Uprkos agresivnom ratu agresije na Ukrajinu, Rusija održava značajan nivo sentimentalnosti među delom stanovništva i Zapada i Globalnog juga. Neki populistički političari ne oklevaju da javno izraze svoju posvećenost Kremlju i redovno izražavaju proruske te tvrdnje. Zanimljivo je da među simpatizerima agresorske države često ima predstavnika dijametralno suprotnih političkih tabora. Kako je Rusija uspela da osvoji njihove umove i srca?
Moskva ima jedinstvenu sposobnost da se prilagodi, oponaša. Izvozi ne samo naftu, gas, metale i oružje, već i ideologiju. Višestrana slika Rusije, koja se nudi za percepciju sveta, je upečatljiva. Za neke je to konzervativna zemlja, čuvar tradicionalnih vrednosti. Za druge, čini se da je to neka vrsta protivteže američkoj dominaciji svetom i alternativa zapadnoj civilizaciji. Ipak, drugi vide Rusku Federaciju kao državu koja iskreno brine o interesima zemalja Globalnog juga i koja je njihov zagovornik pred bogatim Zapadom. Zapravo, Rusija se ne uklapa ni u koju od ovih slika. Sve su to mitovi stvoreni za potrebe domaće publike i za spoljni izvoz. A sile koje često sarađuju sa Kremljom u obostrano korisnoj saradnji sa Kremljom pomažu u širenju ovih mitova u inostranstvu.
Ruski diktator Vladimir Putin voli da apeluje na temu „jedinstvenog ruskog identiteta i duhovnosti“. U njegovim govorima i izjavama, s vremena na vreme, može se ući u trag ideji da je Ruska Federacija izgleda u misiji zaštite „tradicionalnih vrednosti“ od raznih neprijatelja. Putin često pokušava da prikaže Zapad kao izvor moralnog propadanja. Mora se priznati da ruski diktator vešto apeluje na razne dvosmislene procese koji su se zaista odigrali u zemljama zapadne civilizacije. To je pitanje multikulturalizma, rodne ideologije, otkazivanja kulture i drugih fenomena koji su podelili društva u Americi i Evropi. Međutim, prilično je čudno čuti izjave da je Rusija danas globalni bastion tradicionalnih vrednosti. Jer, ne tako davno, Moskva je bila centar svetskog komunizma i na sve moguće načine prezirala religioznost, tradiciju, duhovnost i konzervativne ideje.
Putinove tvrdnje da Rusija nikada nije vodila kolonijalističku politiku zvuče jednako lažno. Oni kažu da tokom svoje istorije Moskva nije učinila ništa drugo nego pokušala da podrži druge narode i nacije. I ni na koji način to nije pribeglo politici osvajanja i uništenja. Čovek se pita kako bi takva „zemlja koja voli mir“ mogla da postane najveća na planeti, dok su brojni pokorni narodi izgubili identitet.
Sada Rusija aktivno koristi poruke koje koristi SSSR u vezi sa Globalnim jugom. Moskva je otišla toliko daleko da je proglašenje nezavisnosti bivših kolonija u Africi i Aziji nazvala sopstvenim istorijskim zaslugama. Da bi još više apelovao na zemlje Globalnog juga, Putin redovno apeluje na činjenicu da su glavni uzrok njihovog siromaštva države „zlatne milijarde“, koje pljačkaju nesrećne kroz kreditni i finansijski sistem.
Zanimljivo je da takozvana posvećenost konzervativnim vrednostima ne sprečava milione migranata da masovno uđu u Rusku Federaciju i stvore veštačke migracione krize za Evropu. Iz nekog razloga, krajnje levica, koja takođe ima posebna osećanja prema Moskvi, ne primećuje zvaničnu politiku Kremlja protiv LGBT osoba, zanemarivanje ekoloških pitanja, kao i činjenicu da se ruski imperijalizam krije iza antiameričke retorike. A zemlje Globalnog Juga ignorišu činjenicu da je Rusija ista kolonijalna imperija koja grubo suzbija bilo kakve nacionalne oslobodilačke pokrete.
Što se tiče zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike, očuvanje određenih osećanja prema Rusiji tamo je objašnjeno, između ostalog, istorijskim nasleđem. Ispostavilo se da je inercijalno razmišljanje prilično snažno među stanovnicima zemalja Globalnog juga. U jednom trenutku, SSSR se veoma trudio da formira imidž borca za oslobođenje od kolonijalizma i zapadnog imperijalizma u svetu. Međutim, to nikada nije sprečilo Moskvu da uspešno praktikuje kolonijalne metode ka osvojene i osvojene teritorije i nacionalnosti u prostranstvu Azije i Evrope.
A sada je Rusija otvorila centre za regrutovanje Afrikanaca za rat u Ukrajini. Za Moskvu, stanovnici Globalnog juga su samo topovsko meso koje se može koristiti u svom ratu agresije. Drugi aspekt „bratske podrške“ Rusije manifestuje se u njenoj eksploataciji prirodnih resursa afričkih zemalja. Ruski plaćenici u Africi ili drugim delovima sveta nisu tamo u plemenitoj misiji. Pomažući određenim klanovima u njihovoj borbi za vlast, Rusija stiče kontrolu nad eksploatacijom minerala i prirodnih resursa kontinenta. Od početka potpune invazije na Ukrajinu, Kremlj je zaradio više od 2,5 milijarde dolara od trgovanja afričkim zlatom i nastavlja da zarađuje koristeći takozvanu Vagner grupu u tu svrhu. To je, radi ono љto su kolonizatori nekada radili.
Političke elite na vlasti u Kini, Iranu, Severnoj Koreji i mnogim zemljama u Africi i Aziji bliske su duhom ruskom obliku vlasti. Autoritarni režimi su uvek mnogo spremniji da sarađuju sa drugim autoritarnim režimima. Politički režim u Rusiji je razumljiv i blizak duhom Sji Đinpingu, Kim Džong Unu, iranskim ajatolahima ili autoritarnim korumpiranim diktatorima u Africi. Oni imaju koristi od saradnje sa Moskvom. Njima takođe odgovara da se bave državom koja je potpuno ravnodušna prema ljudskim pravima i drugim apstraktnim konceptima.
Putinova kontradiktorna i neiskrena želja da bude i branilac tradicionalnih vrednosti i branilac prava žrtava zapadnog kolonijalizma je očigledna. Ali oni su razumljivi onima koji imaju ozbiljne analitičke veštine i duboko su upućeni u svetsku politiku. Nažalost, većina građana, čak i u razvijenim zemljama sveta, ne pripada ovoj kategoriji. Ljudi uglavnom razmišljaju u smislu emocija i radije ne zarone u proučavanje geopolitičke realnosti. Međutim, to se ne odnosi na one populističke političare koji javno podržavaju Kremlj i njegove narative.
Ne treba misliti da su Putinovi politički simpatizeri u zapadnim demokratijama toliko naivni da ne shvataju falsifikativnost retorike Kremlja. Nesumnjivo je da Viktor Orbán ili Sara Vagenkneht iskreno veruju da je Rusija uporište istinskog konzervativizma ili planetarni centar borbe protiv zapadnog kapitalizma i američkog imperijalizma. Levičarski ili desničarski populisti u Evropi i Americi razumeju da je Putinova retorika osmišljena za domaću publiku i za mase, kojima se lako manipuliše. Oni osećaju „simpatije“ prema Kremlju pre svega kroz finansijske i druge oblike podrške. Rusija je decenijama ulagala resurse u političare i političke snage na Zapadu. Bila je to obostrano korisna saradnja, produktivna samoživa simbioza. Političari su dobili novac i priliku da ojačaju svoj politički uticaj, a Moskva je bila u stanju da emituje svoju poziciju i destruktivno utiče na procese u zapadnim zemljama. Delimično, ovo se nastavlja i danas.
Rusija je posebno podmukla i cinična imperija. Malo država je u stanju da istovremeno bude brutalni agresor i pokuša imidž nevine žrtve koja je isprovocirana. Nazivajući osvajanje drugih zemalja „obnovom istorijske pravde“ i „samoodbranom“ i otvoreno lažući ceo svet o razlozima za osvajanje Ukrajine. Stalno apeluje na norme međunarodnog prava, redovno ga kršeći. Aktivno koristite platforme svetskih organizacija za širenje laži i ne osećate nikakvo kajanje zbog toga. Osuđuje svetski kolonijalizam i imperijalizam, ali aktivno koristi svoje prakse.
Svaka ideološka retorika oduvek je bila dimna zavesa za Rusiju, pokriće za njene agresivne namere i način da proširi svoj uticaj na planetu. Moskva je savršeno naučila kako da izveze lažnu sliku koja nema nikakve veze sa pravom Rusijom.
