U svakom poslu, glavna stvar je da se ne prelaze granice zdravog razuma, posebno u politici. Samo što je poslednjih dana bilo previše primera emocija, predrasuda ili čak proste gluposti koja je preuzela vlast. Ili u beskrajnim debatama američkih zakonodavaca, koji prete ne samo finansijskoj pomoći Ukrajini, Tajvanu i Izraelu, već i celokupnom uspostavljenom (i prilično čudesno i dalje držeći se svog moćnog) međunarodnog pravnog poretka, koji Rusija, Iran, Kina i njihovi sateliti žele da unište. Ili bacanje žita na autobahn od strane poljskih farmera koji protestuju. Ili u diskusiji o smeni vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine Valerija Zalužnja sa naknadnim imenovanjem Oleksandr syrskyi na ovu poziciju.
Mnogo toga je već napisano o problematičnoj prirodi Zalužnjiijeve ostavke. Osoba koja, u očima mnogih, personifikuje sve uspehe koje su oružane snage Ukrajine postigle tokom odbojnog ruskog agresije punih razmera, smenjena je posle kampanje koju je protiv njega organizovala Kancelarija predsednika (ne pretvarajmo se da verujemo u nezavisnost delovanja Crvene garde Bezuhle). Poslali su ga bez jasnih argumenata i objašnjenja. Čak i da postoje racionalni razlozi za ovu rekonstrukciju, vlasti su utvrdile da javnost nije sposobna da zna za njih. Po ko po koљtaиi vreme.
Stoga je sasvim razumljivo da postoji nedostatak razumevanja ili čak ogorčenje zbog onoga što se dogodilo. Društvo, bilo da se radi o političkoj opoziciji ili nekom drugom, ima pravo na adekvatnu komunikaciju predsednika koga bira ova zajednica. A ne situaciju kada Volodymyr Zelensky više govori italijanskim novinarima o svojim kadrovskim odlukama nego Ukrajincima. S obzirom na simboliku Zalužnjija, njegovo uklanjanje sa funkcije je standardni pucanj u stopalo od predsednika i njegove pratnje. A njegov rejting (a izgleda da pre svega brinu Zelenskog) neće postati veći zbog toga.
Ali talas ogorčenosti podignut promenom vrhovnog komandanta jasno može da prelije obale i, kako je Martin Luter napisao, sam isprska dete iz kade zajedno sa prljavom vodom. Ovo dete smo svi mi. Ovo je ukrajinska država, ukrajinska nacija, ukrajinstvo kao takvo. Ako se previše predaš emocijama, možeš sve da izgubiš. Iako se istorija nikada ne ponavlja dva puta u potpuno istom obliku, postoji mnoštvo primera šta se dešava kada unutrašnje prepirke dominiraju nad zajedničkim vrednostima, čak i u ukrajinskoj prošlosti.
Podela na dva fanatična tabora – pristalice Zelenskog i Porošenka – odavno je postala, nažalost, naša svakodnevica. Ne govorimo o svim simpatizerima ovih političara, već o velikom delu njih. U trenutnoj situaciji, reči i, u nekim slučajevima, postupci onih za koje je Volodymyr Zelensky kao predsednik su kao kost u grlu alarmantni. A oni koji su izgleda spremni da postupaju po principu (parafrazirajući tragične klasike) „Ako neće biti Ukrajine bez Zelenskog, onda neka ne bude Ukrajine“.
Zelenski kao predsednik je izuzetno kontroverzna ličnost. S jedne strane, njegove aktivnosti na ovoj poziciji pre početka invazije punih razmera bile su destruktivne: nemirni populizam, propala kadrovska politika (uz nekoliko izuzetaka kao što je Zalužnji), pokušaj da se koncentriše što veća moć u njegovim rukama, i namerno nepoštovanje ruske pretnje uprkos upozorenjima njegovih saveznika. S druge strane, njegovi javni govori svetskim parlamentima i društvima u kritičnom trenutku posle 24. februara 2022. godine, odigrali su ogromnu ulogu u podršci zapadnih zemalja Ukrajini. I materijalno i moralno. S druge strane, prethodne zasluge ne negiraju činjenicu da se sa svakim mesecom rata predsednik i njegovi „menadžeri od poverenja“ sve više bave onim što sumnjivo liči na uzurpaciju vlasti. Posebno zbog monopola na informisanje, nivelisanja uloge parlamenta, ograničenja opozicije itd.
Sve to ide ruku pod ruku sa užasnom komunikacijom sa društvom. Izgleda da se vlasti jednostavno plaše da otvoreno razgovaraju sa ljudima o bilo kojoj ozbiljnoj temi. Ovde, pored već opisanog primera Zalužnjijevog otpuštanja, tu su i zloglasni „roštilji za maj“ umesto pripreme za odbranu (jednog dana ovo bi moglo da postane predmet krivičnog slučaja), i nedostatak adekvatnih objašnjenja o mobilizaciji (koju uspešno koriste ruski agenti a la Ostap Stakhiv i co – dokazano kosmatskim primerom), i još mnogo toga Zato nemojmo se čuditi što poverenje u vlasti opada i ljudi su spremni da poveruju u bilo kakve anonimne Telegram kanale ili Viber četove, gde govore kako će predstavnici TCC sada organizovati raciju i poslati sve odmah na čelo zbog „napada na meso“.
Ali postoji jedan kljuи „ali“. Sve navedeno nije razlog da svojim rukama delegitimizujemo našu državu i njene institucije. Nekome se možda neće svideti sadašnji predsednik, i to je u redu. Nije normalno pretvarati se da je na vlast došao isključivo kao rezultat nekih kriminalnih manipulacija 2019. godine. Volodymyr Zelensky je tada osvojio apsolutnu većinu glasova oni Ukrajinci koji su ostvarili svoje ustavno pravo da daju svoj glas. Na bolje? Verovatno. Zahvaljujuжi populizmu? Nesumnjivo (kao i njegovi prethodnici, mada ne u ovom obimu). Legitimno? Jedinstveno. Stoga sada nemamo drugog predsednika i nećemo ga imati do kraja rata.
Ovo je važno pojašnjenje, jer se posle smene Zalužja glasa da mandat aktuelnog predsednika ističe 20. maja 2024. godine, oštro intenziviran. Šta uraditi povodom toga – mišljenja su podeljena. Neko vodi kampanju za održavanje izbora (kao da ga u takvim uslovima ne osvaja Zelenski), neko za čisto parlamentarni model vlasti (ništa manje „genijalna“ ideja, s obzirom na aktuelni „širak“ „sluge naroda“ sa bivšim OPFL-om i predsednikom Parlamenta Stefančukom, koji se etablirao kao savesni izvršilac volje Kabineta predsednika).
Na inicijativu prilično popularnog fejsbuk blogera Karla Voloka (poznatog po svojoj „objektivnosti“), čak je i mali skup održan na Trgu nezavisnosti pod sloganom da bi još malo – i zaraćena zemlja trebalo da se nađe bez legitimnog lidera i vrhovnog vrhovnog komandanta. I da posle 20. Pravnim specifičnostima ovog pitanja treba da se bavi Ustavni sud – i niko drugi. Ukoliko – da hodamo ovako – nećemo dovoditi u pitanje njen legitimitet. I svaka institucija koja ne radi ono što neko želi. Nemamo drugih institucija, kao ni drugog društva koje stvara te institucije i bira predsednika. A ako se zanesete političkim sektaštvu (nije bitno u ime koje sekte, jer imamo više sekti), onda neće biti ničega uopšte.
Još gluplja ideja je neselektivna kritika novog vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine Oleksandr syrskyi. Čim je preuzeo funkciju, urlici i jauci su se proširili mrežom o njegovom rođenju u Rusiji, da njegovi roditelji žive tamo i vole Putina, da je dobio specijalizovano obrazovanje u Moskovskoj višoj vojnoj školi. Jednom rečju, globalnom izdajom, Zelenski je postavio Rusa i želi da (ponovo) „isuši“ Ukrajinu.
Zdrav um, neuklonjen simpatijama ili antipatijama, treba da sugeriše da će biti moguće proceniti Syrsky-jev postupak samo kada bude u stanju da se dokaže na novoj poziciji. Tek tada može da postoji nešto zbog čega bi ga kritikovali, kako i zbog čega da ga hvalimo. Slično tome, mesto rođenja nije uvek odlučujući faktor za životni put osobe, kao i mesto obrazovanja. Uzgred, na teritoriji Rusije, ne samo da je Syrsky dobio vojno obrazovanje, već je, na primer, general Mihail Zabrodski. Samo što on nije izražen odgovarajućim optužbama. Osobi treba suditi za svoje postupke. Inače, naš iskusni general Syrsky je „pogrešan“ Ukrajinac, a porodica Hrynkevych ili Dubnevych obučena u izvezene košulje je gotovo referenca.
U ovom trenutku, sve ovo liči na histeriju koja bi zadesila svakog Zalužnja, jer „ovo nije Zalužnji!“ Iako su posebno veličali korisnici društvenih mreža već kritikovali Valerija Fedoroviča, jer kako se usuđuje da se rukuje sa prokletim „bonevtik“ Zelenskim. Jednom rečju, komandant koji bi udovoljio svima još nije rođen. U stvari, ne mora.
Sva ova histerija parališe kritičko razmišljanje. Syrskyi nije рavski jer ga je postavio Zelenski. I onda argumenti ne funkcionišu. I u redu je što je bio na visokim pozicijama za vreme kadeta Petro Porošenka (biće izgovora za Zelenskijev klub obožavalaca ako nešto krene po zlu), da je komandovao brojnim uspešnim operacijama u aktuelnom ratu, posebno kontraofanzivu u regionu Karkiva u jesen 2022. i šire.
Šta možemo da kažemo o situacijama koje nisu crno-bele, kao u slučaju novopostavljenog komandanta Snaga teritorijalne odbrane Igor Plakhuta. On je bio taj koji je izazvao najnasilnije ogorčenje (posle Syrskyia, naravno), jer je tokom Revolucije dostojanstva bio šef odeljenja Južne teritorijalne komande unutrašnjih trupa Ministarstva unutrašnjih poslova. Neki očevici tih događaja tvrde da je obećao demonstrantima da unutrašnje trupe neće uleti u Maidan – ali jesu. Drugi kažu da je on bio jedan od retkih komandanata koji je stupio u kontakt sa demonstrantima i pokušao da povuče svoje podređene jedinice. Isto je i sa svedočenjima iz vremena rusko-ukrajinskog rata: neki govore pozitivno o njemu, drugi – oštro negativni. Tako da je jasno da niљta nije jasno. I samo će budućnost, kao u slučaju generala Syrskyia, pružiti osnove za rezonovanu diskusiju.
Posmatrajući sve ove događaje i diskusije, može se doći do nesrećnog zaključka. Neki Ukrajinci su toliko uronjeni u sopstveni politički mehur da za njih, čini se, glavni neprijatelj sedi u Kijevu u ulici Bankova, a ne u moskovskom Kremlju. Ovo je apsurdno i opasno. Ne samo za Zelenskog, jer definitivno nije nezamenljiv, već i za sve Ukrajince. Već smo prošli kroz „crne savete“ i atamanšinu. Forme su se promenile, ali se fatalni rezultat za Ukrajinu i Ukrajince nije promenio. Moguće je i neophodno kritikovati predsednika kada postoje razlozi za to. Međutim, ne sme se dozvoliti da ova kritika prevaziđe zdrav razum i ugrozi legitimitet državnih institucija i same države. Zato je vreme da potisnemo strasti i okrenemo se razumu.
