Trenutno raspoloženje u ukrajinskom društvu daleko je od optimističnog. Posle talasa emotivnog uzdizanja krajem 2022. godine, došlo je do ozbiljnog popuštanja. Formalno, situacija u Ukrajini se nije pogoršala u poslednjih godinu dana. Sada Bar Ukrajinci ne sede u mraku, kao pre godinu dana. Međutim, među stanovništvom rastu tenzije i nezadovoljstvo.
Trenutni rat Ukrajine sa ruskim osvajačima potegao je jasne znake rata attribucije. Vojne konfrontacije ove prirode mogu trajati godinama. Da biste pobedili protiv njih, potrebno je da pobedite neprijatelja ne samo taktički i strateški. Rat attribucije je takmičenje između efikasnosti vlada, proizvodnje oružja, najnovijih tehnoloških rešenja i elastičnosti ekonomije. Ali iza svega toga zaboravljaju na važnost psihičkog stanja društva, koje je direktan učesnik krvavog brutalnog maratona.
Ukrajinska nacija trenutno nije u najboljem emotivnom stanju. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa onim љto se desilo pre godinu dana. Početkom 2023. situacija u zemlji nije bila ništa bolja nego što je sada. Nastavile su se žestoke teške borbe za Bakhmut. U ovoj bici Rusi nisu štedeli ljudske resurse i postepeno su gurali nazad ukrajinske branioce. Neprijatelj je takođe konstantno napadao Ukrajinu raketama i bespilotnim letelicama. Energetski sistem je bio oronuo. Mnogi Ukrajinci bili su primorani da idu satima bez struje. Došlo je do katastrofalnog nestašice sistema protivdušne odbrane. Zbog toga su ruske rakete mnogo češće pogađale ciljeve i izazvale ozbiljno uništenje. Zapadni saveznici se i dalje nisu usudili da prebace avione u Ukrajinu F-16. Takođe su kategorički odbili da nam obezbede rakete dugog dometa. Sve to očigledno nije doprinelo optimističnom raspoloženju uoči najavljene kontraofanzivne. Pa ipak, opšte raspoloženje društva bilo je mnogo bolje nego početkom 2024.
Pre godinu dana Ukrajinci su bili pod uticajem uspešnih operacija Oružanih snaga Ukrajine u regionima Karkiva i Kersona. Očekivali su kontraofanziv, koji bi bar trebalo da preseče izlaz na Azovovo more. A u najboljem slučaju, Oružane snage Ukrajine bi mogle da uđu na Krim. Zvuči čudno, ali pre godinu dana mnogi su verovali u uveravanja nekih vladinih zvaničnika da će u leto 2023. godine piti kafu na nasipu na Janjeli. Društvo, koje je satima sedelo u mraku, zabavljalo se mislima o budućnosti. O proleću i letu, koje će sigurno doneti izuzetne pobede nad agresorom. O brzom završetku rata i povratku mirnog života.
Šta se sada dešava? Rusija nastavlja da pokreće velike raketne i bespilotne napade na Ukrajinu. Međutim, naša protivdušna odbrana je znatno bolja nego početkom 2023. godine. Do sada neprijatelj nije uspeo da onesposobi energetski sistem. Nema dugoročnih nestanaka struje. Avioni će se pojaviti u Ukrajini F-16. Imamo rakete dometa najmanje 300 km. Proizvodnja oružja takođe postepeno dobija na zamahu. Teške borbe se nastavljaju napred. Međutim, suštinski strateška situacija se nije promenila. Međutim, raspoloženje u društvu se značajno promenilo.
Danas Ukrajinci nisu toliko optimistični kao pre godinu dana. Neizvesnost u pogledu budućnosti i nivo nezadovoljstva postupcima vlasti su se povećali. Dodatna napetost nastaje pitanjem mobilizacije. Potreba za socijalnom pravdom postala je akutnija. Postoji znatna frustracija i skepticizam koji se širi među stanovništvom. Naravno, to savršeno oseća Kremlj, koji održava i neguje takvo psihičko stanje, pokušavajući da seje podele i nesloge među Ukrajincima. Neki građani su se potpuno apstrahvovali od rata i stvarnosti i pokušavaju da žive u svetu koji je postojao pre 24. februara 2022. godine. Čak je i predsednik Zelenski, koji je pokušao da izbegne negativna pitanja, bio primoran da prizna da su Ukrajinci izgubili jedinstvo i osećaj egzistencijalne pretnje koja je bila svojstvena početku velikog rata.
Da se rusko-ukrajinski rat pretvara u dugotrajni sukob na Iscrpljenost je bila jasna još u jesen 2022. Međutim, umesto da pripreme Ukrajince za dugotrajnu konfrontaciju, vlasti su odlučile da nastave da oblikuju alternativnu stvarnost putem teletona i javnih izjava. Pre nego što je shvatio neuspeh ukrajinske kontraofanziive, niko se nije ozbiljno pripremao za dug rat. To se ne odnosi samo na pitanje povećanja proizvodnje oružja i municije, već i na rad sa raspoloženjem u društvu. Sada se Ukrajina suočava sa reakcijom neopravdanih očekivanja. Neophodno je napustiti sliku sveta, gde je pobeda nad Rusijom pitanje narednih meseci. I da razmislimo o tome kako da reformišemo funkcionisanje države i javnog mnjenja za drugačiju realnost.
Volimo da citiramo i držimo Vinstona Čerčila kao primer. Ali iz nekog razloga, oni to rade selektivno, previše površno i pomeraju akcenat. Čerčil je bio izvanredan političar i orator. Ali nikada nije obećao Britancima brzu pobedu u ratu sa Nemačkom. Njegov autoritet Ona nije formirana jer je britanski premijer održao utemeljene, samouverene, optimistične govore. Naprotiv, kao iskusan političar upoznat sa vojnim poslovima, Čerčil je pokušao da kaže istinu i da ne ulepšava stvarnost. Time je zaslužio poverenje svojih sunarodnika u vremenima najtežih iskušenja.
13. maja 1940, trećeg dana nakon što je preuzeo vladu, Čerčil se obratio Donjem domu parlamenta. U to vreme Vermaht je uspešno napredovao kroz teritorije Holandije i Belgije. Pancir divizije Trećeg Rajha su se spremale da probiju Maginot liniju i uđu u operativni prostor. Britanski premijer bi tada mogao da razuveri naciju i kaže da će sve biti u redu, da će uskoro neprijatelj biti zaustavljen i odbijen. A onda ćemo „mi“ ići u kontraofanziju i pobediti. Izgledalo je logiиno. Na kraju svega, ankete u to vreme pokazuju da je do polovine Britanaca verovalo da je ovaj rat pre svega delo političara koji „znaju da održe duge govore“.
Ali Čerčil je izabrao drugačiji put. Nije zabavljao ljude pričama o kafi u Berlinu narednog leta ili o fotografisanju na ruševinama Rajhstaga. Naprotiv, Vinston je iskreno rekao naciji: ne mogu da vam obećam ništa osim krvi, muke, suza i znoja. U svom sledećem čuvenom govoru 4. juna 1940. godine, šef britanske vlade je prilično pesimistično ali realno opisao trenutno stanje stvari i priznao postojanje direktne pretnje naciji. Međutim, Čerčil je obećao da nikada neće odustati i da će se boriti do kraja, čak i ako druge države u Evropi nisu pale na Hitlerov napad. Iako je upozorio: pred Britancima je mnogo meseci borbe i patnje. Čak je predložio mogućnost okupacije Velike Britanije. Međutim, on je izrazio uverenje da će imperija iza mora nastaviti bitku sve dok „Novi svet, svom snagom i snagom, ne ode u spasavanje i oslobođenje starog“. Svojom iskrenošću i verom, Čerčil je uspeo da ujedini naciju i usmeri je na put duge borbe protiv Trećeg rajha.
Problem sa ukrajinskim vlastima je što često razgovaraju sa društvom kao da su dete. Izbegava teška ili diskutabilna pitanja. Uljuljkuje vas nerealnim obećanjima. Takođe ne eliminiše probleme na vreme ili ćuti o njima. Neprijatelj to oseća. I aktivno promoviše svoje pripovetke. Pogađa bolna pitanja mobilizacije i socijalne pravde. On pokušava da reformiše javno mnjenje u pravcu da su pregovori sa Rusijom jedini mogući izlaz. Moskva uživa značajan nivo infantilizma među Ukrajincima, koji nije nestao ni posle dve godine rata. Ukrajinske vlasti treba da promene komunikaciju sa društvom i rade na njegovom sazrevanju, a ne da veštački produžavaju period njegovog detinjstva.
