Linearni koncept vremena, koji je zavladao zapadnim svetom zajedno sa hrišćanstvom u kasnoj antici, zvuči veoma privlačno. Kažu da vreme (a sa njim i istorija, humanost i sve što postoji) stalno ide napred, pa samim tim nijedan trenutak budućnosti ne može da ponovi ono što se već dogodilo. I napredovanjem, osoba vrlo često podsvesno zamišlja shvatanje nečeg boljeg nego što je bilo ranije. Zato ne iznenađuje što linearnu percepciju vremena obično karakteriše optimizam. Ponekad je opravdano, ali vrlo иesto nije. Mnoge primere ove druge opcije daje nastavnik koga niko nikada ne želi da sluša – istoriju.
Klasičan ad mučan primer neopravdanog optimizma je ideja Frensisa Fukujame o „kraju istorije“, izražena pod uticajem kraja Hladnog rata i kolapsa komunističkih režima centralne i istočne Evrope na čelu sa SSSR-om. Međutim, umesto konačnog globalnog trijumfa liberalne demokratije i tržišne ekonomije, vidimo političku i, pre svega, ideološku krizu na Zapadu, povećanje haosa i širenje žarišta vojnih sukoba u različitim krajnicima sveta. Rusko-ukrajinski rat, Napad Hamasa na Izrael, napadi jemenskih Houtisa, krvoproliće u Siriji, sve veća agresivnost Irana, Severne Koreje i Kine – ovi i drugi primeri pokazuju ne samo da istorija nema „kraj“. Oni jasno pokazuju da sadašnji politički lideri Zapada nisu naučili jednu veoma važnu lekciju: diktatori i ekstremistički pokreti ne mogu biti umirini ustupcima ili razmerama njihove agresije koja je kontrolisana.
Najbolniji primer za Ukrajinu je američka politika podrške sad u ratu protiv Rusije. S jedne strane, sama činjenica njenog postojanja već je jedan od ključnih ključeva uspešnog odvraćanja od ruske agresije. Bez američke (i šire, zapadne) finansijske ili vojne pomoći, ukrajinska vojska više ne bi imala sa mnogo razloga za borbu, a ekonomija bi propala. Ali, sa druge strane, linija koju su stručnjaci više puta isticali je upečatljiva: cilj Sjedinjenih Država nije pobeda Ukrajine, već sprečavanje njenog poraza. A ovo je velika razlika.
Jedan od glavnih tvoraca spoljne politike administracije Džoa Bajdena je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven, čiji je glavni kredo da izbegne eskalaciju oružanih sukoba kroz pregovore i kompromise. Naravno, Saliven nije jedini i nije prvi koji je stvorio ovu liniju. Ali on je bio taj koji je, za vreme Bajdenovog predsednikovanja, postao njeno otelotvorenje.
Manifestacija ovakvog pristupa je odlaganje snabdevanja Ukrajine mnogim hitno potrebnim vrstama oružja – kako ne bi previše provocirala Rusiju i ne bi izazvala eskalaciju. Mnogi stručnjaci smatraju da bi, da su Oružane snage Ukrajine dobile više zapadnog naoružanja (uključujući opremu) i za kraće vreme, onda bi 2022. godine šanse za uspešnu kontraofanziju na jugu bile mnogo veće. Odlaganje je Rusima dalo vremena da steknu uporište, a svi smo videli ovog leta i jeseni do čega je dovelo. Pokušaji da se ne pogorša sukob samo su doveli do njegovog produženja, a samim tim i do većeg broj žrtava i uništenja.
Slična je priča i sa glavnim „novinarima“ poslednjih nedelja – Houtima. Ovi islamski ekstremisti u Jemenu (zemlji koja postoji samo de jure), uz aktivnu finansijsku i vojnu podršku Irana, zapravo su paralisali plovidbu u jednom od ključnih regiona – Crvenom moru – što ima izuzetno negativan uticaj na svetska tržišta. Otvoreno napadaju, posebno, ameriиke brodove. Neprekidna eskalacija. Ironično je da je Bajdenova administracija 2021. godine „zarad poboljšanja humanitarne situacije u Jemenu“ uklonila Houtis sa liste globalnih terorističkih organizacija, gde su dodati za vreme Donalda Trampa.
Mnogo je takvih primera američke pasivnosti i neodlučnosti poslednjih godina. Neodlučnost Obamine administracije pretvorila je konfrontaciju u Siriji u masakr punih razmera sa brojnim ratnim zločinima koje su počinile vladine snage i Rusi koji su ih podržali. Takozvani „sporazum o Iranu“ iz 2015. godine nije sprečio Iran da dalje razvija nuklearno oružje i raspoređuje još kontrolisanije ekstremističke pokrete u Libanu, Siriji, Iraku, Jemenu i drugim zemljama u regionu. Kao i iz snabdevanja hiljada Šaheda, sa kojima Rusi terorišu Ukrajinu. A arogantni pokušaji Donalda Trampa da šarmira severnokorejskog diktatora Kim Džong-una ličnom harizmom postigli su isti nulti rezultat kao politika „strateškog strpljenja“ Obamine ere. Severna Koreja nastavlja – zajedno sa Iranom, Rusijom i (manje eksplicitno) Kinom – da bude glavni podstrekač mira u svetu.
Odvojena priča je nedostatak adekvatnih reakcija na Zapadu na agresivne korake Rusije. I adekvatna procena ove države kao takve. Može se podsetiti kako je, ubrzo posle ruskog napada na Gruziju 2008. godine, novoizabrani predsednik Obama inicirao „resetovanje“ odnosa sa Ruskom Federacijom. Greška u prevodu natpisa na simboličkom dugmetu je „preopterećenje“ umesto „resetovanja“ trebalo je da nagovesti izglede za takve akcije, ali ne. To je usledilo nakon preterano pasivne reakcije na aneksiju Krima i agresiju na istok Ukrajine 2014. godine, i gore navedenu preteranu uzdržanost u snabdevanju Ukrajinaca oružjem uoči i tokom potpune ruske invazije. Kao što vidimo, sve je samo podstaklo ruskog diktatora na dalju agresiju, i nije ga odvratilo.
Ovo je deo dubljeg nerazumevanja prirode Rusije, njenih političkih elita i društva u celini. Inspirisani snovima o „kraju istorije“, zapadni lideri tokom devedesetih velikodušno su zasuli krizu Rusiju raznim subvencijama i kreditima, često bez posebnih uslova i zahteva. Zato što su verovali (kao što su nekada radili sa Kinom) da će ekonomski prosperitet učiniti Ruse i Rusiju adekvatnim delom međunarodne zajednice. Poređenja radi, Ukrajini je postavljeno mnogo uslova – pre svega nuklearnog razoružanja – za sam početak pregovora o finansijskoj podršci.
Odsustvo oštrih reakcija SAD na postupke Rusije, da ne pominjem zapadnu Evropu sa njenom neobuzdanom željom da trguje sa Rusijom (čak i na uštrb deklarisanih vrednosti), vraća nas na prvobitni zaplet o linearnosti vremena. Zaista, nijedna situacija nije identična u istoriji. Ali neki od njih su toliko slični da se misao ježi u tome da su stari Grci i Rimljani znali nešto kada su zamišljali vreme da budu ciklični.
Nemoguće je ne prisetiti se istorije „pacifikacije“ nacističke Nemačke tokom tridesetih godina prošlog veka. Čini se da je to kanonski primer kako ustupci i prepuštanje diktatoru samo dovode do povećanja njegovih apetita i ni na koji način ne sprečavaju rat. Ali neposredno pre rata, kao što je Čerčil rekao, „umirivači“ takođe biju osramoćeni.
U slučaju Sjedinjenih Država, takve greške, pored nespremnosti da studiraju istorijsko iskustvo, imaju još jednu važnu osnovu – traumatično iskustvo za američko društvo intervencija u Avganistanu i Iraku, koje se završilo – uprkos svim naporima – u fijasku. Ako kopamo još dublje, nailazimo na još jednu sličnu traumu – Vijetnamski rat. Sve to pojačava glasne kritike na zapadu levice, koje vole da za svetske nevolje okrive ne diktatore i teroriste, već na „američki imperijalizam“. Bivši savetnik predsednika Donalda Trampa za nacionalnu bezbednost, general H. R. Mekmaster, veoma je lepo govorio o ovom problemu u svojoj knjizi „Bojna polja. Borba za odbranu slobodnog sveta“: „Površno razumevanje istorije često je više zavaravajuće nego potpuno neznanje.“ Nije u mitskom „američkom imperijalizmu“ koren problema savremenog sveta. Nesrećno iskustvo iz prošlosti ne bi trebalo da poništi očigledan aksiom da će zlo rasti dok ne bude kažnjeno. Ne postoji drugi naиin.
Čak ni sami Rusi ne kriju činjenicu da nisu zainteresovani za bilo kakav kompromis sa Ukrajinom. U nedavno objavljenom izveštaju, Dmitrij Medvedev je otvoreno izjavio: „Prisustvo nezavisne države na istorijskim ruskim teritorijama sada će biti stalni razlog za nastavak neprijateljstava. … To bi moglo da se desi za deset ili pedeset godina.“ Možete se dobro zabaviti medvedevim alkoholizmom. Međutim, nema sumnje da i Putin i većina Rusa tako misle.
Takvu večnu, istorijsku agresivnost Rusije, koja je privremeno zaustavljena samo vojnim porazom poput Krimskog rata sredinom devetnaestog veka, treba pamtiti na visokim funkcijama onih država koje nastoje da sačuvaju bar neki privid civilizovanog poretka u svetu 21. veka. Da tirani, diktatori, teroristi, ekstremisti – svi oni ustupke doživljavaju kao slabost, a poštuju samo snagu. To ne bi trebalo da zaborave Ukrajinci, od kojih mnogi ne tako davno – bar do 2014. godine (a mnogi čak i kasnije) – nisu videli Rusiju kao pretnju. A čak i posle aneksije Krima i okupacije delova regiona Donetsk i Luhansk, oni su pohlepno slušali obećanja da će „videti mir u Putinovim očima“.
