Smrt Alekseja Navaljnog već je postala veliki globalni događaj u februaru – a verovatno i cele 2024. godine. Istovremeno, odgovori na dva ključna pitanja ove priče nisu primljeni i malo je verovatno da će biti primljeni. Međutim, prvo pitanje je: da li je zaista umro sam, kako tvrde ruske vlasti, ili je to bilo ubistvo? – zapravo, već je zatvorena. Jer, na ovaj ili onaj način, govoreći direktno i nagoveštavajući, svet će i dalje prikačiti ovu smrt Kremlju, štaviše, na Vladimira Putina lično. I, da budem iskren, ovde nema šta da se pari.
Ali postoji drugo pitanje: zašto je Putinu ili njegovoj pratnji bila potrebna smrt Alekseja Navaljnog, koji, na kraju svega, nije ni na koji način pretio Kremlju? Bio je potpuno pod kontrolom snaga bezbednosti, zapravo je mogao da bude osuđen na doživotnu robiju, dodajući i dodajući mu razne fiktivne uslove (mada se desilo da je Navaljni bio zatvoren do svoje smrti, samo niko nije mislio da će se to desiti tako brzo). Ova praksa je prilično poznata i testirana za aktuelnu rusku vladu – setite se kako je Mihail Kudorkovski osuđen.
Pa ipak, postoji određeno značenje u ubistvu bivšeg glavnog opozicionara, a sada glavnog političkog zatvorenika. A to značenje se može opisati frazom „genetsko sećanje“ Kremlja. Naravno, ovo neće biti 100% tačno poklapanje onoga što se desilo, već samo formalno. Zato što incident sa Aleksejom Navaljnim nikako nije nov u ruskoj istoriji.
U 18. veku, posle smrti Petra Velikog i uglavnom zbog svog traljavog odnosa prema pitanju sukcesije, Rusija je doživela takozvanu „eru pučeva u palati“ i istovremeno „ženski vek“. Ne, ljudi su takođe morali da vladaju carstvom u to vreme, ali ovi slučajevi su bili veoma skromni. I završili su, po pravilu, ne baš zabavni za same muškarce. Godine 1740, posle smrti Ane Ivanovne (ćerka Peterovog starijeg brata cara Ivana V), presto je prešao u ruke njenog praunuka, sina nećaka Ane Leopoldovne, Ivana VI Antonovika. Novoproglašeni car tada je imao dva meseca, pa je bio zadužen za kratko – nešto više od godinu dana – vladavinu najzad od strane navodnog ljubavnika preminule carice Ernsta Johana Birona, a potom i majke bebe cara.
Godine 1741. vladavina Ivana Antonoviča je završena kao rezultat državnog udara koji je organizovala ćerka Petra I Elizabete (upravo ona čiji je ljubavnik i stvarni muž bio naš ukrajinski Kozak Aleksej Rozum. I šta se desilo sa svrgnutim carom? On je prvo bio izolovan od sveta zajedno sa roditeljima, a kasnije zatvoren u glavnom zatvoru carstva – Šliselburškoj tvrđavi. Tamo gde je živeo do 1764. godine. Za to vreme, carica Elizabeta je umrla, njenog nećaka, poznatog kao Petar III, svrgla je njegova supruga Ketrin II. A Ivan Antonovych je bio u zatvoru.
I, u stvari, on nije predstavljao neku posebnu pretnju prestolu. Budući da su sve agencije za sprovođenje zakona bile podređene carici, zatvorenik nije imao pristalice – štaviše, čak i za vreme vladavine Elizabete, učinjeno je sve da se Ivanin ime izbriše iz sećanja naroda. Međutim, nekoliko godina posle državnog udara, Ketrin je, prema nekim istoričarima, izazvala pobunu drugog poručnika Vasila Miroviča (uzgred, unuka Fedira Miroviča, opšteg pobunjenika pod Hetmanom Ivanom Mazepom), koja se logično završila ubistvom 24-godišnjeg zatvorenika bivšeg cara.
Vremena su prošla, ne samo da su se vekovi promenili, već i istorijske epohe. Godine 1927, već u danima Sovjetskog Saveza, jedan od vođa boljševičkog državnog udara (možda i najvažniji), tvorac Crvene armije, Leon Trocki – uzgred, takođe iz Ukrajine, rodom iz današnje Bereslavke u regionu Kropyvnytskyi – smenjen je sa svih funkcija i poslat u izgnanstvo od strane novog vladara crvene imperije Dve godine kasnije, Trocki je potpuno proteran iz Sovjetskog Saveza, a kasnije mu je oduzeto državljanstvo.
U prisilnoj emigraciji, Trocki je postepeno postajao marginalizovan, iako je pokušavao da napiše neka teorijska dela o istoriji i teoriji revolucije. Čak ni Četvrti internacionalac, komunistička organizacija u protivljenju Lenjinističko-staljinističkom Trećem internacionalu, zasnovana na zapisima izgnanstva, nije uspela da postane normalna levičarska alternativa SSSR-u, podelivši se 1940. Godine kada je sovjetski agent Ramón Mercader ubio Leona Trockog ledenom sekirom.
Čini se da u slučaju Trockog i u priči o novorođenčetu caru, obojica dugo nisu uticali na zemlju koju kontroliše Kremlj (ili Palatu Lefortovo u Sankt Peterburgu). Međutim, sama činjenica da su bivši pretendenti – za carski presto ili mesto generalnog sekretara Centralnog komiteta Sve-unionističke komunističke partije (Boljševici) – bili živi uplašila je ruske autokrate. I na ovaj ili onaj način, tražili su izgovore i načine da ih ubiju. Ne da bi se zaštitili od mogućih državnih udara, uopšte. I za samozadovoljstvo.
Ovo se desilo Navaljnom. Odavno nije ozbiljan faktor u HPV-uNa primer, u slučaju Sjedinjenih Američkih Država, Sjedinjenih Američkih Država i I njegova smrt, ili bolje rečeno, slabašna i bespomoćna reakcija ruskog društva na njegovu smrt, elokventno je to ilustrovala. Međutim, Putin se verovatno još uvek seća izbora za gradonačelnika Moskve 2013. godine, kada je Kremlj dozvolio antikorupcijskom aktivisti Navaljnom da se kandiduje, a ne lideru protestovanog pokreta, i umalo doživeo veliki neuspeh. Nema sumnje da je 51 odsto Sergeja Sobijanina iz vladajuće stranke namerno razvučeno kako bi sprečilo Alekseja da se suoči sa njim u drugom krugu licem u lice – jer ko zna kako su stvari mogle da is ispao u takvoj situaciji.
Od tada su čak i unapred pripremljeni ili bar lojalni pretendenti za učešće u emisiji „Putinov sledeći reizbor“ sa strahom posmatrani od strane Kremlja. Na aktuelnim izborima vlast je povukla poslanika Sive i bezvredne Državne dume Nikolaja Karitonova kao „rivala“ iz glavne opozicione stranke, Komunističke partije Ruske Federacije, jer se 2018. ispostavilo da je čak i „crveni direktor državne farme“ Pavel Grudinin imao potencijalnu podršku birača protiv Putina. Borisu Nadeždinu, koga su neočekivano podržali tako prepoznatljivi ljudi u Rusiji kao što je Jurij Ševčuk, za koga su ljudi zapravo stajali u redu da ostave potpise, uopšte nije bilo dozvoljeno da učestvuje na izborima.
A Navaljni, čak i negde u zatvoru iznad Arktičkog kruga, bio je simbol i podsetnik. Kako je Ivan Antonovych bio simbol i podsetnik na državni udar – čak ni svoj, već njegov prethodnik – za Ketrin II. (Iako je takođe vrlo brzo dovela svog muža, svrgnutog od strane jedinica lojalnih bivšoj nemačkoj princezi, na drugi svet.) Kao simbol i podsetnik za Staljina, Trocki. Sva ova ubistva su povezana jednom logikom. Logika diktatorskog straha za njihovu moć. Strah koji je iracionalan i samim tim beskonačan.
Međutim, sada Putin može malo da se smiri. Ali samo malo. Zato što se verovatno seća da su drugi ruski vladari – car Pavle I i prvi sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov – svrgnuti od strane sopstvenih sledbenika, sopstvene pratnje. Zato će u bliskoj budućnosti vredeti detaljnije sagledati moguće rekonstrukcije Kremlja. Putinov strah takođe može biti sakriven iza njih. I „genetsko sećanje“ Kremlja.
