Ruska opozicija, odnosno oni ljudi koji ne podržavaju Putinov režim i, teoretski, rat koji ovaj režim vodi protiv Ukrajine, dobili su novi razlog da uzdahnu negde u Evropi (ili čak na teritoriji imperije) u stilu svojih prethodnika početkom prošlog veka, za Rusiju koju su sami izmislili. Preciznije, upravo u ovom primeru, piše „Lepa Rusija budućnosti“.
Za one koji ne znaju, ova mitološka slika je izmišljena specijalno za predsedničku kampanju Alekseja Navaljnog 2017. I to je bio Navalny, tačnije, njegovo ubistvo smrti koje je postalo katalizator za još jednu seriju uzdaha. Pored toga, maksimalna tragedija situacije povećala je patos reakcije ruskih političkih i skoro političkih emigranata.
Konkretan razlog bila je sveža pesma ruskog pesnika Leonida Kaganova, pesma koja je logično posvećena opozicionaru koji je poginuo u koloniji. Poznati lokalni muzičar Vasja Oblomov postavio je Kaganov tekst na muziku, stvarajući Sastav, koje ruski emigranti slušaju i repostuju na društvenim mrežama sa „knedlom u grlu“.
Pesma sasvim predvidljivo stvara novu rusku mitologiju koja nije Putinova, veličajući Navaljnog kao Mesiju. Evo nekoliko citata koji potvrđuju nivo patosa Kaganovog teksta: „biblijska zla drama“, „izlečite se rečima i isterate hukstere iz hrama“, „predajte se Sanhedrinu da biste bili razapeti u petak“.
Međutim, nema ničeg iznenađujućeg u mesizmu Alekseja Navaljnog. Ruska opozicija nema (i malo je verovatno da će imati) bolju ujedinjujuću ličnost od Navaljnog. Pored toga, Oleksijeva smrt je, naime, precrtala one aspekte njegovih društvenih i političkih aktivnosti koje su ga ranije diskreditovale – učešće u nacističkim „ruskim maršovima“, ismevanje Gruzina (koga je on, ismevajući posle rata 08.08.08, nazvao „glodarima“), izjavom da „Krim nije sendvič“. Sada, kada se zemaljski život opozicionara završi, moguće ga je podići na nebo, na isti način kao i politički preci aktuelnog Putinovog režima – boljševici su to uradili preminulom „vođi revolucije“ (koji, u principu, nije bio) Vladimiru Uljanovu, poznatijem kao Lenjin.
Stoga je proces stvaranja idola od mrtvog „opozicionog lidera“ sasvim logičan i predvidiv. Ali u Kaganovom tekstu ima mnogo zanimljivijih reči, reči koje izdaju rusku opoziciju. Pesma se završava predviđanjem pada režima Putin-FSB i početkom same „Lepe Rusije budućnosti“ u kojoj današnji ruski pseudo-liberali veruju približno na isti način na koji su ruski pseudo-boljševici verovali u komunizam u Hruščovo vreme (poslednja manje-više ideološka era u istoriji imperije centrirane u Kremlju).
Ovako ruski liberalni pesnik vidi početak novog doba – „i poput toplote i vode, antena i gas sa svetlošću, sloboda će biti doneta u našu kuću, pošto ste vi pričali o tome“. Ove linije su ključna razlika između ruskog društva, ili bolje rečeno, njegovih ostataka i ukrajinskog društva. Zato što su Ukrajinci koji su pre 20 godina (bože moj, pre koliko je to bilo!) došli u Maidan protiv izborne prevare – oni, za razliku od Rusa, nisu bili naročito kreativni. A hit Narandžaste revolucije, pesma „Zajedno nas je mnogo“ benda „Greenjolly“, bar glavna fraza ove pesme je zapravo prežvakavanje poznate čileanske pesme, nezvanična himna levice: El pueblo unido jamás será vencido!
Međutim, Ukrajinci tada nisu razmišljali o estetici, lepoti i kreativnosti. Ukrajinci su stali u odbranu svojih prava, pozicije i vrednosti. I nikoga nisu pitali da li mogu da postave šatore na centralnom trgu u zemlji ili ne. I 2011. godine, u kritičnom trenutku za ostatke demokratije, Rusi su otišli na Trg Bolonja kao gad koje pastiri (agencije za sprovođenje zakona) šalju u odred. Hodali su, izvodili prelepo – i razišli se. Očekujući da će se to desiti sama od sebe, vlasti će biti uplašene ovim „kulturnim protestima“ i učiniće ustupke.
Uzgred, nemoguće je ne setiti se dobro poznate beloruske političke mimove 2020. godine, kada su beloruski građani koji su protestovali protiv „pobede“ Aleksandra Lukašenka na predsedničkim izborima bili neverovatno ponosni na činjenicu da su se popeli na klupe i skinuli cipele. Tada je ruski opozicioni list Meduza patetično izvestio: „Beloruskinje demonstriraju kako da protestuju kulturno. Čiste za sobom, daju cveće i skidaju cipele da ne bi isflekali klupe.“
Belorusi su se tvrdoglavo distancirali od ukrajinske tradicije Maidana, naglašavajući da mi nismo tokom. I to je bila istina, jer se ispostavilo da nisu takve. Ukrajinci su pobedom okončali svoje Maidance, a Belorusi porazom i mučenjem u Akrestinu.
Rusi su se ponaљali i ponaљali na isti naиin. Pisali su i skandirali prelepe parole, sada pišu srceparajuće i pogrdne pesme, pesme posvećene Navaljnom – ali prOh, љta kaћu? Ključna fraza pesme Leonida Kaganova je „sloboda će biti doneta u našu kuću“. Daжe nam ga. Oni жe nam to uraditi. Neko. Ne mi. Zato što ćemo sedeti i čekati. Uzdiše nad svojom teškom sudbinom negde u sledećoj francuskoj, bugarskoj ili austrijskoj emigraciji.
Uzgred, obratite pažnju na brojne koncepte koji prethode toj bespomoćnoj želji da budu „izneverili slobodu“, „poput toplote i vode, antene i gasa sa svetlošću“. Autor upoređuje najveću ljudsku vrednost, vrednost za koju su stotine, hiljade, milioni života dati u različitim zemljama, sa banalnim prednostima civilizacije, koje su uobičajene u savremenom svetu.
Slično tome, za ruske liberale, ruske opozicionce, sloboda je ono što im navodno pripada po pravu. Ne zato što moraju da se bore za, već zato što su njihovi skoro od rođenja (pitam se zašto?). Činjenica da moraju da budu „izneverili“ te nepoznate „nekoga“ (verovatno, Ukrajinu i kolektivni Zapad, jer ko bi drugi). Ta pretpostavka i istovremeno bespomoćnost – kada navodno zaslužuju slobodu u isto vreme, nesumnjivo vole svetlost i struju u stanovima. A istovremeno, oni sami ne mogu da urade ništa da to dobiju, već sede i čekaju da im se to ukaže, jer je to navedeno rečima njihovog mrtvog vođe („pošto ste pričali o tome“) – više nego elokventno karakterišu današnji anti-Putinovi Rusi.
Prema tome, nisu oni ti koji treba da pozovu Ukrajinu i svet da se bore protiv Putina, već tiho, savesno, poput neostvarenih koji su preskočili tu temu, goreći iza garaža, da rade na tome da bar na neki način zaista, a ne virtuelno, suprotstave svom režimu. Bez lepih slogana i pogrdnih pesama, bez skidanja cipela i bez čišćenja za sobom. Ali na takav način da se jasno kaže da u Rusiji postoji opozicija i da se ona bori. Zapravo.
Međutim, za one koji su, za razliku od Navaljnog, sada van carstva (i, štaviše, ne predstavljaju tako važan objekat za likvidaciju) – mnogo je zgodnije i udobnije širiti pesme o posrnulom vođi, uzdiše, govoriti „sve je tako“ na društvenim mrežama i živeti svoje privatne živote. Za njega je sva ova skoro politička pratnja samo dodatno sredstvo za kapitalizovanje njegove bespomoćne, ali veoma patetične pozicije.
