Intervju ruskog diktatora Vladimira Putina sa odvratnim američkim novinarom Takerom Karlsonom već je postao priča o gradu. Komunikacija, koju su mnogi prilično ozbiljno razmotrili o događaju godine, pretvorila se u monolog i predmet podsmeha godine.
Predsednik Ruske Federacije, naime, nije rekao ništa što bi se moglo posmatrati kao neka vrsta poruke suprotnom taboru – osim, naravno, nagoveštaja mogućeg napada na Poljsku. Iako je teško poverovati da bi čak i ludi Putin želeo da uđe u direktan vojni sukob sa NATO-om.
Ono što se očekivalo da će biti intervju pretvorilo se u klasično pseudo-istorijsko predavanje. Predavanje, tema o kojoj su svi koji su pratili Putina poslednjih godina dobro poznati, a tekst je naučen gotovo na srce. Iako je bilo nekih neverovatnih inovacija – na primer, „kopije pisama Bohdana Khmelnytskyja“. Međutim, nije bilo bez dobrih starih klasika poput „austrijskog generalštaba koji je izmislio Ukrajinu“.
Stoga je glavni rezultat Putinovog pseudo-intervjua (sumnjamo na poslednji u narednih nekoliko godina, jer je i linija fronta shvatila da nema smisla razgovarati sa diktatorom, a malo je verovatno da će ruska strana biti veoma zadovoljna onim što se dogodilo) jeste da je diktator konačno odustao od takvog koncepta kao što je međunarodno pravo.
Vladimir Putin ne samo da je insistirao na nekoj vrsti ruskih prava na ukrajinsku teritoriju (prava, naravno, izmišljena, falsifikovana ili dalekosežna), već je odlučio i da ispere nacistički režim Adolfa Hitlera za sopstvene potrebe. Navodno, isprovocirala ju je Poljska 1939. godine – da se dobrovoljno odrekla svoje teritorije, ne bi bilo rata. Da li te podseća na nešto? Ovo je upravo ruski „kopneni koridor i voda do Krima“.
Međutim, rehabilitacija nacizma, za koju je ruski diktator trebalo da dobije zatvorsku kaznu u skladu sa sopstvenim izmišljenim zakonima, nije najvažnija stvar u ovoj priči. Činjenica da Kremlj već duže vreme samouvereno koristi dostignuća Trećeg rajha nije takva vest. Uzmimo, na primer, aktuelno „Konačno rešenje ukrajinskog pitanja“, čiji je plan objavljen u zvaničnoj ruskoj štampi 2022. godine (ovaj članak se zove „Šta Rusija treba da uradi sa Ukrajinom“, objavljen je na sajtu RIA Novosti), a ruski propagandisti to i dalje nezvanično tvrde. Zar to nije ћelja za novi Holokaust?!
Ali, opet, ovo nije najvažnija stvar u toku svesti, koja, prema psiholozima koje smo intervjuisali, više ne samo nagoveštava, već vrišti o, blago rečeno, mentalnim poremećajima u ruskom diktatoru. Svojim pretenzijama prema Ukrajini, tvrdnjama navodno zasnovanim na istorijskim činjenicama, a zapravo samo na pseudo-istorijskim izmišljotinama, Putin je otvorio pravu Pandorinu kutiju. I ovde se može uporediti sa još jednim idolom konzervativne ruske javnosti, generalnim sekretarom Centralnog komiteta CPSU Leonidom Brežnjevim. Štaviše, ovo poređenje neće biti naklonjeno tiraninu koji je još uvek živ.
U leto 1975. Jedan od ključnih rezultata bila je međunarodna pravna sekcija Završnog akta ove konferencije. Ovaj odeljak se bavio principom nepovredivosti granica i teritorijalnog integriteta država. I Sovjetski Savez, koji je tada vodio stari Brežnjev, potpisao je ovaj čin. Potpisao ga je i sledio njegove recepte do kraja svog postojanja. Možda zato Avganistan nikada nije postao 16. republika SSSR-a (mada je sada teško poverovati, ali ko je poverovao Ukrajinskoj nedelji, koja je u avgustu 2008. napisala da je „Ukrajina sledeća“?).
I Rusija je prekršila taj princip. I ona toliko intenzivno insistira da ima pravo da nastavi da je krši (nije bilo uzalud da je ta izmišljotina rečeno da je „Poljska isprovocirala Nemačku“) – kao što nije čula kada je ova utakmica počela da se igra protiv nje.
Na primer, u Kini su, posle Putinovog intervjua sa Karlsonom, počele da se pojavljuju izjave da od kada je ruski lider odlučio da svoju agresiju objasni udžbenicima istorije umesto međunarodnim pravom, zašto ne bi oduzeo teritorije koje mu pripadaju od Rusije. Na primer, Daleki istok sa Vladivostokom.
Naravno, te izjave nisu došle iz usta zvaničnika – u komunističkoj Kini se takve stvari generalno tretiraju veoma, veoma oprezno (da, fenomen „Medvedevovog Telegram kanala“ je tamo u principu nemoguć). Međutim, nivo Zichen Wanga, bivšeg radnika novinske agencije Sinhua, a sada specijaliste u tink-tenku Centar za Kinu i globalizaciju, takođe nije ništa strašno.
Pridružio mu se američki glumac kineskog porekla Robert Vu, koji je direktno izjavio da Ruska Federacija treba da vrati Vladivostok u Narodnu Republiku Kinu. A to su samo oni koji su izrazili ideju koja zapravo kruži globalnim informativnim prostorom već duže vreme. I pogrešneNa primer, u slučaju Dalekog istoka, važno je napomenuti da je Daleki istok član Dalekog istoka. I, na primer, o drevnom pruskom gradu Kenigsbergu, koji su preimenovali i oskrnavili sovjetski Rusi, koji su ga pretvorili u tipičnu rusku deponiju đubreta po imenu Kalinjingrad.
Takođe o istoj deponiji zvanoj Viborg, koja je nekada bila prosperitetni finski grad Viipuri. A takođe i o gradu Orenburgu, koji je u jednom trenutku bio glavni grad Kirgistane autonomne Sovjetske Socijalističke Republike (današnji Kazahstan). Zašto ne vratite ovu teritoriju Kazahstancima, koji, uzgred, još uvek žive u istočnom delu Orenburškog regiona? I to će odmah rezultirati pojavom granice između Kazahstana i Baškortostana, koji je i dalje deo Ruske Federacije. (I uopšte, otvoriće kopneni put izvan Rusije za šest republika Idel-Ural.)
I, naravno, nemoguće je ne pomenuti istočni Slobozhanščinu, Starodubščinu i Kuban, što bi Ukrajina mogla dobro da tvrdi po Putinovoj logici. A to je samo ono љto se tiиe same Rusije. Zamislite šta bi se desilo u svetu kada bi se, po Putinovom principu, ukinula vladavina međunarodnog prava u korist istorijskih hirova. Želja Venecuele da zapleni deo Gvajane čini nam se kao samo predgovor haosu u koji bi svet proklizao.
Ali u svetu, srećom, međunarodno pravo i dalje ima svoj uticaj. I ni Mađarska neće imati pretenzije prema Slovačkoj, ni Nemačkoj prema Češkoj Republici ili Francuskoj, niti Austriji prema Italiji. Ali pre ili kasnije biće tvrdnji protiv Rusije. Iz čisto praktičnih razloga – jer, kao što je pokazao trenutni rat protiv Ukrajine, jedna od glavnih, ako ne i glavna prednost agresora bila je veličina zemlje. To jest, da je Rusija bila u dogovoru sa Ukrajinom u smislu stanovništva, onda bi se rat završio prirodno. Putin ne bi imao protiv kojeg bi se borio. Još uvek zapošljava Nepalce i Somalce. Šta ako Rusija nije bila 140 miliona, već država od 35-40 miliona?
A onda, kada svetska zajednica (bar njen demokratski deo) dođe do jednostavnog i logičnog zaključka da Rusija ne mora da postoji unutar svojih trenutnih granica, jer će se unutar tih granica uvek, čak i posle privremenog superliberalnog povratka poput devedesetih, predstavljati pretnja svojim susedima, Evropi i planeti u celini, Rusi bi mogli da se podsete Putinove retorike.
Međutim, samog Putina više neće biti na ovom svetu. Zato će svi ostali morati da odgovaraju za njegovu logiku. I u njihovom je najboljem interesu da to shvate što je pre moguće. Mada, kao što praksa pokazuje, Rusi su spremni na svaki razvoj događaja – samo da ne uključuju zdrav razum i kritičko razmišljanje. Što savršeno ilustruje način razmišljanja njihovog vođe, demonstrirano u intervjuu takeru Karlsonu. U intervjuu o kojem je čak i novinar koji je spreman da se sastane sa diktatorom rekao: „Treba mi godinu dana da shvatim šta je to bilo, do đavola.“
