Traženje nekih trendova ili obrazaca u istoriji nije samo nezahvalan zadatak, već i metodološki pogrešan. Tako su u devetnaestom veku, po analogiji sa prirodnim naukama, pozitivisti počeli da tumače istoriju kao punu unapred programiranih zakona koji će pre ili kasnije dovesti do unapred određenog scenarija. Međutim, savremeni istoričari (bar oni koji nisu u pozitivističkom diskursu) govoriće o slučajnosti, a ne o izvesnosti. Jedna od takvih podudarnosti je da je februar u proteklom veku u istoriji Ukrajine mesec dana naših dostignuća i strepnje, ako ne i tragedija uopšte.
Mada je sve počelo ohrabrujuće. Ukrajinci su se među prvima pridružili privođenju Prvog svetskog rata diplomatskom kraju – barem na njegovom Istočnom frontu. Devetog februara 1918, u Brestu, delegati iz novoproglašene nezavisne Ukrajinske Narodne Republike potpisali su mirovni sporazum sa predstavnicima Četvorostrukog saveza.
Sama činjenica zaključka dokumenta Ukrajinske Narodne Republike kao nezavisne države bila je uspešna, imajući u vidu da su predstavnici boljševica, koji su u to vreme takođe bili u Brestu, apelovali na činjenicu da su među njima bili delegati iz „prave“ ukrajinske vlade – doduše sovjetske sorte, a dan ranije boljševički odredi okupirali su Kijev, i vladu UPR-a.
A prema samim uslovima, pored regiona Dnjeper, teritorija Ukrajinske Narodne Republike trebalo bi da uključi i region Kholm sa Podlasijem, iako bi Galicija i Bukovyna ostale deo Austrije i Mađarske – međutim, uz obećanja o statusu zasebne krunske zemlje. UPR je sa svoje strane preuzeo odgovornost za snabdevanje Centralnih sila mesom i industrijskim proizvodima. Međutim, možda najvažnija stvar u tim uslovima bila je da je sporazum postao osnova za konsolidaciju u sporazumu od 3. marta 1918. godine, koji je Savez učetvorostručio sa boljševicima, zahtev za potonje priznanje vlade UPR-a i momentalno povlačenje boljševičke vojske sa ukrajinskih teritorija. Nažalost, efekat sporazuma je bio kratkog daha – do aprila 1918. sama Centralna Rada je već ostala bez struje, a onda je došlo do poraza Četvorostrukog saveza u Prvom svetskom ratu, rata „svi protiv svih“ na ukrajinskoj teritoriji, posebno unutrašnje ukrajinske konfrontacije pristalica Pavla Škoroskog i pristalica direktorijuma Ukrajinske Narodne Republike, i atamanšina, „Makhnovista“, „belih“ A onda, znate, kako se sve završilo i trajalo do 1991…
Bar je bilo otpora! U istom februaru, već 1929, u Beču je stvorena Organizacija ukrajinskih nacionalista. Po svom poreklu bili su bivši oficiri ukrajinskog oslobodilačkog pokreta na čelu sa Jevhenom Konovaletsom. I posle njegove tragične smrti, OUN je vodio njegov dugogodišnji kolega iz revolucionarnog doba, Andrij Melnik.
I mada zbog unutrašnjih vicisituda i optužbi Melnyka za neodlučnost i delimično inerciju mlađeg krila Organizacije, na čelu sa Banderom (u februaru 1940. u Krakovu su najavili stvaranje Revolucionarnog rukovodstva), napori OUN u trenutku neophodne konsolidacije bili su rasuti (a obe frakcije su se ponekad borile među sobom na takav način da neprijatelja ne biste poželeli), OUN (i „Melnikite“, i „Banderites“) je ostao važan faktor u borbi za ukrajinsku suverenu državu (tačnije ujedinjenu, a ne samo galicijansku ili Dnjeper!) kako u međuratnom periodu, tako i tokom Drugog svetskog rata (kako protiv nacista, u čije ruke je u februaru 1942. aktivna aktivistkinja OUN Olena Teliha umrla u Kijevu, i u SSSR-u), i u posleratnom periodu. Na kraju svega, u drugoj polovini dvadesetog veka, to je bio jedan od onih, kako bismo danas rekli, „čvorišta“ koja su održavala komunikaciju između raznih centara ukrajinske zajednice. Međutim, većina njih je već u emigraciji.
A u Transkarpatiji, februar je vreme procesa izgradnje države. 12. februara 1939. Ovo je zakonodavno telo tadašnje autonomije koje je 15. Godine 1939, odobriće proglašenje državnog suvereniteta Karpato-Ukrajine, izabrati Augustina Vološina za predsednika nove države, formirati vladu na čelu sa premijerom Džulijanom Revaijem, šefom parlamenta Augustinom Stefanom, i usvojiti ustavne zakone koji će postaviti temelje za novu ukrajinsku državnost – prvi put obnovljenu posle ukrajinske revolucije I, nažalost, kratkog daha.
U međuvremenu, februar, a naročito njeno drugo poluvreme, nehotice evocira daleko od najlepših uspomena. Krvavi sukobi u blizini Verkhovne Rade iz Ukrajine, Mariinskog parka, Parka Hruševski, Institutske ulice, pokušaji da se upadne u Maidan nehotice mi padnu na pamet. Suzavac. Šok bombe. Pendreci. Pucnje. Snajperisti. Hotel „Ukrajina“. Snimak sa telima palih heroja nebeske stotke naslaganih jedan pored drugog. Ospoštujući sećanje na Maidana, koji se ne zove Nezavisnost. „Patka pliva“ u izvođenju Pikardijca.
Ovo su prvi „mali zeleni ljudi“ na Krimu, koji su se tamo prvi put pojavili bez oznaka 20. februara 2014. godine i počeli da se pripremaju za ilegalno oduzimanje ostrva silom, što je bilo praćeno blokadom lokalnih vlasti i vojnih jedinica, a završeno je pseudo-referendumom o pristupanju Krima i Sevastopolja Ruskoj Federaciji, održanom na nišanu 16. marta
I takođe – eksplozije od raketnih udara i beskrajnih sirena za vazdušni napad tog sivog kasnog zimskog jutra 24. februara, svi znaju koje godine. Nekoliko besanih noći. Stalno praćenje vesti sa fronta i iz blizini Kijeva. Skloništa u podrumu. Neizvesnost šta će se sutra desiti sa prestonicom i Ukrajinom u celini.
Međutim, nije uzalud da kažu da je najmračnije vreme pred zoru. Tada, 2014. godine, možda čak i 20. februara, kada se broj poginulih demonstranata približavao stotku, bilo je teško zamisliti da će ovaj naizgled monolitan kleptokratski režim Janukoviča pasti preko noći. Odjednom se ispostavilo da je već planirao da pobegne. Da su čak i tada te zlatne vekne, zgrčene slike i stare štampane knjige prethodno ukradene iz nacionalnog kulturnog nasleđa spakovane za odlazak (međutim, on nije imao vremena da sve povede sa sobom). A juče su, čini se, narodni poslanici lojalni Partiji regiona stali u red za izjave o napuštanju političke snage. I Revolucija dostojanstva je pobedila. Međutim, nažalost, nije bilo bez krvi.
A čak i posle februara 2022, mart je došao sa odlučnim odbačom Odbrambenih snaga Ukrajine. Kao rezultat toga, neprijatelj se povukao iz ukrajinske prestonice, kao i napustio regione Kijeva, Černihiva i Sumija uopšte. A tu su i Zmiinyi Island, Slobozhansky i Kherson operacije. Mada, nesumnjivo, ono što sam video na teritorijama oslobođenim od ruskog okupatora, od Buhe do Izjuma, čini da mi se krv ohladi…
Ovogodišnji februar je takođe pun nervoze. Od razmišljanja o tome da li će zamena vrhovnog komandanta Oružanih snaga Ukrajine na neki način značajno promeniti situaciju na frontu, do razmišljanja o tome šta će se uopšte desiti sa istim frontom. Da li definitivno nema sukoba između Zelenskog i Zalužnja, i ako je tako, do čega može dovesti unutar države? A šta će biti sa finansiranjem Ukrajine protiv pozadine sporova u američkom Kongresu?
Na tu pozadinu postavljaju se pitanja poput: „šta je Elon Mask rekao o Ruskoj Federaciji?“, „kako je neprijatelj sada počeo da koristi Starlink?“ pa čak i činjenica da je Putin tradicionalno (i inovativno za zapadnu publiku) pljunuo na istorijske pseudo-istorijske izlete u intervjuu karlsonu više ne izgleda naročito zanimljivo. Iako je verovatno da ovi aspekti mogu da postanu težinski argumenti u kontekstu daljeg stava američkih političara prema rusko-ukrajinskom ratu.
Međutim, ne treba da odustanemo. Posle februara uvek dođe proleće. Neprijatelj je 2014. i 2022. godine mislio da će biti svečano „ruski“. Međutim, ipak se ispostavilo da je ukrajinski. I ovog puta жe biti isto. Jednostavno nemamo drugog izbora.
