Vjačeslav Levicki iz Podilska, region Odesa. U civilnom ћivotu, bio je dostavljaи. Sa početkom rata punih razmera otišao je da brani Ukrajinu, a teško je povređen u regionu Donetsk: pogođene su mu noge, torzo i promrzle ruke. Vjačeslav se sedam dana kretao u sivoj zoni sa povredama, a uhvatio ga je takozvani DPR. Ostao je tamo tri dana u užasnim uslovima. Odatle su ga kupili Čečeni u zamenu. Takođe su amputirali sva četiri udova Vjačeslava.
Sada je na rehabilitaciji u Superhumans centru, navikava se i uči da održava protetske noge, a branilac takođe preuzima protetske ruke koje su već napravljene za njega. Pročitajte više o tome kako je branilac ranjen, kako je uhvaćen, o boravku sa Čečenima i njegovom povratku u Ukrajinu u članku.
O ranama i zatočeništvu
Sećaš li se jutra kada je rat počeo? Kakve su ti tada bile misli?
Bilo je uћasno. Doљao sam na posao, istovarili smo jedan auto da bi osoba mogla da ide kuжi. Vratio sam se kuжi, a onda kompanija nije radila neko vreme. I 11. marta, moj prijatelj i ja smo otišli u vojnu kancelariju.
Zašto ste odlučili da zaratite kao dobrovoljac?
Da zaštitiš Ukrajinu svojom.
Kako si se povredio? Kada se to desilo?
U noći 23. Držali smo svoje pozicije u rovovima. Rusi su tri puta pokušali da dođu kod nas, a četvrti put su uspeli. Ne sećam se tačno, ali bilo ih je mnogo više. I desilo se da sam bio granatiran. Pucanje mitraljezom je pogodilo noge: jedan, drugi, u stomak. Uleteo je u stomak. Izgubio sam svest kada sam se osvestio, više nisam imao mitraljez, municiju, ništa. Sve su pokrali. Još uvek mogu da osetim kako otimaju prvu pomoć. Kada sam se osvestio, nisam razumeo šta se dešava. Malo sam puzao na kolenima, onda ustao, ustao, držeći se za granu, a onda se popeo na kolena do mesta gde su nas doveli. Razumeo sam da sam ranjen. Prvo sam došao do mesta gde smo imali kuću. Tamo, kada smo intervenisali, momci su nam dali baterije i specijalnu banku struje da napunimo ove baterije. Dobro sam poznavao ovo mesto, jer sam odveo mnogo ljudi sa tog mesta na tu poziciju. Došao sam do te pozicije, već je počelo da sviće. Kada sam smogao snage, odlučio sam da pređem na mesto gde smo bačeni. Bilo je suvih porcija i vode. Mnogo sam pio, nisam hteo da jedem. Kada sam puzao tamo, ruke su mi bile otečene i krvarile su. Nisam mogao ni da otvorim flašicu sa vodom rukama, uradio sam to zubima.
Koliko je sve to potrajalo?
Sedmog dana sam odlučio da moram da nastavim dalje, znao sam da je naša pozicija u blizini. Ovo je uništena stambena zgrada, ali očigledno niko tamo nije živeo od 2014. Naši momci su sedeli tamo i blokirali neprijateljske bespilotne letelice. I kada sam već bio u blizini, kada sam puzao, odlučio sam da se odmorim u dvorištu, jer uopšte nisam imao snage. Popeo sam se na иetiri, a onda pokuљao malo da hodam. Dok sam ležao i odmarao se, video me je vojnik DPR-a. Popeli su se tamo. Pitao me je ko sam i počeo da me oseća. Rekao sam mu da sam ukrajinski ratnik, nije me odmah prepoznao, jer sam nosio crnu civilnu jaknu, a moje kamuflažne pantalone su izgubile izgled dok sam puzao. Ni ja nisam video DPR uniformu ranije. Bila je u boji peska, sa tamno zelenim zakrpama na kolenima i laktovima. DPR me je odveo. Prvo su me sestre prestigle. A onda su me tukli, lomili nos, tukli po glavi lopatom. Onda su ga bacili u podrum. Dobro je da je bar jedan od njih ponekad bio malo zainteresovan za mene. Ali se ponaљao grubo, naravno. Rekao je: „Dil, još nisi umro tamo.“ Kada sam rekao da sam ћedan, doneo ga je.
Da li su mi dali hranu?
Isti član DPR-a je jednom doneo hladnu heljdu. Nezaslađeno. Bila je u prljavoj činiji. Kao pas… Pokuљala sam da pojedem to heljdu, ali nisam imala apetit i nisam jela.
Da li su vas pitali za informaciju o Oružanim snagama Ukrajine?
Da. Pitao… Kakav talas na našim vok-tokijem. Možda su već imali naše vok-tokije, ili su možda hteli da postave svoje. Rekao sam da ne znam. I poиeli su da prete, govoreжi da жe podgrejati poker i zaklati me. Ali nisu.
O boravku sa Čečenima i amputiranju ekstremiteta
Kada su me doveli u Čečene, odmah su me oprali tamo. Dva naљa ratna zarobljenika su veж bila tamo. Dmitrij i Dima. Oni su bili ti koji su me skinuli i oprali. Nisu mogli da mi skinu odeću kako treba, pa su me posekli nožem. Jedan od Čečena je bio šokiran kada je video moje rane. Rekao je: „Tako si granatiran, i takođe su te pobedili. Niko te ovde neće uvrediti ili mrdnuti prstom.“
Kako se desilo da si pao u ruke Čečena?
Kao da su nas iskupili. Možda postoje neki drugi uslovi, tramp ili tako nešto. Jer kada smo već bili sa Čečenima, momci su rekli da nas Čečeni iskupljuju. Rekli su da sam najjeftiniji. I odgovoriću im.Da sam skupo platio u bolnici umesto toga (smeh). Bio sam napunjen i krvlju i plazmom. Tamošnji doktori su me dobro tretirali.
Kada ste saznali da je amputacija neizbežna, kako se to doživljava?
Bio sam u stanju oblačnosti, osećao sam se loše. Imao sam prvu operaciju abdomena. Onda mi je noga operisana, bio sam svestan, ali ništa nisam osetio. Doktori su rekli da moram da amputiram jer sam imao gangrenu, dugo su se konsultovali, sazvali konsultacije. Kada je u pitanju amputacija prve etape, potpisao sam saglasnost za operaciju. A onda su i sami lekari doneli odluku o amputaciji. Skoro svaki dan sam imao operaciju. Doktor je stvarno želeo da mi spase ruke, koje su bile promrzle. Dolazio je i proveravao ih svaki dan. Doktor mi je rekao: „Slavik, nosio si šešir, zašto nisi sakrio ruke u šešir, radije bih ti odsekao promrzle uši“ (smeh). Kada su mi rane malo zarasle, prebačen sam u podrum, gde su čuvani njihovi dečaci, koji su bili otkupljeni od ruskog zarobljeništva. Tamo su nam tri puta nedeljno donosili hranu iz kantine, a drugim danima smo jeli Mivinu, imali smo čajnik.
O povratku u Ukrajinu i rehabilitaciji
To se dogodilo 11. U poиetku su nas avionom odveli u Rusiju. Bio je to vojni avion, sa plastičnim sedištima. Uzgred, Čečeni su mi potom dali kolica i rekli: „Slavik, dajemo ti ovo. Ovo je tvoja kolica, idi kući u njemu“ (smeši se). Prešli smo ukrajinsku granicu kroz sumi region. Odmah je postalo lakše, hvala Bogu, pomislio sam, odleteli smo tamo, stigli smo. Brinuli smo da razmena ne propadne. Jer smo иuli da je bilo takvih sluиaja.
Šta vas je sledeće sačekalo?
Moje lečenje u Ukrajini se odigralo u različitim medicinskim ustanovama. Posebno sam bio u vojnoj bolnici u Lvivu, a onda poslat u Kijev, gde sam bio podvrgnut reamputaciji. Pošto su mi se rane gnojile, došlo je do infekcije. Nakon toga, kada je reč o protetici, rečeno mi je da Superljudski centar u Lvivu odmah izvodi protezu i za ruke i za noge. I zgodno je, ne morate odvojeno da radite noge i ruke negde drugde. Tako sam odluиio da doрem ovde. Majka i sestra mi pomažu u rehabilitaciji, kao i moj fizioterapeut, on radi sa mnom. Naučila sam kako da radim mnoge stvari sama. Na kraju sve, kada moja sestra ili majka zaspu pre mene, ne želim da ih uznemiravam. Tako da mogu da nabavim nešto za sebe, povučem ga, ubacim punjač u telefon ili tablet.
Kada si doљao ovde? Kako izgleda tvoj dan ovde?
17. novembar. Sada savladavam protetske noge, imam časove u bazenu, takođe radim zagrevanje, hodam u protezama posebnim putem. Držim se laktova jer ne mogu da stojim na jednoj nozi i da napravim korak sa drugom, teško mi je da održim ravnotežu. I u početku je bilo generalno teško, prvi put kada sam ustao uz pomoć „viskija“ – vezali su me i podigli, onda sam se osećao kao kobasica (smeh). Sada je bolje. Već sam napravio protetičke ruke, i savladaću ih.
Da li već znate šta ćete raditi posle rehabilitacije?
Još uvek ne znam šta ću da uradim. Da su mi ruke ostale, bavio bih se popravkom automobila ili motocikala. Vremenom bih naučila da održavam ravnotežu na protetičnim nogama, ili da radim u kolicima. I tako ne znam šta ću da radim, možda naučim da vozim auto, video sam da postoje posebni automobili.
Šta biste želeli da kažete Ukrajincima koji su takođe patili od rata?
Da ne izgube srce. Video sam da neki ljudi počinju da piju, ali ne bi trebalo. Bolje je vežbati.
Kako ste našli snage da nastavite dalje?
Ponekad se namestim. Ponekad mi rođaci daju „magičan udarac“ (smeh).
