Svaka kultura ima vrstu „Bandi Njujorka“ koje zasluћuje. Film Martina Skorsezea iz 2002. Ovo je epska priča o porodičnim vezama i prijateljstvu, ljubavi i osveti. Gigantski obim realizacije i majstorska predstava Leonarda Dikaprija, Kamerona Dijaza i Danijela Dej-Luisa osigurali su komercijalni uspeh filma i mesto u istoriji američke kinematografije.
Godine 2023, skoro dve godine od početka otvorene agresije na Ukrajinu, premijera je serije „Dečačka reč“. Krv na asfaltu“ u režiji Žore Križovnikov, a producirao ju je Fjodor Bondarčuk. Do sada je reditelj bio poznat po svetlosnim komedijama u stilu „Mamurluka u Vegasu“ ili poljskog „Pisma M“. Bondarchuk je, međutim, u najboljoj ligi ruske kinematografije. Sin je sovjetskog reditelja i glumice, snimio je tako čuvene hitove kao što su „9. kompanija“ i „Staljingrad“, producirao desetine filmova i TV serija. Član je i političkog saveta stranke Jedinstvena Rusija i podržao je Putinov rat posle napada na Ukrajinu 2022. godine.
Serija „Reč o paktu“ momentalno je postala fenomen u Rusiji. Odmah po izlasku na striming platforme, prestigla je serije kao što su The Sopranos, The Office i Friends u popularnosti, a publika i kritičke kritike bile su više nego oduševljene. Šta objašnjava tako zapanjujuću popularnost serije i zašto se savršeno uklapa u vreme ratnog Putinizma?
Radnja serije „Dečakova reč“ odvija se u Kazanju krajem osamdesetih i govori o dvojici 14-godišnjih tinejdžera koji su se pridružili susednoj kriminalnoj grupi koja se bori za uticaj sa drugim grupama, to jest „deljenjem asfalta“ na ulicama prestonice ekonomski depresivnog Tatarstana. Ukratko, priča ide ovako: jedan prijatelj upoznaje drugog sa kriminalnim svetom, a zajedno se nađu u viru uličnog bezakonja i nasilja. Stariji brat jednog od njih se upravo vratio iz rata u Avganistanu. Ima autoritet u podzemlju i iskustvo u ubistvu. Njegovim dolaskom nivo agresije se povećava, nasilje postaje neselektivnije, borbe spektakularnije, a tragedija akutnija. U ovom gangsterskom svetu, vladavina prava, koja je već bila diskreditovana i nefunkcionalna do kraja osamdesetih, ne funkcioniše. Najvažnija stvar postoji nepisani kodeks zasnovan na gangsterskom časti i datoj reči – reč dečaka. Omladinske bande u Tatarstanu su istorijska činjenica koju sociolozi nazivaju „Kazanjskim fenomenom“.
Scenario serije zasnovan je na dokumentarnoj knjizi Roberta Garajeva „Dečakova reč“. Criminal Tatarstan 1970–2010″ (2022). Autor, koji je i sam pripadao grupi mladih, opisuje evoluciju subkulture, koja je postala deo pejzaža Rusije i jedan od odlučujućih faktora njene moderne strukture. Poljskom uhu reč „klinac“ zvuči neozbiljno, jer se odnosi na nekog glupog koga jednostavno nazivaju moronom ili idiotom. Na ruskom je sve suprotno, otuda i teškoća prevođenja značenja reči „patsan“ na poljski. Na kraju svega, u originalu, ova reč se pojavila početkom dvadesetog veka, verovatno negde na ukrajinskoj obali Crnog mora, i značila je mladog razbojnika. Na savremenom ruskom jeziku njeno značenje i upotreba su se proširili, a može da znači i „prijatelj“, „zemljak“ ili „brat“, odnosno ličnost, ne nužno u kontekstu pripadnosti istoj subkulturalnoj grupi. Međutim, u seriji reč „dečak“ ima čisto gangsterski značenje. Označava nekoga ko nije „chushpan“, odnosno štreber, i član je određene grupe – ili, kako se to u seriji zove, „kancelarija“.
Ostavljajući po strani jezičke meandri gangsterskog sociolekta, važno je naglasiti značaj ove subkulture za modernu Rusiju. Današnja traumatična sećanja na devedesete kao vreme ekonomskog pada i siromaštva, urušavanje državnih institucija i nekontrolisano nasilje nisu ništa drugo do sećanje na vreme kada je gangsterska subkultura postala mejnstrim u Rusiji. Tada je prestao da se primenjuje tradicionalni zakon u politici, ekonomiji i sudovima i zamenjen je „konceptom“ – nepisanim kodeksom uzetim iz kriminalnog sveta, u kome se mesto pasusa uzima „reč dečaka“. Postavlja se logično pitanje: ako serija evocira traumatična sećanja na noviju istoriju Rusije, zašto izaziva tako veliko interesovanje ruskih gledalaca?
Da bi se zamislile razmere medijske pomame oko serije, dovoljno je reći da su svi ugledni ruski mediji pisali o tome. Na YouTube I Telegram mogli biste da provedete sate gledajući video snimke kako komentarišu fenomen „Dečakove reči“. Iznenada, sirova sovjetska diskoteka osamdesetih postala je najslušanija muzika na striming platformama.U Rusiji, ali i u drugim zemljama gde se koristi ruski jezik. Javnost je brzo podeljena između onih koji smatraju da je Kryzhovnikov film kinematografsko remek-delo, barem u paru sa Bratom, i onih koji kritikuju seriju zbog romantizacije nasilja. Neki kažu da je ovo novi klasik, a glavni akter Vova „Adidas“ Suvorov je novi Sergej Bodrov mlađi, svoje vreme ruski Bohuslav Linda. Drugi kritikuju produkciju zbog njenog monotonog konglomerata scena borbe, prikazanog iz različitih uglova i posutog ponavljanim primitivnim pesmama.
Kada je „A Boy’s Word“, serija koju je producirala TV serija koju je finansirala država, a koju je napravio Putinov akaračik, počela da se kritikuje sa konzervativnog krila, pretvorila se u tipične ruske gluposti. Brojni istaknuti političari i aktivisti civilnog društva optužili su seriju stvarnih činova nasilja, za koje su tvrdili da su inspirisani scenama iz serije. Najozloglašeniji je nedavni slučaj iz Irkutska, kada je grupa maloletnika ubila dečaka na autobuskoj stanici, navodno zato što nije bio iz njihove oblasti. Kritičari su odmah oglasili uzbunu da je ovo povratak u „asfaltnu podelu“ devedesetih godina prošlog veka, a krv je zaista počela da teče po asfaltu. Centralna vlada je izgleda umanjila značaj takvih situacija, koje se ne mogu reжi o lokalnim sredinama, posebno u Tatarstanu. Nadležni u ovoj republici odbili su da dozvole snimanje scena u njihovim domovima, a posle premijere su čak razmišljali o zabrani serije, naglašavajući da je stereotip o Kazanju kao kolevci kriminala prošlost u koju ne žele da se vrate.
Strah od povratka prošlosti pretvorio se u neku vrstu paranoje u Tatarstanu. Nekoliko dana posle premijere prve epizode, grupa tinejdžera okupila se u parku Kazan Lenjin. Omladina je bila podeljena u dve grupe, koje su počele da se bore sa grudvama između sebe. Na kraju utakmice učesnici su se razišli, niko nije povređen. Kada je snimak snežne bitke postao viralan na internetu, odmah je protumačen kao povratak „podeli asfalta“. Reakcija nadležnih nije dugo dolazila. U najkraćem mogućem roku utvrđeni su identiteti učesnika, svi su saslušani, uzeti su otisci prstiju, roditelji i nastavnici su pozvani u policiju. Prepiska u glasnicima svakog od njih je pažljivo proučena. Zaključeno je da ceo incident nije imao znakove namernog krivičnog dela. Mladima je bilo dozvoljeno da idu kući.
Odjednom, „Dečakova reč“ počinje da služi u Rusiji kao neka vrsta interpretativne naprave i istovremeno alibi vlastima: nije u pitanju masovnost vojnog iskustva građana a ne progresivna militarizacija društvene stvarnosti koja je odgovorna za eksponencijalni rast agresije u Rusiji, već internet (uopšte) i ova serija (posebno). Prve recenzije „Dečakove reči“ zabeležile su visok nivo glume i produkcije serije. Kritičari su osudili detaljnu reprodukciju stvarnosti pokojnog Sovjetskog Saveza. Činilo se da sve ukazuje na to da iza uspeha serije stoje raspoloženja publike povezane sa prošlim vremenima. Međutim, kasnije je postalo očigledno da situacije poput snežne bitke u Tatarstanu dokazuju popularnost serije ne samo među građanima koji se sećaju pada komunizma ili perioda tranzicije. Generacije vaspitane pod Putinizmom lude su za muzikom svojih baka i deka ili o retro gangsterima i njihovoj subkulturi.
Posmatrajući produkcijsku stranu serije, zapadni gledalac možda ne razume divljenje nekih ruskih kritičara. Kao što sam već napomenuo, vlasti Tatarstana – jedne od najrazvijenijih saveznih republika – nisu dale dozvolu za snimanje kod njih, pa su direktori premestili set u Jaroslavl. Oni koji su upoznati sa realnošću blokova stanovanja u ruskoj provinciji znaju da dekorateri nisu mnogo napora da prevezu gledaoca do osamdesetih godina u Sovjetskom Savezu. Često je dovoljno postaviti kameru između Hruščova i samo snimati. To znači da serija mami gledaoca nečim potpuno drugačijim.
Česta kritika kritičara i ultrakonzervativa protiv „Dečakove reči“ je romantizacija nasilja. I zaista, s vremena na vreme, u filmu se pojavljuju scene ili pojedinačnih tuča ili masovnih okršaja, gde upotreba brutalne sile odlučuje ko je u pravu.
Po mom mišljenju, „Dečakova reč“ Putinove Rusije ne romantizuje nasilje. Umesto toga, prikazuje stvarnost kao što je danas, jer bi bilo tačno reći da film govori više o vremenima u kojima je sniman, a ne o vremenima koje prikazuje. Zato perverzija nasilja i okrutnosti, prikazana realno i bez propagandnih klišea, privlači ruske gledaoce ispred TV ekrana. Drugim rečima, svet u kome vlada zakon zone je svet današnje Rusije, a gledaoci koji gledaju seriju gledaju sebe.
Objavljivanjem sledećih epizoda serije i sve većim talasom interesovanja za njen fenomen, slična tumačenja počela su da se pojavljuju i u ruskom medijskom prostoru. što kremlj nije mogao da prođe nezapaženo. Početkom decembra kreatori serije su objavili da su odlučili da promene već montiranu finalnu epizodu i požurili u Jaroslavl na dodatno snimanje. Priča se da je završetak serije potpuno promenjen tako da ukupan ton produkcije odgovara zvaničnom narativu Putinove Rusije – kao utočištu tradicionalnih vrednosti, stabilnosti i sreće. Premijera je odložena, tako da ćemo verovatno saznati rezultat u novoj godini. Zakasneli odraz većine kritičara i publicista, kao i vlasti, koji nisu odmah prepoznali opasne konotacije serije sa Putinovom realnošću i odlučili da je cenzurišu tek u završnici, jer, na kraju svega, ono što je Putinizam bilo je jasno mnogo pre 24. februara 2022. godine, je iznenađujuće.
Poznati ruski intelektualac Mihail Epstajn objavio je u Novoj Gazeti 2017. Tekstualna poruka pod nazivom „Hop Politika, Hop novinarstvo, Hop Religija. O tome kako ološ (gopota) preuzima državu.“ Ovde smo ponovo suočeni sa teškoćom prevođenja reči „gopota“. „Hop“ je poljski hop, reč koja znači skok, ali i udarac. U ruskom slengu postoji izraz „hop-stop“ – ulična pljačka počinjena iznenada. Otuda i termin „gopnik“ – da se označi gradski huligan, sitni lopov, vezan za Poljsku dresiarz. Epstajn tvrdi da se od 2012. godine, kada se Putin vratio na mesto predsednika, u Rusiji razvija novi sistem, praktično politički i društveni stil koji se najbolje opisuje rečju „hop“. Dakle, bavimo se hop politikom, hop diplomatijom, hop novinarstvom, hop religijom, hop žurkom i nizom drugih hmelja. Primeri toga mogu se videti svuda: krađa Krima prkoseći međunarodnom pravu, Lavrov je na konferenciji u Saudijskoj Arabiji piškio u mikrofon: „Moroni, b.“, novinari koji pozivaju na upotrebu nuklearnog oružja, patrijarh ohrabrujuće ubistvo, komični blokbaster u kojem je silovana nesvesna žena. Te manifestacije hopotizma u Rusiji imaju jedan koren, a taj koren je, prema Epstajnovim rečima, mržnja prema svemu kulturnom i pristojnom; To je fascinacija poniћenjem, strahom i nekontrolisanim nagonom za nerazumnom agresijom. Kako piše, modus operandi gopota je izdati, prevariti, prodati, zapleniti. Zato je „Dečakova reč“ Krv na asfaltu“ odjekuje modernom ruskom realnošću. Pravila koja vladaju u prikazanom svetu i ona prava su ista, a njihova glavna odlika je odsustvo pravila. To je najjasnije izrazio i sam Putin na jednoj od konferencija, kada je rekao da Rusija neće dozvoliti zapadnim zemljama da prelaze crvene linije u međunarodnoj politici, na kojoj će sama odrediti.
Ovo trajno povlačenje crvenih, neprelaznih linija je, po mom mišljenju, mera totalitarizma moći. Aktuelna vlast jednako želi da nacrta nove granice na političkoj mapi sveta – po cenu stotina hiljada života – koliko i da kreira nove scenarije za popularne televizijske serije. U totalitarnoj paranoji, svaki aspekt stvarnosti diktator može doživeti kao pretnju.
Svaka kultura ima svoje „Bande Njujorka.“ Američki kritičar Entoni Skot u svojoj recenziji Skorsezeovog filma za Njujork Tajms napisao da reditelj ne samo da rekonstruiše detalje starog života Njujorka iz devetnaestog veka, već gradi i narativ o društvenim promenama koje su dovele do odustajanja od primitivnih zakona zasnovanih na nasilju i korupciji. Ovako je nastala moderna američka država, koja se pridržava slova zakona. Serija „Dečakova reč“. Krv na asfaltu je potpuno druga priиa. Masovna fascinacija ruske javnosti nasiljem koje je tamo prikazano i išle prepravljanjem kraja znači da je serija kao fenomen postala dokument ne Sovjetskog Saveza, koji se srušio, već ere pokojnog Putinizma. Ono što oba temporalna konteksta imaju zajedničko je iščekivanje predstojeće katastrofe.
Prevedeno sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjektno ogledalo: Ukrajina – EU: Vruća završnica pregovora, Ukrajina – Bežanje od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, u iskrivljenom ogledalu, prezreno, Lukašenka ide u rat sa Putinom, Između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin u galijama, Poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo otkriće Da popričamo o istoriji, zastoju u Minsku
Originalni naslov članka: Rosyjski serijski rewolucjonizuje rozumienie przemocy
