Poznato je da ukrajinske vlasti već dve godine ne održavaju zvanične pregovore sa Rusijom. U martu 2022. ukrajinska i ruska delegacija sastale su se u Istanbulu uz posredovanje Turske. U to vreme pregovarači su čak postigli neke preliminarne sporazume. Odlučeno je da svaka od stranaka raspravlja o predlozima kod kuće, konsultujući se sa stvarnim donosiocima odluka.
Krajem prošle godine ponovo su opozvani razgovori u Istanbulu. To se dogodilo sa „svetlom rukom“ šefa provladine frakcije „Sluga naroda“ u Verkhovni Rada, Davyd Arakhamia, koji je predvodio ukrajinsku pregovaračku delegaciju. Prošlog novembra, dao je Intervju TV voditeljka Natalija Mojsejčuk.
Tako je U ovom intervjuu Arakhamija zapanjila sve vestima da je krvavi rusko-ukrajinski rat mogao da se završi skoro pre nego što je počeo, još u martu 2022. godine. I šta je Ukrajina imala da uradi za ovo? Zapravo, besmislica je odbijati ulazak u NATO, na šta, blago rečeno, nismo žurili da budemo primljeni.
To je ako je verovati rečima Arakhamije, koja je Moseyčuku rekla za tok ukrajinsko-ruskih pregovora, koji su počeli u februaru 2022. u Belorusiji, a nastavljeni u Istanbulu u martu. Izgleda, kako da mu ne verujete, jer je bio na čelu ukrajinske pregovaračke delegacije u ime predsednika Ukrajine Volodymyra Zelenskog?
Evo direktnog citata iz Arakhamijinog odgovora na pitanje intervjuera o cilju ruske delegacije na razgovorima:
„Cilj ruske delegacije, po mom mišljenju… Zaista, nadali su se skoro do poslednjeg da će izvršiti pritisak na nas da potpišemo takav sporazum, kako bismo uzmuli neutralnost. To je bila najveжa stvar za njih. Bili su spremni da okončaju rat ako bismo uzeli – kao što je to nekada uradila Finska – neutralnost i obavezali se da nećemo ući u NATO.
„Samo jedan poen?“
– Pa, u stvari, to je bila ključna tačka. Sve ostalo su kozmetičke, političke kondicije.“
Dakle, prema Arakhamiji, rat je mogao biti zaustavljen skoro na početku, i neverovatno jednostavan – obećati da se nećemo pridružiti Severnoatlantskoj alijansi, na šta još uvek nismo naročito prihvaćeni. A pre dve godine, još više, jer niko na Zapadu nije sa sigurnom znao da li će Ukrajina moći da izdrži rusku ofanzivu ili ne.
Stanje je smešno, jer se u jednom trenutku Ukrajina već obavezala da neće ući u NATO. To je bilo za vreme predsedavanja Janukovičem. Međutim, posle evromajdanskog i Janukovičevog bekstva u Rostov, bilo je lako ponovo sve ponoviti. A sada je težnja Ukrajine ka zapadnom odbrambenom bloku uključena u Ustav. Ko жe nas spreиiti da napravimo isti „U-turn over the Atlantic“ kada se ukaže prilika? Niko.
Dakle, nekako je teško poverovati Arakhamijinim tvrdnjama da je samo pitanje NATO-a bila osnovna tačka, a ostalo su trikovi, „kozmetičke, političke sezone“, kako je uveravao. Možda je političar nešto zaboravio od razgovora u Istanbulu? Zato možemo da ga podsetimo na druge želje Rusa, od kojih nisu želeli da se povuku. Na primer, Kijevovo priznanje „DPR“ i „LPR“ kao nezavisnih republika unutar granica regiona Donetsk i Luhansk i povlačenje ukrajinskih trupa sa njihove teritorije. To je da je Ukrajina morala da pristane na gubitak ne samo onih neprimećenizovanih republika, već i da se odrekne mnogo većih teritorija koje još nisu ni bile okupirane. Isti taj Marijupolj, koji se u vreme pregovora herojski branio, kao i Kramatorsk, Sloviansk, Bakhmut itd.
Idemo dalje sa ruskim zahtevima. Ukrajina bi, prema njihovim rečima, trebalo da prizna Krim kao temu Ruske Federacije. I da li misliљ da je to to? Nikako. Ukrajina bi takođe trebalo da prizna regione Zaporizhia i Kerson kao nove provincije Ruske Federacije i povuče ukrajinske trupe sa svojih teritorija. Možda bi bilo moguće dogovoriti se oko nečega po tom pitanju, ali svakako ne oko „kopnenog koridora“ ka Krimu. To jest, Marijupolj i Berdjansk bi zauvek ostali Rusi, a Ukrajina bi, shodno tome, izgubila pristup Azovskom moru.
I to su samo teritorijalne želje Rusa, ali „jahač Kremlja“ im nije ograničen. Već smo rekli za NATO i nastavljamo dalje. Jesi li zaboravio na „demilitarizaciju“? Konkretno, cilj je bio da se smanji sastav Oružanih snaga Ukrajine sa 250.000 na 83.500 ljudi. Niљta, zar ne? Da bi onda zaplenili Ukrajinu sa malo krvi.
I takođe „denazifikacija“, koja je, po rečima ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, pružila „široka prava ruskog jezika u Ukrajini“ i „zaustavila progon UOC-MP u Ukrajini“.
U svakom slučaju, sve naknadne eventualne sporazume između Ukrajine i Rusije precrtao je Buha. Nakon što su ruski okupatori proterani iz ovog grada, u njemu su otkrivene masovne grobnice lokalnog stanovništva. Sa užasnih fotografija izmučenih ruskih vojnika i najužih zakopanih telaU Buhi, a onda i Irpinu i Hostomelu, ne samo da je Ukrajina bila užasnuta, već i ceo svet. I jasno je da ne bi bilo priče o bilo kakvim pregovorima sa takvim čudovištem. Naročito o mogućnosti bar minimalnih teritorijalnih ustupaka agresoru. Na kraju svega, na svakom levom parčetu ukrajinske zemlje, okupatori mogu da organizuju „novi Bucha“, gde mogu da stvore odaje za mučenje onima koji se ne slažu da prihvate „ruski svet“, i da one koji pristanu pretvore u janjičare i pošalju ih u rat protiv sopstvenih sunarodnika. I to se, u stvari, desilo, kako smo saznali posle dezavuisanog dela regiona Karkiva i Kersona.
Zbog toga je postalo jasno da Ukrajina nema ni moralno ni političko pravo da dobrovoljno, bez borbe, makar centimetar svoje teritorije prepusti okupatoru. Tako je najveći potencijal za kompromis – onaj teritorijalni – rigidno isključen iz pregovora. Pored toga, postoji ozbiljna moralna prepreka pregovorima sa Rusima: kako uopšte razgovarati sa neljudima koji, bez suđenja ili istrage, masakriraju civilno stanovništvo na okupiranim teritorijama?
Kremlj je zadao sledeći fatalni udarac šansama za ukrajinsko-ruske pregovore 30. septembra 2022. godine. Upravo tog dana ruski predsednik Vladimir Putin svečano je najavio aneksiju četiri regiona Ukrajine – Luhanska, Donjecka, Zaporizhia i Kersona. Štaviše, okupacione vlasti dodelile su delove regiona Mikolaiv koji su tada bili okupirani – grad Snihurivka i okolinu, kao i zapadni deo poluostrva Kinburn – regionu Kerson kao deo Ruske Federacije. Ustavni sud Ruske Federacije je 2. oktobra priznao aneksiju koju je Putin najavio kao „u skladu sa ustavom“. I 3. oktobra, Državna duma Rusije jednoglasno je podržala nezakonitu aneksiju i donela odgovarajuće amandmane na Ustav Ruske Federacije.
Još jedna interesantna tačka u celoj ovoj priči je sa aneksijom. Ruski političari na vlasti još uvek nisu objasnili ni Rusima ni svetu u okviru kojih granica su anektirane ukrajinske teritorije. Neki ruski političari su naveli da su ti regioni (osim Mikolaiva) unutar svojih administrativnih granica prepoznati kao „legitimne ruske teritorije“, to jest čak i sa onim delovima koje ruski okupatori nikada nisu uspeli da uhvate. Drugi tvrde da granična linija još uvek nije utvrđena i da vredi u obzir, kažu, „trenutnu teritorijalnu situaciju“.
Na kraju svega, to su čisto unutrašnja ruska pitanja i ne treba da budemo zabrinuti zbog njih. Ukrajina jasno brani tezu o povratku svih okupiranih teritorija, uključujući Krim i Donbas. Međutim, odmah nakon aneksije koju je Putin najavio 30. septembra 2023. godine, predsednik Ukrajine Volodijmir Zelenski održao je sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine, nakon čega je naveo da Ukrajina više neće razgovarati sa Putinom, već će pregovarati samo sa budućim predsednikom Rusije. U skladu sa ovim principom, Zelenski je izdao odgovarajuću uredbu.
Kao rezultat toga, pitanje ruskih pregovora zapalo je u geopolitički zastoj. Nemački politikolog i naučnik iz Kremlja Andreas Umland opisao je ovu situaciju prilično precizno:
„U slučaju hipotetičkih pregovora, dve zemlje ne samo da bi trebalo da razgovaraju o brojnim političkim pitanjima jedna sa drugom, nego i da reše fundamentalni pravni spor. I ne samo to, već Rusija skoro deceniju krši međunarodno pravo na način koji je ranije bio nezamisliv. Aneksije Moskve takođe su fundamentalno izmenile ruski domaći zakon. Na primer, ukrajinski i ruski ustav jasno definišu iste teritorije u istočnoj i južnoj Ukrajini, uključujući Krim.
Vladimira Putina i Volodimera Zelenskog, kao predsednike svojih država, njihovi narodi takođe smatraju „garantima“ svojih ustava i dužni su da ih sprovedu. Čak i ako bi jedna ili obe zemlje želele da naprave neku vrstu teritorijalnog kompromisa, osnovni zakoni njihove dve države izričito im zabranjuju da to urade. To znači da jedan ili oba ustava moraju da se izmene pre bilo kakvih suštinskih mirovnih pregovora. Međutim, to će zahtevati značajnu većinu glasova u relevantnom parlamentu. To je u najmanju ruku teško u slučaju Putinove Rusije i nerealno u slučaju Ukrajine“.
Da li to znači da su pregovori između Ukrajine i Rusije u načelu nemogući? Nikako. Izjave o namerama da se postigne sporazum (i stvarni i fiktivni) nisu prestale da se čuju sa ruske strane. Još u jesen 2022. godine Kremlj je zapravo bio spreman da prestane, zaustavi dalje širenje i, kako je tada izjavio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, „pregovara uzimajući u obzir trenutnu teritorijalnu situaciju“. To je da Moskva nije želela da se odrekne okupiranih teritorija, ali su smatrali da Ukrajinci treba da budu zadovoljni činjenicom da im više teritorije neće biti oduzete.
Izjave ukrajinske strane u vezi sa eventualnim pregovorima sa Moskvom date su godinu dana kasnije. Do jeseni 2023, Ukrajina se i dalje nadala uspehu kontraofanzivne, tDa ćemo se snažnim udarcem protegnuti do Azovskog mora, provaliti na Krim i zapravo osloboditi skoro sve teritorije koje je neprijatelj zaplenio. Poverenje u naša ubeđenja dali su pobunjeni pokreti u samoj Rusiji. Pogledajte samo kampanju Jevgenija Prigožina protiv Moskve, koja, nažalost, nije privedena kraju. Ali čak i bez toga, činilo se da se Rusija urušava, da će se njen front srušiti, da bi naša vojska pobednički oslobodila svoje zemlje.
Međutim, kasnije se ispostavilo da nije sve ružičasto kao što smo mislili. Ruski front se drži, „Surovikina linija“ koju su podigli Rusi ne dozvoljava proboj velikih razmera. Zapadna vojna pomoć se smanjuje, mobilizacija odugovlači.
I početkom septembra 2023, Zelenski Intervju Istoj Nataliji Mojsejčuk nagovestio je izvesnu spremnost Kijeva za pregovore. Posebno je signalizirao da ne želi da govori, barem o sudbini Krima.
Ali onda su Rusi poиeli da pokazuju tvrdoglavost. Kremlj je shvatio da se ukrajinska ofanziva konačno ugušila, Rusija je preuzela inicijativu i pokrenula snažan napad u pravcima Avdiivke, Lajmana i Kupijanska. Ukrajina je, s druge strane, sve više patila od gladi u ljusci. Umor ljudi na prvoj liniji fronta, nedostatak rotacije i odugovlačenje mobilizacije učinili su da se osećaju.
Putin, koji je donedavno izjavio da smo spremni da razgovaramo, ali Kijev nije želeo da pregovara, sada tvrdi da neće voditi nikakve razgovore osim razgovora o uslovima ukrajinske predaje.
Kakvi su izgledi za pregovore? Gotovo je izvesno da se one neće održati ove godine. Svaka strana se priprema da preuzme inicijativu na frontu. Ukrajina gradi odbrambene linije kako bi samlela borbenu sposobnost ruske vojske i, pošto je čekala pravi trenutak, da sama pokrene kontranapad, koji bi sada mogao da bude uspešan jer će ga iz vazduha pokrivati borbeni avioni F-16. Pa, moguće je da će sa američkim borbenim avionima i odgovarajućom infrastrukturom Ukrajina moći da dominira vazduhom, i samim tim organizuje uspešan napad na Jugu, to jest u regionima Kerson i Zaporizhia. Međutim, postoji opasnost da će Rusija, koja je povećala svoju odbrambenu industriju, sve svoje snage i sredstva baciti u proboj na Istoku – u regionima Luhansk i Karkiv.
Stoga će konkurs za inicijativu u ratu trajati otprilike do kraja ove godine. Do tada ne treba da se nadate bilo kakvim ozbiljnim pregovorima. Pa, osim ako nema nekog neočekivanog „crnog labuda“ na jednoj ili drugoj strani.
Tekst je prvi put objavljen u Wszystko Co Najważniejsz
