Ukrajinsko društvo dočekuje drugu godišnjicu početka invazije velikih razmera na ruske okupacione snage sa pomešanim osećanjima. Nažalost, više ne osećam optimizam, mentalno uzdizanje, veru u pobedu koju smo imali pre godinu dana. Ali takođe nema šoka, straha, i osećaja beznađa koji smo doživeli krajem februara 2022. Mi, Ukrajinci, već smo navikli da rat doživljavamo kao deo naših života, naučili smo da koegzististiraju sa njim, i shvatili da ne treba da se nadamo očaravajućoj pobedi, ali i katastrofalnom porazu.
Setimo se kako je još u prvoj polovini februara 2022. većina nas verovala u „roštilj u maju“ umesto u invaziju punih razmera. Da, američki i britanski obaveštajci su navodno upozorili da se Putin sprema za napad, ali naše rukovodstvo ovde na terenu bi trebalo da bude bolje orijentisano. A pošto se to čulo iz Bankove ulice: „Sve je mirno u Bagdadu!“ – verovala sam da nema potrebe previše brinuti.
Ova vera je tvrdoglavo potkopana nizom događaja. Najupečatljivija od njih je hitna evakuacija stranih ambasada. Prvo u Lviv. Kao rezultat toga, diplomatska popunjenost grada po kvadratnom metru oborila je sve istorijske rekorde. Ambasadori, atašei, savetnici mogli su da se naрu svuda – u restoranima i kafiжima, u muzejima i na izloћbama, u bioskopima i na koncertima. To je samo raj za novinare, kada možete lako da intervjuišete ambasadore Izraela, Francuske ili Argentine uživo. Jedini razlog zbog kojeg su svi doљli u Lviv je bio alarmantan.
Ovde bi se naše rukovodstvo urazumilo, razumelo da sve ovo nije samo uzalud, da ih ima još nekoliko dana, tako da moramo da ih na najbolji način iščekujemo. Raznesi mostove, iskopaj rovove, postavi ježeve na staze potencijalne ofanzive. Započnite hitnu mobilizaciju, preraspodelite postojeće rezerve na najopasnija mesta. Ali, kao što znamo, u stvari, ništa od ovoga nije učinjeno. I ako je bilo nečega, to katastrofalno nije bilo dovoljno.
A mi, obični Ukrajinci, mogli smo samo da se radujemo što neprijatelj još nije napao. 16. februar je već prošao, ali gde je obećana ofanziva? Ne! Tada ćemo uvesti novi praznik – Dan nacionalnog jedinstva. Sada sve to zvuиi kao ruglo.
Putin već najavljuje priznanje „DPR“ i „LPR“. I nastavljamo da imamo pacifističko raspoloženje… Sve do trenutka kada projektili i vazdušne bombe zaista nisu leteli na naše gradove, kada su se hiljade kolona oklopnih vozila kretale preko naše granice.
Još jednom ponovo čitam svoj naivni post na Fejsbuku, napisan 24. februara 2022. godine. Tamo sam izrazio nadu da invazija u punom obimu neće moći dugo da traje. Čak i ako to nisu Arestovičove „dve ili tri nedelje“, dug rat nisu potrebni samoj Rusiji, Putinu i redovnim gostima Kremlja. Na kraju, ruske snage mobilisane u to vreme bile su izuzetno male da izvrše potpunu okupaciju. A kako Rusi zamišljaju ovo zanimanje? Da napadaju našu teritoriju, zarobljavaju neki ukrajinski grad ili selo, i šta dalje? Oni će voziti smešne automobile sa razglasom i apelovati na zapanjene ukrajinske državljane da dođu u kancelariju komandanta radi registracije. Barem su takve mejkap slike nacrtane mojom maštom, ekstrapolirajući na sadašnje snimke iz sovjetskih filmova o Drugom svetskom ratu. Pa, ovo je potpuna besmislica u 21.
Љok, bol. Iako je i tada, prvih dana punog rata, još uvek postojalo uverenje da će rusko društvo i tamo, u Kremlju, brzo shvatiti apsurdnost onoga što se dešava. To jest, apsurd njihovih odluka i postupaka, pa će uključiti obrnutu brzinu. Na kraju svega, pregovori u Belorusiji su već počeli.
Međutim, Rusima se nije žurilo da preokrenu brzinu. Brzo je postalo jasno da su te maštovite makabre slike počele da se osmuštaju na okupiranim teritorijama. Štaviše, izmišljeni „bioskop i Nemci“ izgledali su mnogo povoljnije, mnogo humanije od realnosti do koje dopiru ružne ruke Kremlja. Mislili ste da sada ne moћe biti „kancelarije komandanta“, ali su se pojavili u obliku okupacionih administracija. Pojavili su se izdajnici-saradnici, pljačka okupatora je počela da cveta, i mnogo brutalnije nego što su režiseri sovjetskih filmova mogli da zamisle. Saznali smo za unapred pripremljene liste pogubljenja, o stvaranju pravih odaja za mučenje od strane ruskih okupatora, o uništavanju Ukrajinaca od strane čitavih porodica, uključujući i decu. Nema šanse, samo na ulici, pred komšijama.
Hteli smo osvetu, pravdu. I u ovoj poteri, „ugnjetavanje i bes protiv naљih neprijatelja su nas hranili.“ I ubrzo se osveta realizovala. Prvo u Karkiv ofanzivi, a onda u hvatanju Kersona. Takođe je bilo uspešnih operacija za povraćaj kontrole nad Crnim morem, potapanje ruskih ratnih brodova, uključujući zastavu Moskve i ponovno hvatanje Zmijskog ostrva. Vojno iskustvo je pokazalo da su Oružane snage Ukrajine sposobne da se bore pod jednakim uslovima sa „drugom vojskom sveta“ pa čak i(a) U meri u kojoj je to dozvoljeno odredbama ove Konvencije, sekretar-
Svedočio je i o neprijatnoj okolnosti da je ključ naše pobede vojna pomoć Zapada. Bez američkih, nemačkih i britanskih tenkova, haubica, raketa i municije, neće biti moguće pobediti neprijatelja. Zapad je obećao da će nam pomoći „koliko god bude potrebno“. Međutim, zapravo, u Evropi i Sjedinjenim Državama „umor Ukrajine“ raste svakim danom rata. Javna podrška vojnoj pomoći opada, a stranke koje se protive trošenju novca na pomoć Oružanim snagama Ukrajine postaju sve popularnije. Ukrajina postaje talac međuvladačkih sukoba. Čak i naša komšinica Poljska, čija je podrška na početku rata bila bez presedana, sada nam zabada nož u leđa, omogućavajući poljskim poljoprivrednicima da blokiraju granicu sa Ukrajinom i bace naše žito na autoputeve i šine.
Međutim, situacija nije najbolja ni u samoj ukrajinskoj politici, naročito posle neshvatljive ostavke vrhovnog komandanta Valerija Zalužnija i, zapravo, celokupnog rukovodstva vojske. I to se desilo u jednom od najkritičnijih trenutaka u ratnom pozorištu. Odmah posle toga, Avdiivka je predata. Štaviše, prema rečima mnogih vojnih eksperata, predaja je prilično haotična, sa mnogo gubitaka, opkoljevanja i stotinama ukrajinskih zatvorenika. I pre svega, upravo zbog činjenice da je komanda potpuno promenjena, i da je u takvim trenucima nemoguće izbeći gubitak kontrole i komunikacije.
Naravno, najnovije nevolje na frontu su pre svega vezane za glad granata, što je rezultat odlaganja američkog Kongresa u odobravanju vojne pomoći Ukrajini. Što je još jednom pokazalo zavisnost od naše vojne pobede (a možda čak i opstanka) od toga kako republikanski kongresmen glasa. Da li će predsedavajući Predstavničkog doma Majk Džonson popustiti i konačno staviti ukrajinsko pitanje na glasanje? Mađarski premijer Viktor Orbán neće praviti još jednu frku prilikom odobravanja pomoći za Ukrajinu ili odobravanja sankcija Rusiji.
Nažalost, tokom dve godine rata, naša vlada je učinila katastrofalno malo da bar delimično učini naše vojne zalihe nezavisno od raspoloženja u Briselu ili Vašingtonu. Za razliku od Rusije, koja aktivno obnavlja vojno-industrijski kompleks.
Situacija sa izgradnjom ukrajinskih odbrambenih linija, koja bi mogla da odloži superiorne sile neprijatelja čak i u prisustvu nestašice municije, ne izgleda najbolje. Opet, Rusija sa svojim „Surovikin linijama“ izgleda mnogo povoljnije u ovom aspektu.
Iako je jasno da i Rusija ima dosta problema. A njena pobeda Avdiivke sa napadima mesa je više bila Pirova pobeda za Ruse.
Setimo se sa kakvim smo optimizmom i entuzijazmom dočekali prvu godišnjicu rata. Bile su dve grandiozne pobede u regionu Karkiva i u Kersonu. Zemlje Ramštajnove grupe obećale su nam „planine zlata“ oružja. Formirana je „tenkovska koalicija“ i počeli su razgovori o „vazduhoplovnoj koaliciji“. Mašta je crtala slike kako bacamo omražene osvajače u Azovovo more, provaljujemo na Krim…
Iza ove euforije trudili smo se da ne primetimo dosadne detalje. Na primer, da vašington ne žuri sa rešavanjem pitanja F-16. A šta može da bude ofanziva velikih razmera bez ne samo kontrole leta, već čak i bez vazduhoplovnog pariteta?! Bajden je tvrdoglavo odbio da obezbedi rakete ATACMS, bez kojih je zadatak uništavanja ruske logistike bio veoma težak. Kancelar Šolc se zauzvrat opirao raketama TAURUS-a, iako su na njega vršili pritisak i koalicioni partneri i opozicione hrišćanske demokrate.
U međuvremenu, Rusi su gradili moćnu „Surovikin liniju“, sipali beton preko nje, rudarili prilaze, vukli artiljeriju na mesta potencijalnog proboja, punili rovove novopridošle mobilisane vojnike i pripremali avione za uništavanje zapadnih oklopnih vozila. Ova „Surovikin linija“ biće fatalna za nas 2023. godine i zaturiće sve naše nade za munjevitu pobedu.
Šta nas čeka u trećoj godini rata? Naravno, niљta dobro. Ali u isto vreme, niљta toliko loљe da vredi upadati u apatiju. Najverovatnije će se nastaviti pozicioni rat, igra attribucije i trka u naoružanju.
Ko жe imati najbolje karte u ovoj igri? Sve zavisi. To zavisi od podrške Zapada, čiji je ekonomski potencijal mnogo puta veći od ruskog. Zbog toga će se sledeća trka u naoružanju sasvim predvidljivo završiti još jednim porazom za Kremlj. Ovo je neka vrsta osrednjeg scenarija.
Možda će Zapad, a pre svega SAD, shvatiti da je neophodno zaustaviti sve ove igre i eliminisati rusku pretnju jednom za svagda. Izlaz je očigledan – naoružati Ukrajince najnaprednijim, najmoćnijim vojnim opremom i pružiti nam priliku da ispunimo ovu svetu misiju. Ovo je najbolji scenario.
Najgore je što je Zapad potpuno umoran od Ukrajine. Donald Tramp bi mogao da dođe u Belu kuću i odluči da obnovi prijateljstvo sa Putinom. U evropskim zemljama mogu da pobede „pat““Ifističke“ proruske partije. Zbog toga će zapadna vojna pomoć za nas biti smanjena što je više moguće. Takođe moramo da budemo spremni za ovo i podignemo sopstveni vojno-industrijski kompleks. I takođe, da konačno rešimo pitanje mobilizacije.
Naravno, sve ove scenarije lako može da precrta neki neočekivani „crni labud“. Ali šta možete ovde da napišete, zato je on „crni labud“, jer se o njemu ništa ne zna unapred.
