Marijan Berezdetski. 45 godina. Pozivni znak Bel – jer ima predivan glas i obožava da peva. Poreklom iz sela Railiv u regionu Lviva. Pre Revolucije dostojanstva, bio je privatni preduzetnik. On voli fudbal, predsednik Rajli FK. Naklonjen je istoriji oslobodilačke borbe Ukrajinaca. On istražuje aktivnosti UPA i SS divizije „Galicija“. U civilnom životu bio je angažovan na rekonstrukcijama svakodnevnog života, UPA bitkama i potrazi za skrovištima. Prikuplja pobunjeničke pesme i podatke o borcima za ukrajinsku nezavisnost od dvadesetih do pedesetih godina prošlog veka. Od 2014. učestvuje u odbijanju ruske agresije. Njena žarišta su Vuhlehirsk, Debaltseve 2014; Popasna u 2017. Irpin, Virnopillia kod Izjuma – 2022. Do juna 2022. bio je na prvoj liniji fronta, a nakon toga njegova dužnost je, između ostalog, bila da identifikuje svoje saborce i obavesti njihove najbliže o njihovom gubitku.
Tekst je pripremila memorijalna memorijska platforma, koja govori o civilima koje je ubila Rusija i poginulim ukrajinskim vojnicima, posebno za nas. Sve priče iz serijala „Ljudi koji rade sa smrću“ mogu se pročitati u posebnom poseban projekat Memorijala. Da biste prijavili podatke o gubicima Ukrajine, popunite sledeće obrasce: za mrtvi vojnici I civilne žrtve.
Ima mnogo fotografija unakaženih tela palih u Dzvin telefonu. Prelistava galeriju fotografija ne pokazujući emocije. „To je od šrapnela.“ „Ovaj je pao licem na dole na minu.“ „Izgoreo u oklopnom transporteru.“ Od juna 2022. godine, Marijan je identifikovao oko 60 palih drugova. Većinu tih ljudi sam lično poznavao, jer su se borili rame uz rame.
Često je prva reakcija vrištanje
Posle Revolucije dostojanstva, kada je Rusija napala Ukrajinu, pridružio sam se redovima dobrovoljačkog bataljona nazvanog po heroju Ukrajine, general-majoru Serhiju Kulhitskom. Od 2017. do 2018. bio je viši mehaničar tenkovske čete 10. Odvojene planinske jurišne brigade. U junu 2022. postao je zamenik komandanta za moralnu i psihološku podršku 49. odvojenog puščanog bataljona „Karpatski Seh“.
Zvono peva na frontu, Luhansk region
Učestvujem u borbenoj i psihološkoj obuci u bataljonu; Proučavam, procenjujem i predviđam moralno i psihičko stanje vojnika; Organizujem psihološku pomoć i, ako je potrebno, rehabilitaciju; Moje dužnosti takođe uključuju identifikaciju palih drugova i obaveštavanje rođaka o smrti.
Kako to funkcioniše? Kada vojnik umre, naša medicinska služba ga evakuiše sa bojnog polja. Sada smo u regionu Donetsk, tako da se pokojnik odgaрuje u mrtvaиnicu u Sloviansk. Obavešten sam o smrti od strane naših doktora, što ukazuje ko bi to tačno mogao da bude. Onda odem u mrtvačnicu da identifikujem telo mog druga. Poneću kopiju njegovog pasoša sa sobom.
U mrtvačnici je ispred mene otvorena prikolica za frižider. Odatle se vadi paket sa telom. Otvoriš ga, pogledaš, slikaš… Ako je nemoguće identifikovati ga zbog teških sakaćenja, tražim neke posebne znake na telu. Ovde, ponekad, shvatite: ako nemate nikakve ožiljke, nemate tetovažu, to je tačno, ako ste bili dobro, onda može biti veoma teško identifikovati vas kasnije.
Kada je vojnik registrovan za službu, on ukazuje na osobu od poverenja – osobu o kojoj moramo da se informišemo u slučaju smrti. Međutim, dešava se da broj telefona takve osobe nije naznačen. Onda preko društvenih mreža tražim rođake ili poznanike. Trudimo se da zvanično obavestimo što je pre moguće – od jedinice. Takođe, prema zakonu, pokojnika prijavimo vojnoj kancelariji za registraciju i upis iz koje je izrađen.
Evakuacija sa bojnog polja
Psihološki, najteže je obavestiti rođake preminulih o smrti. Kažem, na primer, „Vaš sin je umro herojski.“ Često je prva reakcija kao odgovor jednostavno vrisak. Uvek pitam da li postoji neko pored osobe da bi mogao da pomogne ako se nešto desi. Biram svoje reči. Mada razumem da je skoro nemoguće pronaći prave reči. Иesto koristim frazu „Nema mrtvih za Boga.“
Većina mojih rođaka odbija da poveruje u ono što kažem. Ponekad, braća, sestre i ostali rođaci počnu da zovu i ja pitam ponovoNa primer, u slučaju
„Jeste li sigurni da je to on?“
Emocionalno teљko.
Ponekad, posle razgovora sa rođacima, suze teku kao reka…
Iako bradati muškarci ne plaču, oni, da kažemo, zalivaju bradu. Moja brada je u odličnom stanju jer je uvek zalivana 🙂
A ja sam rekao palom čoveku: „Pa, savij te noge!“
Ne možeš bez humora u ratu, možeš samo da poludeš. Sećam se da sam jednom pokupio telo druga iz mrtvačnica, i nisam mogao da ga smestim u auto. Imam ga ovako i ono. A onda sam mu rekao: „Pa, savij te noge!“ Čak i tamo gde izgleda da uopšte nije smešno.
Rat i rad sa smrću generalno su me očvrsli. Kao dete, veoma sam se plašio mrtvih. Posle sahrane, dugo sam mogao da vidim sliku pokojnika pred očima. A sada dolazim u mrtvačnicu, devojke zovu: „Zvono, pomozi mi da okrenem telo!“ Različita tela, sa različitim sakaćenjem, odsečenim delovima tela, odsečenim glavama… I niљta. Postoji razumevanje da to treba da se uradi. Ti stani i uradi to.
Fizički je najteži miris u mrtvačnici. Ako niste navikli na to, onda se aktivira refleks zapušavanja. Mada, po mom mišljenju, gotovo je nemoguće navići se na to.
Već sam video mnogo unakaženih tela. Većina nas umre zbog delova školjke. Mislim da nije strašno umreti, razumem da će samo nekoliko nas preživeti. Ali da budem iskren, ne želim da budem toliko unakažen da me donesu u zatvorenom kovčegu. Iz nekog razloga, bitno mi je. Takođe, ne želim da moje telo dugo leži u mrtvačnici, naročito ako frižideri nisu povezani sa strujom. Zato što vidim šta se dešava sa telom u ovom slučaju…
U ratu smo uglavnom prestali da se plašimo smrti kao takve. Razumemo da svakog trenutka svako od nas moћe da umre. Ali niko ne bi želeo da se ovo desi, na primer, dok ide u toalet. Da, istina nije uvek zgodna i lepa…
Mnogi vojnici žele da budu sahranjeni pod „Komu Vnyz“ i „KoraLLi“
U bataljonu unapred razgovaramo sa saborcima o tome kakva bi sahrana trebalo da bude. To je važno jer se rođaci često svađaju oko toga kasnije. I tako tačno znamo kako i gde je tačno vojnik želeo da bude sahranjen, prenosimo njegovu volju njegovim rođacima. Neki od nas su, uzgred, rekli da žele da budu sahranjeni u skladu sa tradicijom Vikinga – splav sa telom je spušten na vodu, zatim jedan od ratnika puca na splav upaljenom strelom kako bi se zapalio. Vojnici takođe ukazuju kakva muzika treba da bude na njihovoj sahrani. Mnogi vojnici žele da budu sahranjeni pod „Komu Vnyz“ i „KoraLLi“.
Uvek se udubljem u priču o palima. Kakav je bio, pod kojim uslovima je umro. Ovo mi je vaћno. Zovem posrnule Nebeske Heroje. Mnoge od njih je poznavao lično, jer je bio na prvoj liniji fronta do juna 2022. godine.
„Ponekad suze teku kao reka“, kaže Dzvin
Često pomislim na one koji su mi bili najbliži, sa kojima sam bila prijateljica. Sećam se komandanta našeg bataljona Oleha Kutsyna, jer sam počeo da formiram „Karpatski Seh“ sa njim. Dao sam mu pseudonim Kum u čast Mihaila Kolodžinskog, koji je takođe imao takav pseudonim – bio je aktivista Ukrajinske vojne organizacije i Organizacije ukrajinskih nacionalista. Bio je načelnik Generalštaba Karpata Seha, vrhovni komandant oružanih snaga Karpatskog Seča. Oleg Kutsyn, dok je bio živ, stalno mi je govorio: „Bel, uvek moraš da se smeješ.“ I on i ja smo uvek prsnuli od smeha kada smo se upoznali.
Takođe često mislim na izviđača Odiseja. Ovo je Vadym Khlivchuk, rodom iz regiona Odesa. Umro je u pravcu Izjuma. Bio je izuzetno hrabar i skroman ratnik. Takođe, Vitalij Benčak, pozivni znak Tur, bio je iz Transkarpatije. Položio je svoj život u Lyman pravcu. Bio je neverovatno religiozan, mnogo se molio. Iskren, dobrokojan i hrabar…
Stalno sam u kontaktu sa porodicama svih mojih prijatelja. Kažem im da ćemo se posle rata svi sresti zajedno, jer smo sada jedna velika porodica.
Tokom rata, shvatio sam koliko je važno da kažem prijateljima sve što želiš
Sećam se jednog od najtežih dana u ovom ratu. Bilo je to u Virnopiliji u pravcu Izjuma. Izgleda da je to naš prvi tenkovski napad. Na nas nisu pucali ni ta čudovišta ni tada. Trojica su sedela u jami ostavljenoj posle udara granate. Videli smo neprijateljske tenkove kako pucaju na kuжe, i bili su rasuti kao karte. Jedan od mojih bliskih drugova je tog dana trebalo da ode na odmor. Granatiranje je bilo veoma intenzivno, zabrinuo sam se za njega, pomislio sam: dođavola, trebalo je da ga oduzmu odavde ujutru, i on će, ne daj Bože, umreti na dan kada će Čekao sam toliko dugo… Onda je preživeo. Ali nedavno je umro…
Mnogo se slikam sa drugovima i trudim se da im uvek kažem koliko ih poštujem i volim. Zato što je možda poslednji put da se vidimo? Boli me kada shvatim da sutra onaj sa kojim ste danas prijatelji, šale se, dele najdragocenije stvari može umreti…
Tokom rata, naučio sam koliko je važno da kažeš prijateljima sve što želiš da im kažeš. Veж danas.
Pohvalite ih, recite im koliko su kul, koliko ih poštujete i cenite. Možda neće biti druge šanse. U ratu živiš svaki dan kao da ti je poslednji. Ovde si mnogo bliћi Bogu nego civilnom ћivotu.
Poštovanje posrnulih Heroja je da završe svoju borbu
Verujem da, da bismo poštovali pale, treba što pre zaboraviti na takav sovjetski izraz kao što je „tovar 200“. To je nepoštovanje preminulog. Na kraju svega, ti ljudi koji daju svoje živote za svoju zemlju nisu samo neka vrsta tereta. Ovo su naљi Nebeski heroji. Oni su zauvek u redovima.
Oproštaj od palih drugova u Lozovi, region Karkiv
Naš bataljon ima tradiciju da se oprosti od pokojnika. Na primer, kada smo se oprostili od Nebeskih heroja u Lozovi u regionu Karkiva, meštani su sa interesovanjem posmatrali ovu akciju. Onda smo se oprostili od Romana Levčenka, nazovi znak Ljova, i Romana Sunaka, zovi znak Zalužnja, drugove koji su poginuli na Dan nezavisnosti u Virnopiliji. Okupili smo se na trgu ispred kovčega naših drugova. Setili su ih se i odali poštu na kolenima. Obećali smo da ćemo obaviti njihov sveti rad. Jer poštovanje posrnulih Heroja znači za nas da završimo njihovu borbu i pobedimo neprijatelja.
Sećanje na Nebeske Heroje su i imena ulica u njihovu čast. To su priče o njima školarcima i učenicima u obrazovnim ustanovama. Poštovanje je i kada pripremate meso za nedeljni roštilj, a obavešteni ste da će na ovaj dan biti sahrana nebeskog heroja iz vašeg kraja, i ne ustručavate se da ga isečete na poslednjem putovanju. Poštovanje palih vojnika i sećanje na njih je stalna borba i rad u ime Ukrajine.
Ilustracije: Saško Danylenko
Tekst je zasnovan na razgovorima u novembru 2022. i junu 2023.
