Prva evakuacija iz helikoptera na vodi u Ukrajini, 41 skok padobranom, više od sto sati pod vodom, vazdušni napad na brodove raznih vrsta, plivanja, rasa – izgleda da se te veštine ne mogu kombinovati u jednoj osobi, ali superheroji žive među nama. Zakhar Birjukov je vojnik specijalnih snaga Oružanih snaga Ukrajine. U ratu je izgubio obe ruke, nogu i oko, ali ne i ћeр za ћivotom. Zakhar je čudom preživeo, trenutno je na rehabilitaciji i priprema se za ručne protetske operacije. Nakon što je teško ranjen, čovek nije izgubio srce, već je samo umnožio žeđ za životom i borbom.
Na drugu godišnjicu ruske invazije punih razmera, kada Ukrajinci svakodnevno pate od granatiranja ruskih aviona, raketnih snaga, flote i artiljerije, delimo ovu izuzetnu priču o elastičnosti.
Govorimo o svakodnevnom očvršćivanja rehabilitacije, mogućnosti „isključivanja“ tokom rata, mehanizmima koji ne bi trebalo da prestanu zarad pobede, svećama sećanja na Uman, mentorstvu mladih vojnika sa Zaharom Birjukovim u sklopu projekta „Male priče o Velikom ratu“.
Zakhara, reci nam odakle dolaziš i šta si radio pre rata?
Dolazim iz Zhytomyr regiona, Popilyansky okruga. Pre rata, radio je u Kyivpastransu. Godine 2015, kada je bio četvrti talas mobilizacije, dobrovoljno se prijavio za Oružane snage Ukrajine. Izabrao je ogranak trupa gde je želeo da služi, prošao selekciju i obuku, a potom izabrao vojnu jedinicu – 73. mornarički centar snaga za specijalne operacije (nazvan po Atamanu Antinu Holovatiju – ed.). Tamo je sluћio љest i po godina. U julu 2021. sam se penzionisao. Proveo je šest meseci pre potpune invazije kao civil i oženio se.
A kada je rat počeo, bio sam baš u svojoj domovini (u regionu Žitomir – ed.), radio sam popravke za svoje roditelje, i prvo što sam rekao bilo je: „Kakva kopilad! Nisi mogao da sačekaš dva dana? Završio bih popravke i odlazio sa čistom dušom (da se borim – ed.)“, ali popravke još nisu urađene.
Jesu li tvoji roditelji odseli u Zhytomyr regionu?
Kada je poиeo rat punih razmera, njihova sestra i brat su doљli kod njih. Prvih meseci živeli su zajedno u selu. I prvog dana, odmah sam otiљao. Tenkovi sa Krima su išli u Vasilivku (grad u regionu Zaporizhia gde je Zakhar živeo – ed.), a ja sam ih pratio automobilom. Uveče sam stigao u Vasilevku bez saobraćajnih gužvi. U to vreme, bio sam veoma iznenađen što se niko nije spremao da brani grad. Odmah sam se sreo sa svojim saborcima koji su tamo bili stacionirani, onda je došao jedan od policajaca kod nas, i nakon razgovora sa njim, shvatili smo da Vasilivka neće biti odbranjena. Zbog toga smo supruga i porodica i ja otišli u susedno selo, jer postoji rezervoar Kakhovka i most preko kojeg je Rusima bilo teško da se prevrnu. Ovako smo se sreli prvih dana invazije.
Šta ste osetili u trenutku kada ste shvatili da je rat počeo?
Svi koji su dugo služili i radili u vojsci znali su da će se to desiti pre ili kasnije. Nisam ni očekivao da će napasti Ukrajinu u tako malom broju. Dvesta hiljada vojnika nije dovoljno da se zauzme cela teritorija Ukrajine. Rusi su brzo „probili“ odbranu na jugu, čini mi se, zbog kombinacije mnogo faktora: u jednoj situaciji, bilo je izdajnika, u drugoj, ruske avijacije, tenkova, a vojska je dobro radila, možda je negde naša radila malo ispod rada zbog komunikacije i haosa.
Od prvih dana punog rata, Nacionalna garda je, zajedno sa drugim vojnim jedinicama, takođe poslata da brani zemlju, koja nije imala oružje da „uzme“ tenkove. Interkonekcija je takođe igrala ključnu ulogu. Kako su različite strukture ulazile u bitku, bilo je teško koordinisati pokret i druge akcije, tako da je ovaj faktor možda imao uticaja. Pored toga, na terenu je bilo mnogo izdajnika koji su čekali ruske trupe i pomagali im. Zbog toga su moj drug i njegova grupa bili opkoljeni. Hteli su da zaskoиe Ruse, ali jedan lokal je otrиao oko momaka na poljima i upozorio neprijatelja. Onda je naša[vojska – ed.]bila opkoljena, izbila i otišla. Ali, kao što vidimo, nagomilavanje takvih trenutaka imalo je uticaja na činjenicu da smo brzo izgubili određene teritorije.
U regionu Kijeva, i na severu Ukrajine uopšte, meštani su bili patriotskiji. Tamo je teren dozvolio dobro utvrđenje. Ne zaboravite da možete biti dobar partizanovac u šumi, ali šta raditi na terenu gde su avioni? Bez obzira da li ste lovac ili ne, nećete preći 30 kilometara preko polja kada Rusi voze tenkove, „bekhs“ (pešadijsko borbeno vozilo – ed.) i sa „helikopterima“ (avioni – ed.). Svi ovi faktori su nas takođe odložili na vreme kako bismo se brzo „procepali“. Ali smo ipak oslobodili mnoge teritorije: region Kijeva, region Černihiv, Sumy region, region Karkiv, region Žitomira, i kada smo stigli do regiona Zaporizhia, Kherson, Donetsk i LuhanskRusi su već nagnali snage da se odbrane.
Sada nije lako, ali ne zaboravite trenutak kada se, 2023. godine, Rusija radovala što je zaustavila kontranapad Ukrajine u trodnevnoj borbi za Kijev. Iako postoji pomoć stranih partnera, sa tako velikim razmerama rata, moramo shvatiti da bez obzira koliko municije nam je dato, uvek će biti oskudno.
Glavna stvar koju imamo je hrabrost i razumevanje celog društva koje ne možemo zaustaviti u ovom ratu. Ne možemo da ga stavimo na čekanje, ne možemo to da uradimo, kao što je 2015. definisalo granice i čekalo. Sada Rusija koristi sve vrste raketa, teritorija Ukrajine je pod punom paljbom, ovo može da traje pet godina, a onda će ponovo okupiti snage i nastaviti dalje. Došlo je vreme kada smo mi oni, ili oni su mi.
Zar nemaš osećaj da žele da „zamrznu“ rat?
Naravno, Rusija želi da „zamrzne“ rat, i učiniće sve da taj put „izabere“ samo društvo – ne vlast, već narod. A od strane vlasti, biće podrške „ološa“ ruskog sveta, koji još uvek imamo. Takav tok događaja je koristan za Rusiju, da nas pusti da izdahnemo nekoliko godina, ali ovo je sve laž kojom se uopšte zavaravamo.
Zahar, reci nam kako si povređen?
Otišli smo na liniju fronta i lansirali bespilotne letelice. Imao sam punjenje napravljeno od 300 g čiste ploče, električnog detonatora i osetljivih senzora tako da kada sam u kontaktu sa bilo kojim predmetom, opterećenje će biti razneto. Kada sam napunio bespilotnu letelicu i hteo da je podignem, mina je sletela. Pao je daleko, ali udarni talas je bio dovoljan da senzori rade. Dron je, zajedno sa eksplozivom, eksplodirao u mojim rukama. Radi razumevanja, objasniću da sam u rukama imao ekvivalent od 500 g TNT-a, poređenja radi, RGD (ručna bomba – ed.) ima 110 g.
Čudo je da si još uvek živ…
Da, to je иudo. Pored toga, momci nisu paničili, brzo su ugasili gde je gorelo na meni, primenili turnire i evakuisali me. Petnaest minuta kasnije, bio sam u urgentnom. Imao sam sreću da su postojali dobri koordinatori, bolnice, anesteziolozi koji su me odveli u bolnicu.
Kada si shvatio šta ti se desilo? Sećaš li se ovog trenutka?
Kada se eksplozija dogodila, još uvek sam bio svestan: razumeo sam da sam ranjen, ali nisam razumeo zašto. Imala sam „hladnu glavu“ (nisam paničila – ed.), i znala sam da moram da primenim turnir. Pokuљao sam, ali nije uspelo, jer su mi ruke bile pocepane. Oko mi je takođe bilo povređeno i lepljivo, tako da ništa nisam mogao da vidim. Shvatio sam da ne mogu ništa da uradim i očekivao sam pomoć momaka. Onda sam osetila da sam počela da se trzam i da mi primenjuju turnire. Pomislio sam, „Dobro, dobro urađeno. Hajde da se evakuišemo. Kako ćete se izboriti sa evakuacijom?“ Izgubio sam svest na neko vreme, ali sam se probudio i osetio jak drhtaj, shvatio sam da me vrlo brzo voze u kamionetu. Onda, dve nedelje, bio sam pod narkoticima i lekovima protiv bolova, bez svesti. Kada sam se probudio, mislio sam da je prošlo šest meseci. Kada sam se urazumio, imao sam potpuno razumevanje da nemam ruke i nogu.
Kako si to uradio?
Veoma lako. Kako doživljavate činjenicu da sunce izlazi i zalazi? To je ista stvar, potpuno ista stvar. Kada cepate drva, shvatite da se ona razdvaja i da možete nehotice odseći prste. Isto je i u ratu: idete u rat znajući da možete biti ranjeni, da možete umreti. Ako to ne razumete i plašite se, umrećete u prvim trenucima rata. I tako shvatate i to je to, samo nastavite da radite, borite se, branite zemlju. A kada ti se nešto desi, shvatiš: „Uradio sam ovo i znao sam da može da se desi“, tako da sada nema smisla da plačem i da budem uznemiren. Moram da nastavim sa svojim ћivotom. Živ sam i moram da nastavim da živim, da volim svoju ženu i sina. Ne moram da se povlačim u sebe i tugujem što je sve izgubljeno za mene. U suprotnom, koja je bila poenta mojih napora?
Kako je protekao proces vaše rehabilitacije i sada se ide?
24. avgusta 2022. pušten sam sa intenzivne nege. Dve nedelje se lečio u centru za opekotine, a odatle se preselio u Nemačku na lečenje. Tamo je počeo da se podvrgava lečenju i oporavku. Za godinu i dve meseca podvrgla sam se šest operacija: dve u uhu kako bih povratila sluh, dve za uklanjanje oka, i još dve operacije na licu – uporedila i uklonila ploče koje su držale vilicu zajedno, jer je bila potpuno pocepana. Zbog toga sam imao veliku sreću da pronađem ukrajinskog zubara u Nemačkoj koji se tamo preselio na posao. U njegovoj privatnoj bolnici, imao sam prednji most za 12 zuba besplatno. Još uvek je bilo moguće oporaviti se, ali to je bio dug proces i zaista sam želeo da se vratim u Ukrajinu.
Po povratku nastavljam rehabilitaciju. Imala sam jednu plastičnu operaciju na usni i ožiljak koji se ponovo pojavio. Sada sam u Vynnykyju zbog protetike, u isto vreme sam na konsultacijama(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, generalni sekretar će obezbediti Planirano je još nekoliko plastičnih operacija. Pored toga, pokušavam da nađem rešenje kako da lečim levo uvo, ono treba zatvoriti, jer imam konstantnu upalu. I u ovom ritmu sve vreme: dva dana se lečim, jednog dana se odmaram. Zaista želim da se oporavim što je pre moguće. Takođe sam u velikoj meri pogođen gubitkom svog doma, sada je pod okupacijom i moji rođaci žive tamo.
Ima li nade da жe se sve vratiti?
Uvek ima nade.
Da li je dug proces rehabilitacije iscrpljujući? Vaše iskustvo može biti dragoceno i drugim borcima koji se nađu u sličnim situacijama. Možeš li da podeliš kako ga živiš?
Da, oporavak je težak proces i veoma je važno ko prolazi kroz to sa vama. Imam sreće: moja žena, sin, majka, sestra, brat, rođaci, i prijatelji su sa mnom. Gubitak udova ne bi trebalo posmatrati kao kraj sveta.
Drugim borcima koji se nađu u sličnoj situaciji, želeo bih da kažem da ne možete biti pasivni u lečenju. Zaљto? Jer kada se smejete i želite da se lečite, bićete lečeni i pomoći. A kada dođete na rehabilitaciju i budete primorani da uradite nešto, to neće dugo trajati. Dva puta će vas prisiliti, a treći put će mahati rukom, govoreći: „On to ne želi, pa neka.“ Kada budete imali želju da se oporavite, doći će do rezultata. Nikome ne treba sve ovo osim tebe. Ako želite da odete negde na lečenje, potražite ga. Da, nije lako, uđite u voz sa povredama, nađite svoj put, ali imate izbor: napijte se, postanite narkoman, izvršite samoubistvo ili živite i uživajte u svom životu, pokušajte da postignete nešto veće, naučite nešto novo.
Posle povrede, kada mi je vilica pocepana, svi pupoljci ukusa su mi se vratili na nulu. Zamislite, u 35- oj godini, sve sam probao na nov način, kao da sam prvi put. Veoma je kul ponovo osetiti „buket“ svih ovih ukusa.
Opišite kako izgleda vaš dan na rehabilitaciji? Šta radite i šta će biti sledeći koraci?
Samo mi je lakat ostao iz leve ruke, tako da će proteza biti teška. Materijali za to su naručeni iz inostranstva i sada ih čekam. Stoga, dok posećujem profesionalnog terapeuta, radim na obnavljanju osetljivosti mišića u desnoj ruci. Pošto ću imati električnu ruku, gde će biti ubačeni senzori koji će reagovati na kontrakcije mišića, moraću da se pozabavim stiskanjem, čičanjem, podizanjem lakta da čitam signale. Oni povezuju uređaj sa senzorima sa mnom i ja igram igrice. Takođe radim na vremenskim rezovima. To mi daje veću kontrolu nad protezom. Kako se izdržljivost povećava, osetljivost se povećava. Znao sam to od početka posle povrede, tako da sam konstantno razraрio miљiжe da ne bi izumreli jer nije bilo ruku. Stalno sam ih pomerao, što mi je mnogo pomoglo, jer sada ne obnavljam njihove performanse od nule. I posle dve nedelje takvih časova, moji bicepsi i tricepsi su počeli da rastu. Bila sam šokirana.
Odem na bazen, radim fizičku aktivnost, sve što je na kopnu, samo sada u vodi. I svaki drugi dan prisustvujem masaћama. U subotu i nedelju se odmaramo.
U jednom od vaših intervjua rekli ste da psihološka pomoć nije uvek efikasna u našoj zemlji, jer psiholog koji nije bio u ratu ne zna o čemu da razgovara sa vojskom i kako da im zapravo pomogne.
Postoje standardne psihološke traume koje civilni psiholog još uvek može da reši. I, ako vojnik želi da priča o gubitku druga, kako onda psiholog može da pomogne, koji ne zna da čim neko iz tima okrene glavu, njegovog druga može da pogodi metak i izvadi mu sav mozak. Kako će razumeti vojsku? Osoba koja nije bila u ratu te nikada u ћivotu neжe razumeti. Strah i miris rata evociraju mnogo emocija u nama: od ekstravagance i adrenalina do straha koji vas dovodi u ćorsokak i ne možete ništa da uradite. Nijedan civil neće razumeti ovo.
Mnogi momci ne ћele da idu kod psihologa. Nije lako odabrati osobu sa kojom ćete se osećati prijatno da pričate o svojim traumama. Ali moraš da potražiš nekoga kome možeš da se otvoriš. Psiholozi su drugačiji. Ovo nije hirurg kojeg ste izabrali nasumice, ubrizgao vam je anesteziju i ne vidite ga od početka operacije do kraja. Potpuno je drugačije. Teško je naći dobrog psihologa koji bi vam odgovarao prvi put. Takođe sam potražila psihologa da proverim da li sam normalna. Uspeo sam to da uradim četvrti ili peti put.
Koja je vaša unutrašnja snaga i odakle vam to? Gde nalazite da je pozitivan među svim što se dešava?
Skoro svi me pitaju odakle mi pozitivnost. Samo ne uzimam negativ. Zaљto? Na primer, pre nego što se požalite na nešto, morate da se zapitate: Mogu li to da promenim? Ako mogu, promeniжu ga. Ako ne mogu, onda nemam na šta da se požalim. S druge strane, do čega negativnost vodi? „Na loše raspoloženje: u tebi i oko tebe. To je kao bomba. Kada ne kontrolišete svoje raspoloženje, možete da se pokvarite i to je to – fragmenti su odleteli, ne možete da ih pokupite nazad. OsmehNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Zašto se stalno nerviraš? U vojsci ste ili jaki ili pametni, ne postoji druga opcija.
U kontekstu novog talasa mobilizacije, mnogi ljudi oklevaju i žale se da nemamo dovoljnu vojnu obuku. Koji savet biste im dali kako da se pripreme za uslugu?
Kako se pripremiti za sluћbu u naoruћanim snagama?
Nije teško pripremiti se: ustanete rano, izvedete deset čučnjeva, skleka, zamahnete novinarima. Prvo, potrebno je da počnete sa fizičkim treninzima, a takođe da shvatite da od toga ne možete da pobegnete. Ovaj izazov mora biti ispunjen. Kada imaš strah i bežiš od njega, to ti gleda u leđa. Kakva je onda zaštita od pozadi? Taj strah će vas neizbežno sustići. A kada ga sretnete pripremljenog, moći ćete da stojite čvrsto. Ali da biste to uradili, morate da trenirate svoje telo i duh.
Niko nije nauиio kako da se bori, иak ni ja. Učili su nas kako da preživimo u ratu. Nauиio sam da se borim izmeрu rotacija i borbenih misija. Moraš da se pripremiš i obezbediš za sebe. S vremena na vreme, nijedna vojska na svetu ne bi mogla svima da obezbedi istu municiju – preskupa je.
Ako želite da rastete i trenirate, možete se oprobati u različitim odeljenjima, prebaciti, promeniti zanimanje. Ali ne morate da određujete koja jedinica je sada hladnija, morate da razumete ko ste i da krenete ka njemu.
Šta vam je bilo najteže u ratu?
Smrt drugova… Uglavnom, vojska uživa u onome što radi. Ovo je najbolji posao na svetu. Situacije su drugačije, ali niko nije prilagođen ratu… Smrt drugova je najgora.
Pre nego što krenete u rat, obučavani ste u centrima za obuku. Ako tamo postoji neka uteha, onda provodite više vremena učeći i trenirajući. A kada dođete neprimećeni, odmah se razbolite, legnete bez treninga nedelju dana i propustite četvrtinu osnovnih stvari. Ne možeš to da uradiš, moraš da vodiš računa o svom zdravlju. Na primer, tokom studija, moji drugovi i ja smo puzali i u isto vreme skupljali ružine kukove u džepovima da bi uveče napravili čaj. Tada sam prvi put shvatio šta je „vojnička gripa“: dok ste ležali, nije bilo temperature, a kada ste trčali, nije bilo temperature (smeh).
Kakav ste odnos imali sa Bogom tokom rata? Jeste li upoznali sveštenike, možda ste pričali o tome sa braćom po oružju?
Pre svake borbene misije, okrenuo sam se Bogu. Nisam tražio od njega da se vratimo živi, već samo da bi mi dao hrabrost i budnost da hrabro prevaziđem sav teret koji će mi se naći na putu do bitke. Vojni kapelan je sa nama od otprilike treće ili četvrte rotacije, u periodu 2016-2017. Oni su dobri, pametni ljudi, ako želiš da pričaš, možeš da im priđeš. Isto je bilo i sa propovedima. Niko nam ih nije nametnuo, ko god je hteo, slušao je.
Da li ste sada u kontaktu sa svojim drugovima?
Da.
Kakvo je njihovo raspoloženje? O čemu pričaš? Da li te podrћe?
Podržavam ih (smeh). Sve zavisi od situacije, imaju različita raspoloženja, tipove karaktera. Danas je tenk pucao na jednog. Skinuli su ga, pregledali i videli da je izaљao iz vode. U kakvom je raspoloženju? Depresivan… Međutim, vratio se, oporavio, stao na noge, a posle nekog vremena raspoloženje je već bilo dobro. A onda se vraжamo u bitku. Sve zavisi od situacije, kakvog menadžmenta, kako sa nabavkom, ko je pored vas…
Da li sada voliš da provodiš slobodno vreme?
Nekada sam bio veoma aktivan. Imam 41 skok padobranom na moju zaslugu, viљe od 100 sati pod vodom. Radio sam stvari koje niko drugi u Ukrajini nije uradio: učestvovao sam u evakuaciji helikoptera iz vode na falsifikatoru. Evakuisao sam se iz vode na falstropu koji nije pričvršćen. Nisam se popravio karabinom, i samo sam uzeo konopac, pa sam se popeo helikopterom. Ja sam jedini u Ukrajini koji je ovo uradio. Učestvovao sam i u napadu na brodove raznih tipova iz „helikoptera“ (helikopter – ed.) Moj odmor je bio veoma aktivan: plivanje, trke sve vreme. A sada taksi, restoran, razgovori.
Želite li da se ostvarite u vojsci?
Ja sam kvalifikovani instruktor, diplomirao sam na internacionalnoj školi instruktora i mogu da predajem bazu za snajperistu, inženjera, ronioca, šaptača, padobranca. Osnovna obuka, medicina, pucnjava, inћenjering. Takođe, sastavite ispravne metodološke preporuke kako da procenite osoblje.
Ne možete ni da zamislite koliko je zadovoljstvo deliti i videti ljude kojima ste pomogli. Momci koje sam trenirao došli su da me posete i zahvalili su mi se na iskustvu koje sam stekao. Doneli su mi zastavu koja je podignuta na ostrvu Snejk kada ju je oslobodila naљa jedinica. Ovo su kul trenuci.
Niko nije podelio svoje iskustvo sa mnom, to je bio običaj u vojsci, a ja nisam razumeo zašto. Ljudi su jedni drugima prenosili samo obrazovne prakse, ali njihovo iskustvo nije. Međutim, to su stvari koje će nekome olakšati život. Pre nego što ste naterali osobu da prođe kroz 100 kilometara suđenja, da ga osakati, da ga podvrgne psihičkoj traumi, možemo reći da je ova faza vredna prolaћeg ovuda i to. Zato što često vojnici imaju pitanje, zašto neko nije rekao ovo ranije, pre odlaska na obuku, na borbenu obuku?
Naravno, postoje različiti ciljevi treninga: izdržljivost ili psihologija, onda ne bi trebalo da bude tragova. Ali neophodno je pravilno razlikovati svrhu lekcije. Mogu da ga podelim. Bio sam priliиno dobar u tome. Razumevanje ciljeva je važan faktor koji pomaže u učenju i daje rezultate. Nije dovoljno da predajete, morate da razumete kako da se motivišete i ispravite.
Na početku našeg razgovora, rekli ste da se prekretnica ovog rata dogodila kada su Rusi počeli da se povlače sa naših teritorija. Borimo se već dve godine. Kako ocenjujete našu situaciju sada, uoči druge godišnjice potpune invazije?
Ukrajinci moraju da shvate da ćemo posle druge godišnjice imati treću i četvrtu… Ali bolje je za nas da imamo takve godišnjice i onda slavimo sto godina pobede nego da Rusija to uradi, a naš narod će biti vođen i rasut po celom svetu. Stoga ne bi trebalo da se predajemo ni pod kojim uslovima. Biće teško. Rat nikada nije bio samo, i nema svrhe tražiti pravdu u njemu. Biće žrtava, ali moramo se boriti do kraja i do pobede će biti teško. Na kraju ćemo zapaliti mnogo sveća: za one koji nisu čekali ovaj dan, već su dali svoje živote za to. Sva naša groblja biće prekrivena ukrajinskim zastavama, i niko ih neće oboriti. Sećanje na sve naše posrnule ostaće sa nama. Ne možemo da izgubimo, jer bi onda Rusija sravnila sva groblja do temelja i uništila ovo sećanje.
Kakva su vaša osećanja ili uverenja zasnovana na tome da ukrajinska vojska može da izdrži i pobedi?
Kada ste borac i učestvujete direktno u neprijateljstvima, nikada ne odustajete po tom pitanju. Zaљto? Zato što radiš odličan posao, i dok se boriš, tvoja pobeda je pred tobom. Ne moraš da se nadaš, moraš da se boriš, pucaš, bežiš, lečiš i tako dalje. Vaš glavni zadatak je da krenete napred. Svaka mala bitka iz koje si izaљao ћiv je veж pobeda, tvoja i svaka tvoja drugarica koja je u blizini. Stoga, što više takvih pobeda bude, to će ukupna pobeda biti veća. Dokle god ste živi, morate da se borite, a kada niste aktivno uključeni u neprijateljstva, potrebno je da postavite sebi pitanje: „Kako da približim pobedu?“ i onda preuzmete bilo kakav koristan zadatak. Iz tako malih pobeda svih, iskovana je velika pobeda – zajednička.
Nažalost, još uvek su gubici i gubici pred nama, povući ćemo se iz naše zemlje. Ali nemoj prestati da se svaрaљ. Tokom ove dve godine, nismo postali ratni analitičari, to je smešno. Nemamo pojma zašto su oružane snage Ukrajine odustale od, recimo, šest stotina metara svoje zemlje. Moћda je zamka? Možda neuspeh, promena rotacije ili dobar pogodak? Dve granate mogu da promene tok rata. Četvoro ljudi to može, a oni koji se bore to veoma dobro razumeju.
Postoji stalni osećaj opasnosti zbog „artiljerije“ (artiljerijsko granatiranje – ed.), dronovi se često napumpavaju. Postoje momci koji ne znaju kako da apstrahuju od toga. Kada sam bio u Zaporizhia, morao sam da „isključim“ momke (zameni pažnju – ed.), uopšte nismo pričali o vojsci. Morali smo da naрemo nekakav oduљak, svako ima svoj. Momci su se iznenadili: „Zakhar, kako možeš da sediš u kafiću i piješ čaj na miru? Upravo si se vratio iz granatiranja.“ Rekoh, „Pa љta? Ako to ne uradim, pregoreжu, moram da se iskljuиim.“
O čemu sanjaš?
Ћivim. Sanjam da živim sa ženom u maloj kući sa psom, mačkom i jezerom, i što je najvažnije – vedro nebo nad Ukrajinom.
