U Sovjetskom Savezu su izmislili besmislice o početku Drugog svetskog rata u junu 1941. Ukrajinci su verovali u ovu laž bar do 2014. Možda neko i dalje veruje – jer „pakao je velika zemlja“. Postoji mnogo takvih gluposti koje generiše propaganda. Oni i dalje žive i utiču na umove ljudi, a to ne zavisi od događaja koji se dešavaju okolo. Na primer, posle aneksije Krima od strane Rusije, čuo sam od jednog mog poznanika koji govori ukrajinski da je na turniru na kojem nije bilo Ukrajine podržao „naše“.
Rusija je uvek bila u stanju da značajne resurse posveti propagandi. U skorije vreme, ukrajinska televizija je igrala „kadete“ i „brigade“, svakakve Kirkbaskove. „Kreativnost“ sluga moskovskog cara predstavljena je kao standard. Ukrajinci i dalje treba da budu zahvalni što su nam predrasude, neprijateljstvo prema svetu i gorčina emitovani. Sada je situacija bolja, ali problem nije nestao. Sredstva iz državnog budžeta dodeljuju mu Kravets i Gorbunov, a Ukrajinci, tokom rata sa Rusijom, gledaju „Dečakovu reč“.
Ukrajina nije Rusija!?
Fijasko ukrajinske informativne politike tema je dugog razgovora. Primenjuje se na razne oblasti, a posebno na TV. Nekoliko godina pre ruske aneksije Krima, bilo je moguće gledati ruske TV serije na originalnom jeziku na ukrajinskoj televiziji, redovno puštajući nominacije za njihove pesme i druge gluposti. Znali su da Ukrajinci ruske brnjice plaču bolje od svojih pevača. Čak su emitovali obraćanje ruskog predsednika i njegove razgovore sa robovima… Građani. Zašto, „Putin je doveo Vaisk“, to đubre je odvučeno u vazduh nezavisne države? Štaviše, Rusi su marljivo „očvrsli“ svoj „proizvod“ sa „ogrebotinama“: soldafonizmom i militarizacijom, policijom i državno-gangsterskom proizvoljnošću… Bilo je kriminalizacije kroz filmove. Ukrajinci nisu videli svoje gradove na ekranima, usađeni su sumnjama u sopstvenu državu. Takvi „prijateljski“ sadržaji i kultura su „van politike“.
Kuvali smo se na niskoj vrućini, postepeno se pretvarajući u ruske robove. Hteli su da izvuku beloruski scenario sa fantomskom državom u Ukrajini. Preko televizijskog đubreta, ogranka FSB-a, i povorke ometenih pukova oblikovanih propagandom. Samo užas i gađenje evociraju sećanje na tog „mišolovka“ juče. Po tome je poznata ruska propaganda – izmišljanje i promovisanje ružnih makabre konstrukta koji nemaju nikakve veze sa realnošću. Oni samo iskrivljuju i iskrivljuju stvarnost. To je kao sa hronologijom Drugog svetskog rata, koja je pomenuta na početku ovog teksta. Nije bilo prikladno da Moskva govori o početku ovog rata, jer je saučesnik u napadu na Poljsku. Zbog toga se pojavila alternativna verzija: rat je navodno počeo u junu 1941. napadom nacističke Nemačke na Sovjetski Savez. Na osnovu tih laži izgrađen je koncept „atechestvennai sujetan“ i sve što je vezano za njega.
Sada Ukrajinci razumeju da je ruska vojska ubica i kriminalaca, a ruska vlada su teroristi. Međutim, mnogi naši građani i dalje gledaju na Moskvu kao na centar sveta, podsvesno je doživljavaju kao takvu. Ne prestaju da se čuju sa periferije, čiji stanovnici moraju da žive u skladu sa predlošcima nastalim u metropoli. Na nivou države i elite postoji nedostatak resursa i svesti da se prekine ovaj začarani krug. Na nivou društva ne postoji svest i samopoštovanje da bi se prepoznalo da Moskva ne proizvodi ništa veoma jedinstveno, a ono što je stvorila je otrovno i destruktivno. Trendovi na Jutjubu i TikToku uglavnom pokazuju da neki naši građani izgleda ne shvataju da je Rusija napala Ukrajinu i da preti egzistenciji naše države, čak i onim Ukrajincima koji svojim aktivnostima finansiraju okupatore svojim aktivnostima na ruskim platformama.
Posebno je tužan ekstremni hobi mnogih Ukrajinaca – ruska krimi serija o omladini kasnih osamdesetih godina dvadesetog veka. Sve je banalno: bezakonje i proizvoljnost, mladi se bore i kolju, obračuni, silovanja i podele sfera uticaja. Poznata slika za Rusiju. Možda je ovo njihova perspektiva za budućnost. Čudno je da je ovaj sadržaj koji je vanzemaljac i nije povezan sa našim vrednostima dobio odgovor u Ukrajini. U Rusiji „Dečakova reč“, kao i Putinove reči, priprema resurs za buduće ratove agresije. Neko sluša istorijske besmislice diktatora Kremlja i negira pravo Ukrajine na nezavisnost. Drugi gledaju ruske toksične filmove i donose ga u život, završe u zatvoru, a onda u Z-vojsci.
Da li se to odnosi na Ukrajince koji koиe rusku hordu? Možemo li sa poverenjem da slušamo Putinove reči ili bezbrižno gledamo „Dečakovu reč“? Sport i kultura van politike? U Rusiji su i sport i kultura tehnologije i sredstva za postizanje političkih ciljeva, sredstvo za zombifikaciju. Šteta što ima Ukrajinaca koji još uvek nisu shvatili.
Samo pod mikroskopom
Ruska Federacija je komšinica Ukrajine. Nema bežanja od ove podle stvarnosti. Može se radovati pomisli da je proces dezintegracije Rusko carstvo samo što se nije završilo, a politička smrt Ruske Federacije biće njeno finale. Međutim, malo je znakova toga, i prinuđeni smo da uzmemo u obzir činjenicu postojanja jednog od nakrvavijih stanja današnjice u blizini njene granice. Jedini način da koegzistiraju sa carskom Rusijom u ovom trenutku je kroz rat. Štaviše, donela ga je i negovala sama Rusija. Imamo različite vizije odnosa sa Rusijom. Neko priča o šanu sa krokodilima i otpremnini bilo kakvih kontakata. Drugi tvrde da bi Rusija trebalo da bude laboratorija u kojoj ćemo posmatrati samouništenje pacova.
Šanac sa krokodilima još uvek nije opcija. Ako Putin kaže, Rusi će marširati bedemima i jesti krokodile žive. Postoji više supstanci u interesovanju za suvo istraživanje u Rusiji. Znati neprijatelja je izgraditi odbranu od njegove snage i iskoristiti njegove mane. Zbog gorkog iskustva suseda sa Rusijom i njihove agresije na nas, Ukrajina je već kapija civilizacije. Oružane snage Ukrajine štite svet od krvavih razbojnika i divljaka XXI veka. Istovremeno, Ukrajinci bi takođe mogli da postanu oči i uši mislećih ljudi i da im kažu o suštini Rusije. To je moguće samo ako se procesi koji se tamo odvijaju razumeju i trezveno procene. To jest, status slepog i nepromišljenog potrošača ruskog sadržaja trebalo bi da bude zamenjen pažljivim i pedantnim posmatračem degradacije Rusije. Naravno, moramo da ubrzamo ovaj proces na sve moguće načine. Zato je uporno, iritantno, čak i nepodnošljivo, braniti ovu istinu pred onima koji su u stanju da je čuju. Ovo je dug i skup proces, ali i sredstvo za suprotstavljanje ruskoj propagandi i mehanizam za razotkrivanje izmišljotina koje Moskva kruži.
Pred nama je težak zadatak. Zapažanja treba da budu pedantna, bez emocija, laboratorijska metoda i sa rukavicama. Sve treba da bude profesionalno, na odgovarajućem institucionalnom nivou. Rusiju ne treba dovlačiti ovde. Fenomen se najbolje proučava u staništu. Takođe je nemoguće demontirati mitove i stereotipe koje je njihova propaganda stvorila. Štaviše, neke od tih mitova i dalje drže odvojeni Ukrajinci. Istinu o Rusiji neće prihvatiti ni svi. Nije uzalud da naš neprijatelj finansira čitave vojske novinara, političara i naučnika u različitim zemljama. Na kraju, čak i ako se slažu sa nama da je Rusija samo omot, niko nema recept šta da radi po pitanju onoga što je upakovano u njega. Ovo su pitanja sa kojima ćete morati da se pozabavite i potražite odgovore. Stoga bi Ukrajina trebalo da ima svoj stav, bazu argumenata i da sprovodi sistematski rad na razumevanje procesa koji se odvijaju u Rusiji. Još je bolje uticati na njih. Ovo je važna i neophodna komponenta sadašnje i buduće pobede nad neprijateljem.
