Za mnoge Ruse, Putin je simbol diženja sa kolena i povratka na carsku veličinu Rusije. Iza ove logike krije se snažna ogorčenost koja proizlazi iz poniženja devedesetih godina, kada se najmoćnija zemlja sveta srušila pod sopstvenom težinom. Pod Putinom se aktivno briše sećanje na redove iza „Bušovih nogu“, dok je ponos lidera koji je izazvao ceo Zapad i hrabro se bori u Ukrajini protiv NATO vojske sve veći. Nasuprot tome, za one izvan realnosti „ruskog sveta“, Putinovo vreme na vlasti ponekad se doživljava kao proces brze evolucije: od fasadne oligarhičke demokratije do autoritarne diktature. I baš kao i u vreme Kremlinologije, kada je bilo naučnih sporova o tome gde je u SSSR-u postavljena linija između autoritarizma i totalitarizma, tako se sada nastavlja potraga za znacima koji potvrđuju da je u Rusiji formirana diktatura. Ovi odrazi bi bili nepotpuni da je sfera kulture izostavljena. Uprkos svemu, evolucija ka autoritarizmu – sa svojim državnim institucijama, militarizacijom društva i agresijom represivnog aparata – nije ništa drugo do znaci kulturne transformacije. Zato je na ovom najvišem nivou potrebno tražiti konstitutivne odlike Putinizma.
Putin je nespretni diktator, a ovo nikako nije smela teza. Zapadne sankcije guše ekonomiju, prisilno zbližavanje sa međunarodnim parijama kao što su Severna Koreja i Iran, ekonomska zavisnost od Kine, demografska i infrastrukturna katastrofa – ovo su samo početak liste njenih neuspeha koji dokazuju moju tezu. Ako je Putin partijski satrap, onda sistem koji je izgradio takođe mora da bude manjkav autoritarizam. Putinizam nije ništa drugo do haos komunizma i carizma, karikatura političkog falsifikata. Putinov put ka autoritarizmu nespretno replicira obrasce boljševičke evolucije u staljinizam, ali tragediju zamenjuje farsom.
Zato je postala čuvena čarapa na čovekov penis u Rusiji, a ovaj incident označava konačan politički zaokret u razvoju diktature.
Caesura February 24
Potpuna agresija Ruske Federacije na Ukrajinu u februaru 2022. godine, iako očekivana, bila je šok ne samo za Ukrajince i evropske zemlje, već i za mnoge Ruse. U svetu ruskih filmskih stvaralaca i drugih javnih ličnosti, stavovi prema agresivnom ratu brzo su postali glavna determinanta „pozicije“. Otvoreno izraženo protivljenje ratu bilo je ravno odluci o emigriraju (često eufemistički nazvanoj „preseljenje“), ili je, u slučaju onih koji su već živeli u inostranstvu, preseklo mogućnost povratka u Rusiju. Tako se Putin otarasio legendarnih rokera poput Jurija Ševčuka iz DDT-a, koji vole hip-hop umetnike Noiz MC Ili Oxxxymiron, vodeći pop umetnici kao što je Monetočka. Stend-ap komičari, mnogi glumci, reditelji, scenaristi, nekoliko novinarskih redakcija u punoj snazi su otišli i neće se vratiti. Posle dve godine rata, svi oni već imaju status „stranog agenta“, „ekstremiste“, „teroriste“, optuženog u odsustvu za širenje laži o vojsci i ratu, ili ih čak traži tužilaštvo, poput najpoznatijeg ruskog pisca Borisa Akunina.
Suprotna strana barikada, takozvanih Z-patriota, počela je da formira svoje redove još 2014. godine posle okupacije Krima, kada je 85 kulturnih ličnosti potpisalo pismo podrške Putinovim akcijama na Krimu i Donbasu. Kasnije im se pridružilo više od stotinu njih, pokušavajući da stvore krimski hype širom zemlje za sebe. Za mnoge od njih, podrška ratu 2022. godine bila je nastavak njihovih ranijih obaveza prema vlastima. Među njima, Kremlj je izabrao one koji su postali scenska lica rata. Sa bina u Moskvi i centralnim kanalima, Vladimir Maškov, nekada poznati glumac, a sada „ratni zabavljač“ (igrao je sa Tomom Kruzom u filmu „Misija: Nemoguće“), Oleg Gazmanov, koji je pevao za stariju generaciju, fašistički šoumen Šaman, koji je pevao za mlade ljude. U novinarskim programima, nekada ugledna rediteljka Karen Šakhnazarov zalaže se za potrebu rata, a bivša dobitnica Oskara Nikita Mihalkov širi teorije zavere. Baš kao što plima baca razne predmete na obalu mora, rat je takođe isplivao na centralnu scenu dugo istrošenih zvezda, koje, kao i Vika Tsyganka, sada doživljavaju scensko oživljavanje, pevajući „pobede velike nacije“.
Kraj Bohemije
Ovo su primeri ekstrema. Većina „kreativne klase“ usvojila je staru strategiju porobljenih seljaka – tišu od vode, nižu od trave. Marš do Kijeva je, na kraju svega, morao da potraje dve ili tri nedelje, uvereni su zapadni lideri. Zbog toga se pretpostavljalo da će sve funkcionisati samo od sebe, svet će se vratiti svojim uobičajenim poslovima i muzika će teći kao i do sada. Na iznenađenje sveta i agresora u Kremlju, to se nije desilo. Kijev nije pao, a Rusija je zaglibljena u razornom rovovskom ratu. I ovde dolazimo do suštineTrenutna situacija u Rusiji: nije momentalno izbijanje rata privođeno Putinovoj diktaturi kraju, već dug, dugotrajan poraz u njemu. Tokom narednih nedelja i meseci rata, mnogi kulturni stvaraoci stvorili su neku vrstu izmišljenog sveta oko sebe, kao da poriču očigledne činjenice da su vlasti u njihovoj zemlji oslobodile agresivan i zločinan rat. Ovaj odbrambeni mehanizam je pojačan ambivalentnim odnosom prema ratu i Putinu. Kako je sprovedena u praksi?
Danas fraza „nije sve tako jednostavno“ funkcioniše na ruskom kao idiom. Ništa nije potpuno nedvosmisleno, ionako nikada nećemo saznati istinu, tako da je vilin konjičnjak divio na dva dela. Bila je to fraza za racionalizaciju stava tihe većine:
Možda se ne protivim otvoreno ratu, ali ništa nisam potpisao; Nastupaću na režimskim televizijama, ali nisam svirao na sceni na godišnjicu okupacije Krima i nisam išao u Donbas da nastupam pred vojnicima; Neću osuditi Putina i ostaću u zemlji jer sam patriota i volim Rusiju, kakva god ona bila; Ja nisam izdajnik.
To su bila moralna opravdanja, ali iza njih je bio čist posao. Tržište, lišeno vrhunskih zvezda, postalo je profesionalni i promotivni Eldorado za one čija je jedina zasluga bila to što su jednostavno ostali, pomažući da se fikcija stvarnosti održi daleko od rata. Ksenija Sobčak je zaradila milione od svojih kanala u YT I Telegram, Dima Bilan, svojevrsni pobednik Evrovizije 2008, na turneji, blogeri i tiktokeri svih vera potpisali su unosne reklamne ugovore, Filip Kirkorov, kralj ruske pop muzike, radio je šta je hteo i gde je želeo. Bilo je dovoljno da stalno ponavljamo da „živimo u teškim vremenima, nažalost“, da je Rusija najvažnija i podržimo naš narod.
Kao što rekoh, odsustvo jasne pobede znači de fakto poraz za Kremlj. A u cilju skrivanja tragičnog stanja stvari, posebno nedostatka izgleda za pozitivan kraj rata za Rusiju, režim intenzivira represiju. Neće biti moguće odbaciti priori poređenja trenutne situacije u Rusiji, koja se sve češće pojavljuju, sa Staljinom erom, posebno u kontekstu šou-suđenja, kao što su slučaj dramskih pisaca Ženje Berkoviča i Svetlane Petričuk, kojima preti višegodišnja zatvorska kazna ni za šta. Ako Kremlj postupa po logici osifikovanog staljinizma, onda bi konačno trebalo da napadne fikciju posebnog sveta umetničke boemije, koja je, iz nepoznatih razloga, izgleda dobila određeni imunitet za formalnu lojalnost sistemu.
Tačno znamo kada je bilo u Rusiji da se fikcija sveta na marginama rata srušila. To se dogodilo u noći 21. decembra 2023. godine, baš kada je čarapa skliznula sa reperovog penisa Vacio.
Ova poslednja privatna žurka
Blogerka Nastja Ivleva se već dugi niz godina u ruskom šou biznisu. Karijeru je počela kao manikirka u Sankt Peterburgu, potom se preselila u Moskvu, pokrenula Instagram nalog i postala zvezda. Glavni predmet njenih produkcija bila je ona sama. Nastja je vremenom proširila svoje aktivnosti na televiziju i serije, zabavne programe i kinematografiju, postavši vodeća ličnost u ruskom šou biznisu. Odmah po početku invazije punih razmera, ona se izjasnila protiv rata u Ukrajini na talasu ogorčenja, ali je na kraju prešla u izmišljeni svet na marginama rata i nastavila da zarađuje na reklamnim ugovorima najvećih ruskih oglašivača. Jedan od tih događaja trebalo je da bude novogodišnja žurka u modernom moskovskom klubu. Ideja je bila jednostavna i uopšte nije bila naročito revolucionarna. Ivleeva je pozvala druge poznate ličnosti na žurku, koje je trebalo da se pojave u skladu sa skoro golim kodeksom oblačenja. I sama se pojavila na zabavi skoro gola, ali sa smaragdom vrednim milion dolara suspendovanim između zadnjice. I sve bi prošlo bez nekih posebnih ekscesa, da nije bilo slučajnosti nekoliko okolnosti a ne zbog rata. Perspektivni muzičar je došao na žurku Vacio, koji je verovatno bio inspirisan zapadnim idolima Red Hot Chilli Peppers, uzeo je kodeks oblačenja bukvalno i nosio je samo čarapu koja mu je pokrivala penis. Nije imao sreće što je u jednom trenutku čarapa skliznula, a povrh svega, zabeležena je na fotografijama. I, možda, to ne bi bio najveći skandal večeri da nije sve ispalo onako kako jeste, a Putin se nije umešao u ovu priču.
Ispostavilo se da je cinkaroš u ovoj priči capo di tutti (kum u sicilijanskim smislu) ruske kulture, bivši reditelj Nikita Mihalkov. Zli jezici u Moskvi počinju da šapuću da je to bio on, imajući pristup Putinovom uhu, koji mu je izveštavao o „skoro goloj zabavi“ i navodno mu čak pokazao fotografiju Vaciokoji je prekršio kodeks oblačenja. Verzije okolnosti pod kojima je do denuklearija održana razlikuju se. U najsetaličniju sa stanovišta dramskog piscaPiše da se to desilo tokom sastanka sa ranjenim veteranima. Putin, koji ne ide na internet i gleda samo odabrane TV programe, bio je besan: ovde su mu vojnici bez nogu i ruku, a tamo u noćnom klubu Vacio Bez čarapa!
Tako je počela čistka ruskih poznatih ličnosti u odvojenom svetu, koji je konačno izjednačio ideološko tlo u državi. Od 21. decembra 2023. godine u kulturnom prostoru Rusije nestale su polusenke i dvosmislene deklaracije. Eskapistički zaliv između životinjskog sveta rata i smrti i sveta medijskog spokoja, u kome možete oslepeti od svetlosti, gde nema mesta starosti, invaliditetu i smrti, se srušio. On je bio prvi koji je bio u zatvoru Vacio. On je prvi put osuđen na 15 dana pritvora zbog sitnog huliganstva. Kada je pušten na slobodu, odveden je u dodatnu vojnu komisiju, uručen mu je poziv i određen mu je pritvor od još 10 dana zbog navodnog daljeg sitnog huliganstva. Rusko zatvaranje čini čuda za pre obrazovanje. Posle mesec dana zatvora Vacio obrisao sve svoje skandalozne snimke, rekavši da on nije neka vrsta repera, već kvalifikovanog muzičara Nikolaja Vasilijeva, koji želi da radi za dobro nacije i patriotsko obrazovanje budućih generacija. Štaviše, on vojnu službu tretira sa osećajem dužnosti, pojaviće se na prolećnom nacrtu i ponosno ga ispuniti.
Ovaj slučaj pokazuje kako funkcioniše disciplinski sistem u ruskoj diktaturi. Ceo složeni državni aparat automatski i nepogrešivo čita komandantove namere. Ono što je važno, uređaj je u stanju da na njegovo mesto stavi čak i pojedinca, sivog Vasju, koji nije imao sreće u životu da bude na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, a na njemu je pao sumorni pogled diktatora. Zato što ovaj mehanizam funkcioniše po logici demonstrativne represije, ciljajući sve potencijalne Vaske u Rusiji kroz takvu Vasku.
I postoji još jedna važna karakteristika ove diktature – radikalna militarizacija društva. U slučaju događaja u Ivlevi, možete samo da vidite njene posledice, s obzirom da je služenje vojnog roka ovde postalo neka vrsta krivične sankcije koja dopunjuje, na primer, zatvor. Zanimljivo je da same žrtve prihvataju taj stav i služenje vojnog roka postaje jedan od mehanizama da se iskupe za svoju krivicu pred državom. Sve ovo je iskrivljen eho Staljinovog doba, kada su izdajnici mogli da vrate svoj dug dajući svoje živote u kaznenim bataljonima na prvoj liniji fronta. Evo zašto Vacio Toliko željan da se pridruži vojsci, gde se nada da će svirati u orkestru. Vacio On se nada da će na taj način oprati svoju krivicu, ali ne uzima u obzir da logika militarizacije pretpostavlja da neće svirati trubu za kompaniju, već će dati svoj život u borbi za Putina. Nikolaj Vasiljev još uvek ne vidi sebe među hiljadama mobilisanih ljudi koji su se nadali samo da će odslužiti svoj mandat i vratiti se civilnom životu, već su se našli na frontu, sa kojeg se nikada neće vratiti.
Sve za front
Čistka je počela sa ne tako poznatim reperom, ali je bukvalno svaki sat dobijala na zamahu. Svi prisutni na skupu momentalno su shvatili da se nešto nepredvidivo dešava, mnogo više od moralnog skandala, kada represivni aparat režima počinje da se okreće protiv onih koji su godinama pomagali u izgradnji ili zataškavanja. Organizatorka Nastja Ivleeva našla se u sudnici odmah posle repera. Platila je kaznu za održavanje događaja, ali njeni problemi se tu nisu završili. Operater mobilne telefonije i banka raskinuli su ugovore o oglašavanju sa njom, a poreska služba je neočekivano otkrila da poznata ličnost nije platila stotine miliona porezom. Zbog toga joj preti do pet godina zatvora. Drugi učesnici, posebno Filip Kirkorov, pevač i bivši suprug Anje Pugačeve, počeli su da se brišu iz medijske stvarnosti, i to u bukvalnom smislu te reči.
Kirkorov, neprikosnoveni kralj pozornice, uvek lojalan diktatoru, počeo je da bude isečen iz već snimljenih televizijskih programa koji je trebalo da budu prikazani u novogodišnjoj noći. Potpuno je precrtana i, uprkos ceni, angažovani su novi glumci i muzičari i od nule su snimljeni čitavi poprimanja. Za nekoliko dana, čovek koji je delio karte u ruskom šou biznisu je skinut sa programa. Ista stvar se desila i sa drugim zvezdama – oni koji su se našli na fotografijama događaja izgubili su vreme emitovanja, učešće u programima i filmovima, koncertne dvorane otkazali nastupe, oglašivači nisu odgovarali na pozive. U takvoj situaciji ostala je samo jedna stvar da se ukine – da se ponizi pred vladajućim aparatom. Tako su učesnici počeli masovno da snimaju snimke izvinjenja. Obraćali su im se naciji, ali svi su znali da su stvoreni za jednu osobu. Samo nekoliko njih je uspelo. Jedan od srećnika bio je Dima Bilan, jednom evrovizijska zvezda koja je takođe lojalna vlastima. Međutim, morao je da potpiše zakletvu. U ratnoj diktaturi, postoji samo jedan izlaz osim obaveznog vojnog rokaOtići u vojsku u pratnji TV kamera na front ili na koncert u Donjecku i tako odati počast. Odlaskom na okupirane teritorije Bilan je spasao karijeru u Rusiji, ali je precrtao sve prilike van njenih granica, pošto je postao dobrovoljni rob režima. Manje poznate zvezde pratile su sličan scenario i počele da prikupljaju sredstva za pomoć „našim momcima“ i drugim „žrtvama ukrajinskih fašista“.
Vlasnici kluba u kojem je manifestacija održana, stari biznismeni sa iskustvom još od devedesetih godina prošlog veka, pristupili su tom pitanju na originalan i kreativan način. Smislili su neku vrstu samodepresije koja je bila skoro genijalna. Jednog dana, vlasnik kluba pojavio se u moskovskoj crkvi, u pratnji kamera, i predao mošti samog Svetog Nikole određenom svešteniku. Ispostavilo se da ih je upravo kupio preko interneta, sa sertifikatom o autentičnosti, i da je dugo planirao da ih pokloni pravoslavnoj crkvi, pošto su mu tradicionalne vrednosti bile najvažnije. Sveštenik je prihvatio mošti, ali njegova intercesija nije pomogla. Ispostavilo se da je nekoliko ljudi otrovano u klubu, a sanitarna služba ga je zatvorila kako bi saznala uzroke. Ispostavilo se da je diktatorov gnev jači od intercesije Svetog Nikole.
Čarapa koja je skliznula sa Vacio, naravno, bio je samo izgovor, pošto bi logika razvoja Putinove diktature svakako dovela do slične čistke. Ali moramo imati na redu da je Putinizam samo nespretna imitacija staljinizma, gde farsa zamenjuje tragediju. Kada je staljinizam tek dobijao na snazi, Futuristi su još uvek bili aktivni u Sovjetskom Savezu, sa svojim estetskim idealima i utopijskim vizijama estetske revolucije. Onda je usledila staljinistička revolucija od vrha do dna i odnela sve levičarske frontove umetnosti, a Majakovski se upucao u srce. U Putinovoj revoluciji odozgo, koja je kulminirala „čistkom čarapa“, nema takvih tragedija, jer je današnja umetnost u Rusiji dugo bila bezubi, derivati i, u najgorem smislu, iscenirana. U današnjoj Rusiji nema Majakovskog, Majerholdsa i Ajvenštajna. I nije tragikomično Vacio, a samoproklamovani kralj je go.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Originalni naslov članka: Skandal ujawnił kryzys reżimu
