Nakon što su dobile jasne signale od vodećih zemalja NATO-a o ilusornim šansama Ukrajine da se pridruži Alijansi u bliskoj budućnosti, ukrajinske vlasti su odredile pravac zaključivanja odvojenih sporazuma o takozvanim bezbednosnim garancijama u slučaju drugog ruskog napada. Poučeni gorkim iskustvom Budimpešte, naše diplomate su dale sve od sebe da spreče nove neefikasne memorandume. Međutim, analiza prvih potpisanih sporazuma pokazuje da se ne pominju prave garancije za zaštitu Ukrajine.
Posle generalno neuspešnog samita NATO-a u Viljnusu, ukrajinska diplomatija našla se u teškoj situaciji. Sa jedne strane, izgledi za pravo članstvo u NATO-u odloženi su na neodređeno vreme. S druge strane, društvu je odavno obećano da će vlasti raditi na sprečavanju drugog ruskog napada. Uprkos značajnoj količini kritičnih informacija i periodičnim sumnjama u sposobnost Severnoatlantske alijanse da odbije spoljnu agresiju, član 5 bloka je izgleda najbolja garancija bezbednosti za Ukrajinu. Međutim, NATO ne žuri da nas prihvati. Zbog toga je odlučeno da se radi na posebnim sporazumima sa pojedinačnim državama, koji su u početku glasno nazivani „bezbednosnim garancijama“.
Sporazumi su već potpisani sa Velikom Britanijom, Nemačkom i Francuskom. Rad u ovom pravcu se nastavlja. Verovatno će u bliskoj budućnosti slični sporazumi biti zaključeni i sa drugim zemljama. Vlasti uveravaju da planiraju da potpišu bezbednosne garancije za Ukrajinu sa nekoliko desetina država. To bi trebalo da primora Kremlj da odustane od novog akta agresije ako želi da ponovo izvrši invaziju na Ukrajinu u budućnosti.
Bezbednosni sporazumi su definitivno bolji nego nikakvi sporazumi. Ali nemojte dovoditi u zabludu sebe i društvo. Ti sporazumi ni na koji način nisu zamena za Član 5 NATO-a. Niko se neće boriti za nas u slučaju nove agresije. Pored Oružanih snaga Ukrajine nećemo videti vojnike iz vojske SAD, Velike Britanije, Francuske ili Nemačke. Opet ćeš morati sam da se boriš protiv ruskih hordi. To je, da urade istu stvar kao i Oružane snage Ukrajine od 2014.
Ukrajinske vlasti su više puta naglasile da im nisu potrebni novi memorandumi iz Budimpešte. S jedne strane, ovog puta uspeli smo da postignemo više nego da 1994. Potpisani sporazumi se odnose na obavezu snabdevanja Ukrajine oružjem u slučaju agresije. Pored toga, pominje se i pružanje sveobuhvatne pomoći za zaštitu i obnovu teritorijalnog integriteta naše države unutar njenih međunarodno priznatih granica, kao i za ekonomski oporavak i obnovu. Naglašeno je da su strane rešene da aktivno odvrate svaku novu agresiju Ruske Federacije. Postoje sekcije o vojno-tehničkoj saradnji, proizvodnji oružja i saradnji u vojno-industrijskom kompleksu. Neke klauzule sporazuma odnose se na nastavak pritiska sankcija protiv Ruske Federacije i potrebu da se on privede pravdi. Nismo zaboravili da dodamo odeljke o ekonomskoj, informativnoj, infrastrukturnoj i humanitarnoj saradnji, zajedničkoj borbi protiv kriminala i razmeni inovativnih kretanja u sporazumima. A u sporazumu sa Velikom Britanijom čak se pominje posvećenost Ukrajine da sprovede reforme na putu integracije sa EU i NATO- om.
Sa druge strane, mnoge od tih stvari već zaključenih bezbednosnih sporazuma su prilično izjave dobrih namera. Važno je da ih parlamenti tih zemalja nisu ratifikovali. To znači da je njihova pravna snaga ograničena. Ugovorima nedostaju brojevi i datumi, ništa nije rečeno o godišnjem iznosu finansijske podrške. Ne postoje vremenske odrednice za realizaciju određenih zadataka i planova. I uopšte, gotovo da nema detalja. Pored toga, sporazumi se zaključuju na period od 10 godina sa mogućnošću njihovog produženja.
Nije sasvim jasno koji se konkretni parametri mogu smatrati uspešnom implementacijom ugovora. Zajednička proizvodnja municije, oklopnih vozila, bespilotnih letelica, opreme za elektronsko ratovanje u određenom iznosu godišnje? Pomoć Ukrajini oko uspostavljanja vojno-tehničke baze za proizvodnju raketa srednjeg dometa i dugog dometa u narednih nekoliko godina? Nabavka određenog broja aviona, tenkova, samohodnih pištolja? Izgradnja nekoliko desetina preduzeća u vojno-industrijskoj sferi? Sporazumi ne govore ništa o ovome, osim opštih fraza i izraza namere.
Uprkos zajedničkim karakteristikama sporazuma sa Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom, svaki od njih sadrži delimične razlike. Najdetaljiviji dokument je sporazum sa Londonom. Dok je sporazum sa Berlinom skromniji i manji po obimu. Sporazumi takođe odražavaju stav evropskih vlada prema pridruživanju Ukrajine NATO-u. S obzirom da Nemačka tako hladno tretira takvu ideju, ona nije bila uključena u dokument.
Uprkos naporima vlasti da izbegnu tužno iskustvo Budimpeštanski memorandum, to nije bilo moguće uraditi u potpunosti. Postoji klauzula u svim potpisanim ugovorima koja je veoma slična parafraziranom članku ozloglašenom(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ovog T Piše: „U slučaju oružanog ruskog napada na Ukrajinu, na zahtev bilo kog od učesnika, učesnici će se konsultovati u roku od 24 sata kako bi utvrdili mere neophodne za suprotstavljanje ili odvraćanje od agresije.“ U budućnosti, strane obećavaju da će Ukrajini pružiti „brzu i održivu bezbednosnu pomoć, modernu vojnu opremu u svim oblastima u skladu sa potrebama i ekonomskom pomoći i nametnuti ekonomska i druga ograničenja Rusiji“. Odnosno, da na ovaj ili onaj način urade ono što zemlje NATO-a rade za Ukrajinu.
Ali šta je „moderna vojna oprema“? U kom smislu vremena se može tumačiti reč „hitna pomoć“ kada vas napadne neprijatelj? O kakvim „ekonomskim sankcijama protiv agresora“ govorimo? Apstraktni koncepti fiksirani u ugovorima ne pružaju priliku da se odgovori na tako važna pitanja. Možda će Nemačka i Francuska smatrati da je količina vojne pomoći značajna, a vojna oprema moderna. Međutim, Ukrajina možda ima drugačije mišljenje po tom pitanju. Slično tome, „hitna pomoć i dugoročna nega“ takođe se mogu drugačije protumačiti. Za neke je to nekoliko dana, a za druge nekoliko meseci. Nažalost, apstraktna priroda takozvanih bezbednosnih sporazuma omogućava veoma različita tumačenja. I postoje veliki rizici u ovome.
Pored toga, sporazumi ne uzimaju u obzir politička pitanja. Predviđaju idealnu situaciju. Kada odgovorni političari i vlade budu na vlasti, ko će imati razumevanja za podršku Ukrajine i razumeti pretnju ruske agresije. Ali da li će uvek biti ovako? Postoji opasnost da pitanje pomoći Ukrajini postane talac političkih intriga i unutrašnjih borbi. Trenutna situacija sa odlaganjem pomoći iz Sjedinjenih Država je veoma ilustrativna. Ukrajina nije imuna na svoje ponavljanje u budućnosti u različitim zemljama. Stoga ne treba da polagnete preterane nade u takve dogovore.
U pozadini globalne krize svetske bezbednosti, takvi međunarodni sporazumi mogli bi da se ispostave kao kap koja se može shvatiti. Ali koji vas neće spasiti od problema i neće štititi. Da se Izrael nadao sporazumima i memorandumima na način na koji to ponekad čini ukrajinska vlada, jednostavno ne bi imao municiju da nastavi da se bori protiv Hamasa trenutno. Da ne spominjem odgovor na ozbiljnije izazove.
U stvari, potpisani bezbednosni sporazumi popravljaju trenutni status kvo. Oni ne garantuju Ukrajini pouzdanu zaštitu od agresije. Ali, ako se Rusija usudi da ponovo napadne, biće im dozvoljeno da računaju na vojnu pomoć. Idealno, mnogo brže nego što je bilo posle 24. februara 2022. Iako nema garancija da će se sve desiti onako kako bi Ukrajina želela da se desi.
