom od 2014. godine – izabrati te zemlje ne samo da napadnu svoje demokratije i otvorena društva, već i da pokušaju da svoje vojne, institucionalne i/ili socijalne slabosti pretvore u fundamentalne izazove za Evropu u celini.
Stara izreka političkih nauka navodi da ne samo da države izazivaju ratove, već i ratove izazivaju države (Čarls Tili: „Rat je stvorio države, a države su stvorile rat“). Za Evropu uopšte, a posebno za EU, sada se postavlja pitanje: da li se primenjuje nadnacionalna ekstrapolacija ovog principa? Da li će aktuelni rusko-ukrajinski rat ojačati ili oslabiti evropsku zajednicu država? Naredne godine жe pokazati ovo.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Unię czeka przełom
